ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Хафиз од Сарајева

Које је хадисе Бакир изучио пре него што је поднео апелацију Уставном суду БиХ захтевајући слободу ношења брада и хиџиба у Оружаним снагама?

Када је Милорад Додик најавио покретање политичког процеса напуштања концепта заједничке одбране мало ко је могао повјеровати у могућност распуштања заједничких Оружаних снага БиХ. Тим прије, што су с политичког, углавном антисрпског Запада, агресивно поручивали да они неће дозволити да се, у складу с Дејтонским споразумом, поново формира Војска Републике Српске.
Знаковита порука стигла је из врха НАТО-а. Упркос признању команданта ЕУФОР-а и мировне операције „Алтхеа“ да Устав БиХ не познаје заједничку војску, на адресу мање од милион Срба послата је претећа порука. Генерални секретар Јенс Столтенберг је претњу изговорио с уверењем човека који зна да стоји испред организације која слови за највећег глобалног убицу у људској историји.

БАKИРОВА АПЕЛАЦИЈА Истовремено, на легализацији муслиманске војске која би била препознатљива по бради и шалварама, хиџабима и радикалном исламу, радио је и Бакир Изетбеговић. У тајности, без велике помпе, Бакир је поднио апелацију Уставном суду са захтијевом да се ван снаге стави одредба Правилника Оружаних снага како би се муслиманима омогућило њихово, на вјери засновано а одузето право да носе браде као што су их носили ратујући за ИСИЛ у Сирији и Авганистану.
Уставне норме исписивале су стране судије Ангелика Нусбергер из Њемачке, Хелен Kелер из Швајцарске и Леди Бианку из Албаније, уз консултације с бившим генералним секретарима СДА, муслиманима без браде: Мирсадом Ћеманом и Сеадом Палаврић.
Да ли су сада Миодраг Симовић, Златко М. Кнежевић, Мато Тадић и Валерија Галић дорасли задатку арбитрирања у шеријатским споровима о којима муслимани имају подијељен став?
У начелу сви конфесионални политички системи се заснивају на једној религији и функционални су када им држава гарантује вјерска овлашћења. Ови системи су репресивни према вјерским разликама, негирају њихово постојање и забрањују њихово практиковање. Тај приступ је данас доминантан у исламским земљама због одсуства традиције и праксе одвојености власти од религије. Формално-правна ситуација није нужно једини показатељ правог степена вјерског угњетавања и у великој мјери зависи од политичких и друштвених фактора.
Када нема одвојености вјерских од државних прописа, не постоји ни простор за вјерску различитост и коегзистенцију, па политички ислам, исламизам и исламисти – присвајају за себе право позивања на државу и Куран, правдајући политички и вјерски терор. У стварности, иако терор радикалних муслимана почиње као вјерски проблем, он касније постаје безбједносна и цивилизацијска трагедија.

ШЕРИЈАТСKА ПРЕСУДА УСТАВНОГ СУДА Када је реч о Босни, Уставни суд БиХ је у предмету број У 9/21 уважио захтјев апеланта Бакира Изетбеговића и на пленарној сједници донио коначну и обавезујућу одлуку о допустивости и меритуму ношења браде припадника Оружаних снага БиХ.
Овом антиевропском и антиисламском пресудом, Уставни суд се наметнуо као арбитар у вјерском спору међу муслиманима, заступајући тумачење да је ношење браде за муслимане исламска обавеза и право, из чега произлази да они који не носе браду и нису муслимани.
Ова пресуда имплицира да ни Ердоган није прави муслиман, као што то нису ни многи вјерски лидери у тзв. исламским земљама, па ни вјерски великодостојници БиХ као и већина вјерника, која сваког петка на џума намазу показује своје лице лажних вјерника – без браде.
Угледни професор Уставног права из Сарајева др Касим Трнка одлуку Уставног суда је назвао штетном, ваљда зато што ни у Европи а ни у НАТО-у, коме Бошњаци стреме, није видео брадате војнике.
То тзв. вјерско право на којем Бакир заснива апелацију налази се у Сунету и хадисима, односно једном хадису који има више различитих верзија. Хадис се преноси од Ибн Омера, а у њему стоји: „Супротно поступајте идолопоклоницима (у другој верзији ’ватропоклоницима’) – пуштајте браде, а скраћујте бркове“ (Муттефекун алејх). У још једној верзији додаје се: „Уклањајте сједоћу (брада) и не опонашајте жидове и кршћане“ (Ахмед и Тирмизи).
Исламска судска пракса, усул ал-фикх каже: „Разлог због којег је настао пропис, дефинише постојање или непостојање тог прописа.“
Ако законодавац изрекне неки пропис с појашњењем разлога, онда престанак постојања разлога значи престанак важења и самог прописа. Из горе цитираног хадиса јасно је да је разлог пуштања и бојења браде, скраћивања бркова или ношења шалвара – разликовање муслимана од немуслимана. Пријатељ Мухамеда а.с. други „правовјерни халифа“ Омер Хатаб р.а. имао је, супротно препоруци, дуге бркове као и Имам Малик б. Енес.
Постоји више од четрдесет хадиса који препоручују разликовање муслимана од немуслимана у различитим околностима и поступцима. Ниједан од тих поступака код признатих учењака није издвојен као строга обавеза.
Ибн Тејмије чак спомиње да се разликовање у спољашњој форми тражи само у околностима доминације ислама, у супротном, разликовање од немуслимана није обавеза.
На основу којих онда, поставља се питања, хадиса и шеријатских закона Бакир намеће правила због којих Бошњаци више неће личити на Европљане и народе Балкана, него на талибане, муџахедине и вехабије?
Инсистирати на различитости у БиХ, поистовјећујући се с Блиским истоком и Муслиманском браћом, чини се, није баш мудар избор.