О животу у времену несигурном

фото: Никола Вукелић

Роман Данка Поповића на позоришној сцени

Једину улогу, лик Милутина Остојића из села Коштунића у Шумадији, мајсторски је одглумио Ненад Јездић

Наш књижевни стваралац, који је живео и писао претежно у другој половини прошлог столећа, приповедач и романсијер Слободан Данко Поповић (1928–2009) објавио је књиге приповедака Свечаности и Кукурек и кос, као и романе Господари, Официри, Свињски ујед, Удовице, Чарапићи, Кућа Лукића и Конак у Крагујевцу, али је својим најкраћим романом Књига о Милутину (1985), који је превасходно снажна антиратна порука, постигао највећи успех: била је то, када се појавила, најчитанија књига послератне српске књижевности, штампана у више од 500.000 примерака а њен аутор тада је проглашен за најаутентичнијег „писца Србије и српског сељака“. У овом делу прича прати збивања почев од сарајевског атентата 1914. године на аустроугарскога престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију након којег је дошло до избијања Првог светскога рата па све до неколико година по завршетку Другог светскога рата.
Данко Поповић написао је и драму Карађорђева смрт, која је 1983. у режији Ђорђа Кадијевића снимљена за Телевизију Београд. Аутор је сценарија и за неколико филмова – најпознатији је Хајдук (1980), у режији Александра Петковића.

Сада, како видимо, дошло је на ред и позориште: редитељ Егон Савин и глумац Ненад Јездић реализовали су на сцени монодраму Књига о Милутину – део први.
Егон Савин, приређујући текст за монодраму, успео је да обухвати све значајније етапе из живота Милутина Остојића, житеља шумадијског села Коштунићи, што ће рећи многе његове муке и невоље, страдања и патње током два светска рата који су оставили, после жестоких сукоба, тешке и велике разорне трагове, као и многобројне мртве и рањене војнике и цивиле. Нашавши један суморни, али потресни тон казивања, које је при томе имало категоричну уверљивост, Ненад Јездић, уз повремене краће кретње по позорници, успео је да избегне сваку монотонију и потпуно заокупи гледалачку пажњу. Његово казивање било је веома сугестивно, јер је децентно изражавао антиратни став, који доминира у Поповићевом тексту, саопштавајући га увек разговетно и без оклевања. Обучен у старо војничко одело, које је давало његовој појави на сцени посебно обележје борца приправног да се, ако устреба, поново борбено активира, Јездић је оживљавао сећања на догађаје из минула два светска рата.

Слободан Данко Поповић
КЊИГА О МИЛУТИНУ
ПОЗОРИШТЕ: Звездара театар, Сцена „Данило Бата Стојковић“
АДАПТАЦИЈА ТЕКСТА И РЕЖИЈА: Егон Савин
СЦЕНОГРАФИЈА И КОСТИМОГРАФИЈА: Весна Поповић
КОМПОЗИТОР: Бора Дугић
ВИДЕО-ПРОДУКЦИЈА: Марко Поповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *