НОВА ВЛАСТ У БЕРЛИНУ – ИЗМЕЂУ СТРАНАЧКОГ „РУКОПИСА“ И ДРЖАВНОГ РЕЗОНА

Највећи политички догађај у Европи (како су западни медији и политички кругови својевремено означили изборе за Бундестаг), у години која управо измиче, добио је своје финале – Немачка има нову савезну владу

Парламентарни избори у земљи каква је Немачка били би сами по себи важни. Њиховом значају и интригантности допринела је, овога пута, у доброј ако не и највећој мери, чињеница да су означили крај ере Ангеле Меркел после њене (пре)дуге (16 година) и неприкосновене владавине.
Три странке које чине нову владајућу коалицију (социјалдемократе, зелени и либерали), посве различитих политичких и програмских опредељења, постигле су споразум брже него што се очекивало, након само два месеца преговора. Да подсетимо, процес преговарања и страначког надгорњавања после избора 2017. године трајао је пола године.
Потпуна тајновитост која је овога пута обавијала и штитила преговоре учинила је своје: херметичност није дозвољавала да у јавност допру варничења коалиционих партнера којих је сигурно било. У макар привидном миру и (неочекиваној) хармонији могла је тако да се склопи нагодба. У тој нагодби је свака од странака нешто добила и нешто изгубила како би, на крају, све биле на добитку.
Наглашену медијску и политичку заинтересованост за исход немачких парламентарних избора подстиче чињеница да нову власт у Берлину, уз податак да је реч о парламентарној (тространачкој) новини, чине партије које у унутрашњој, а пре свега спољној политици (што је за међународну јавност посебно изазовно и интригантно) имају у много чему посве различите погледе и интересе.
Отуда је, не без разлога, минулих дана и на много страна, главно питање било колико ће у политици нове немачке владајуће коалиције бити државног резона и реалполитике (која не трпи радикалне заокрете), а колико страначких акцената и програмских опредељења на којима се инсистирало у изборној арени.

ШОЛЦ И БЕРБОКОВА У том контексту, кад је реч о свету, „рефлектори“ су усмерени на две личности у новој влади: канцелара Олафа Шолца и шефа дипломатије (први пут се на том медијски и политички атрактивном положају налази жена) Аналену Бербок.
И док с новим социјалдемократским канцеларом, који се и у изборној кампањи представљао као „човек континуитета“ (био је члан кабинета у две владе Ангеле Меркел, најпре као министар за рад и социјалну политику, а у њеном последњем мандату министар финансија и вицеканцелар), не би требало да буде изненађења, с Бербоковом је то посве друкчији случај. Она је у кампањи наступала, кад је у питању спољна политика, с наглашено „зелених“ позиција, што је често звучало интригантно и провокативно.
Отуд питање које се минулих дана такође често постављало: колико ће Олаф Шолц као канцелар, чија је реч, и кад се ради о спољној политици, последња, оставити заиста маневарског простора и аутономије Аналени Бербок.

Ангела Меркел је у томе била наглашено „шкрта“ према доскорашњем шефу дипломатије Хајку Масу (за себе и канцеларски уред је „резервисала“ све важније спољнополитичке иницијативе), док је њен претходник, социјалдемократа Герхард Шредер био далеко „великодушнији“ према зеленом и наглашено амбициозном Јошки Фишеру.
Аналени Бербок недостаје Фишерово искуство, али не и амбициозност. Чим је ступила на сцену као један од лидера еколошке странке, одлучно је ставила до знања да неће бити „привезак“ копредседнику Роберту Хабеку, који ће у новој влади „држати климу“ (главна тема еколога) и уз то бити заменик канцелара.
И пре него што је званично постала министар спољних послова, Аналена Бербок је „успела“ да изазове прво варничење с Пекингом. У једном од бројних интервјуа, поновила је, узимајући при томе посебно на „нишан“ Русију и Кину, свој одлучан став према „ауторитарним режимима“.
С њима ће, нагласила је, у дијалогу, који је и за њу основ спољне политике, али без улепшавања и увијања, зарад трговинских интереса („како је то раније било“), изричито инсистирати на (светим) демократским принципима и западним вредностима: од људских права до медијских слобода и еколошких стандарда.

[restrict]

МОСТОВИ ИЛИ ЗИДОВИ Споменула је, у том контексту, у разговору с новинаром „Тагесцајтунга“, понашање кинеских власти према Ујгурима, па Хонгконг, прогањање једног новинара, тенисерку…Стигло је промптно и превентивно реаговање Пекинга, кинески нијансирано. Није се ударало одмах у сва звона. Уместо да то учини из Пекинга, из Министарства спољних послова, реаговала је саопштењем кинеска амбасада у Берлину, уз констатацију да би нови немачки шеф дипломатије требало да „гради мостове, а не да подиже зидове“.
Хоће ли и може ли нова власт у Берлину заиста да окрене „нови лист“ у политици према Кини? За јавни сервис „Дојче веле“ једно од најважнијих питања гласи: како ће се нова власт позиционирати у односу према Пекингу, с обзиром на то да „извозно оријентисана привреда Немачке у великој мери зависи од кинеског тржишта“.
Питање је како нова влада намерава да оштрији курс према Пекингу „учини компатибилним“ са све већом економском сарадњом с Кином. И да ли то значи да нова влада жели да се дистанцира од политичког прагматизма из „ере Меркелове“. Новинар „Дојче велеа“ Томас Колман упозорава на „могуће последице“ отворене критике на рачун (не)поштовања људских права у Кини, какве су „на својој кожи“ осетиле компаније из Аустралије; Пекинг је промптно забранио увоз важних роба из те земље.
Међу странкама које чине нову владајућу коалицију у Берлину зелени су пословично и традиционално оштри према Кини. И ранији копредседник странке, сада посланик Европског парламента Рајхард Битикофер је инсистирао да званични Берлин заузме „самоуверенију позицију“ према Пекингу. Био је против ратификовања споразума с Кином који је регулисао принципе и правила у трговинској размени и конкуренцији.
Споразум је потписан после преговора који су дуго трајали. Учињено је то у време када је Немачка председавала Европској унији, упркос изричитом противљењу Сједињених Америчких Држава. Ратификација споразума заустављена је, међутим, у Европском парламенту. Пекинг је узвратио; на листи посланика којима је забрањен улазак у Кину нашао се и (споменути зелени) Битикофер.
У коалиционом споразуму, кад је реч о Кини, пише: „Желимо, и морамо, да креирамо наше односе са Кином у оквиру партнерства, такмичења и ривалства система. Желимо да сарађујемо с Кином где год је то могуће, имајући у виду људска права и важеће међународно право.“ Остаје да се види како ће Пекинг реаговати на условљавања Берлина.
Оно што се запише, а носи страначки рукопис, полаже испит у суочавању с реалним животом и реалполитиком. Тако ће бити и у случају нове немачке владе, као што је то било и са свим претходним владама. Увек су превладавали прагматизам и економски интерес. Хелмут Кол је био први западни државник који је после немилосрдног гушења побуне на Тјенанмену (упркос жестоким критикама с којима је био суочен) посетио гардијску јединицу која је у томе учествовала. Његов наследник Герхард Шредер је промптно одлетео у Пекинг да се јавно извини због НАТО бомбардовања кинеске амбасаде у Београду. Ангела Меркел је најмање једанпут годишње одлазила у Кину.
Нови канцелар се политички профилисао у таквом миљеу. И он је прагматик. Требало би очекивати да такав буде и на најважнијем политичком положају у земљи. Његове изјаве прве упућују на то. На питање каква ће бити спољна политика његове владе, Шолц је одговорио да је „Немачка посвећена Европи и трансатлантском савезу са САД“. При томе је одмах додао: свет се мења, свет постаје мултиполаран. Више је земаља, уз САД, Русију и Кину, које могу да утичу „на будући развој догађаја“. Споменуо је оне из Азије: Јужна Кореја, Јапан, Вијетнам, Индонезија, Малезија, Индија. Има их и у Африци и Јужној Америци, али их није именовао.
Првим спољнополитичким потезом нови канцелар остао је веран немачкој традицији према којој је Париз прва адреса. После сусрета с домаћином, француским председником Емануелом Макроном, скокнуо је у престоницу Европске уније, Брисел.
Дан пре њега, готово пре него што је села у фотељу министра спољних послова, истом маршрутом прокрстарила је Аналена Бербок. Ако су посете Паризу и Бриселу у таквој хитњи биле нешто што се подразумева, и потврђује непромењени приоритет немачке политике, њена, такође промптна, посета Варшави је могла деловати у исто време програмирано и неочекивано.

БАУК ПРОШЛОСТИ Однос према Пољској био је за Немачку одувек важан, али и увек политички деликатан. Разлог је јасан – прошлост и нацистички злочини. У Варшави је настало чувено фотографско сведочанство о покајничком клечању Вилија Бранта, како би Немци опет могли „усправно да ходају“. Иако су сви немачки канцелари понављали и потврђивали, готово заветно, временски неограничено постојање „историјског дуга“, како је говорио Герхард Шредер, пољско подозрење према суседу с оне стране Одре и Нисе није никад сасвим нестало.
Баук прошлости надносио се над пољско-немачким односима у разним временима и различитим поводима, па и кад су се оба народа нашла у заједничкој европској кући. Званична Варшава је, на пример, гневно реаговала на споразум тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера и руског председника Владимира Путина о изградњи „Северног тока 1“, гасовода који је заобилазио све друге и преко Балтичког мора директно повезивао две земље. Пољски медији и политичари су тај споразум упоређивали и готово изједначавали с оним фамозним споразумом између Стаљина и Хитлера.
Берлин региструје да је антинемачко расположење посебно оживело откад је на власти у Пољској конзервативна странка Право и правда. Немачки медији пишу да су на згради у центру Варшаве, на месту где су у октобру 1943. године нацисти починили јавна смакнућа, окачени постери Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса заједно с портретима Конрада Аденауера, Хелмута Кола, Ангеле Меркел и Франка Валтера Штајнмајера, садашњег председника Немачке.
На великом паноу је била и слика садашњег немачког амбасадора у Варшави Арнта Фрајтага фон Лорингховена, којем је на енглеском упућена порука: „Поштовани господине Фрајтаг, могле би немачке власти, које се тако снажно залажу за поштовање начела правне државе у другим земљама, коначно да се побрину и око немачког безакоња и Пољској плате репарације за злочине из Другог светског рата.“
Медији констатују да је лидер странке Право и правда Јарослав Качињски посебно критички расположен према Немачкој и Немцима. Примећују да је био забринут и у време док су трајали преговори у Берлину о новој владајућој коалицији. Изразио је ту забринутост, наводно, на затвореној седници посланичке групе своје странке и рекао: „Пред Европљанима су тешки изазови, Немачка је бацила карте на сто, жели да створи Четврти рајх, ми то нећемо дозволити.“
Било је то реаговање, између осталог, на став из коалиционог споразума немачких странака да ће се нова немачка влада залагати за „федералну Европу“, савез европских држава. То је изгледа, у Пољској, у време док пламти „рат“ Брисела и Варшаве око надлежности, протумачено као стварање федералне Европе под немачким вођством.
Те околности су резултовале изненађујуће хитром посетом Аналене Бербок Варшави и учиниле је врло интересантном и интригантном. Те околности ни ресантимани нису могли да потисну у други план, као ни чињеница да је управо она била наглашено критична према Москви и „Северном току 2“, што би иначе требало да годи пољским ушима.

[/restrict]