ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ – Крах „принудног брака“ два народа

У последњих неколико година, узев у обзир бошњачке покушаје унитаризације БиХ и мајоризације друга два конститутивна народа, окретање Хрвата у БиХ (па и хрватског руководства у Загребу) од Бошњака ка Србима се чини очекиваним. Симбол тог заокрета је председник Милановић а индикатор да је овај „принудни брак“ два народа у кризи јесте управо отказивање његове најављене посете БиХ из „безбедносних разлога“

Формула крхког хрватско-бошњачког јединства у БиХ, успостављена принудно у Вашингтону током ратне 1994. године, функционисала је по принципу „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. И све је текло лепо и хармонично само док је требало обуздавати и примиривати Србе након окончања трогодишњег грађанског рата. Међутим, жртве постдејтонске унитаризације и покушаја бошњачке мајоризације у БиХ нису били само Срби, већ и Хрвати. Јер упоредо с јачањем бошњачког а слабљењем српског фактора, слабиле су и хрватске позиције.
Тако су Бошњаци пописом 2016. године могли коначно да скину све маске и отворено прогласе свој крајњи циљ – унитарна БиХ под њиховим неспорним руководством. Тај попис, жестоко фалсификован и оспораван од Срба (па и Хрвата), даје псеудолегитимацију тим тежњама пошто су по њему они постали каква-таква већина у БиХ, пребацивши неопходних 50%. Од тада тиња и расте хрватско незадовољство, пошто су схватили да актуелни курс није повољан не само за Србе него и за њих. Стога стидљиво, повременим симболичним гестовима (попут присуства Драгана Човића на обележавању Дана Републике Српске у Бањалуци 9. јануара 2019. године), а у скорије време све чешће (нарочито од како је Комшић бошњачким гласовима постао „хрватски“ члан председништва), Хрвати с правом изражавају незадовољство и у томе налазе невољне савезнике у Србима, који су тим притисцима изложени од почетка примирја, тј. наставка рата другим средствима.
То незадовољство, поред Човића, најбоље изражава хрватски председник Зоран Милановић, који је агресивну реторику уперену према Србима, по којој је био нарочито познат током краткотрајног „царинског рата“ две земље у августу 2015. године, ублажио управо како би се лакше споразумели око заједничког циља – супротстављања (велико)бошњачким претензијама у БиХ.
Тако је Милановић у последњих неколико недеља „бриљирао“ и поентирао изјавама попут оне у јеку приче о „новом рату“ због новог заоштравања тандема Ескобар–Шмит према Милораду Додику, рекавши: „Нису на ивици сукоба, они немају ‘леба да једу, могу се само кестенима гађати. Додик је понекад необуздан, али с њим се договоримо за 10 минута, и то не о подели Босне. Имаћемо неспоразума, али хајде да видимо шта можемо урадити у БиХ да остане читава.“

Бошњацима су нарочито засметале изјаве о Јасеновцу и Сребреници, где је Милановић исправно нагласио да ту не може бити речи о поређењу ова два стратишта с једнаких позиција, иако је, типично хрватски, драстично умањио број жртава геноцида над Србима (што не би засметало ни многима у Београду): „Ја сам рекао да Сребреница није исто што и Холокауст и Јасеновац. То је тежак злочин с елементима геноцида, то је рекао и суд, али ниједан суд не може бити свето писмо. Неким људима је то добро легло, неким људима или нељудима то није добро легло. 5.000 или 8.000 људи или 80.000 људи није исто.“

У тим изјавама се може видети прави узрок његове немогућности да дође у службену посету БиХ. То су индиректно потврдили и руководиоци из Федерације и с републичког нивоа. „Угрожена безбедносна ситуација у БиХ“, гласи званично саопштење. Према саговорницима РТРС-а, генератор проблема је Обавјештајно-безбедносна агенција БиХ којом руководи ратни кадар Алије Изетбеговића – Осман Мехмедагић Осмица. Слично мисли и Џевад Галијашевић када каже да: „Сви индикатори говоре да овде председник суседне државе ризикује главу ако долази у једну овакву атмосферу са овако лошим институцијама и структурама безбедности, са оволико структура које изазивају нестабилност и представљају претњу.“ Ситуација подсећа на ону из јула 2015. године када је Вучић био у Сребреници, те је неко помислио да би због сличних „контроверзних“ изјава датих недавно хрватски председник могао и слично проћи. Милановић такође није имао сумње о правој природи немогућности да дође у БиХ. Изјавио је да не може да буде пријатељ са сваким и да ако с неким треба бити у сукобу (а то је по њему унитаристичка клика из Сарајева), он ће онда бити у сукобу с њима. Због тога, како је додао, неће моћи раздрагано да шета Башчаршијом, али ће преживети и без тога.
Једно је сигурно, безбедносна ситуација у БиХ је лоша и то је проблем који ће се све мање моћи гурати под тепих и са чијим ће испливавањем бити јасно да више актера у земљи и иностранству има циљеве с којима се не би (за почетак) сложили ни Срби ни Хрвати, као ни бројни други којима је (чак и оваква) Босна и Херцеговина на срцу.