No Borders Orchestra или – No Return to Normality

Да се подсетимо. НБО оркестар је био последњи амбициозни пројекат државне концертне агенције Југоконцерт, којa је угашенa 2014. са спектакуларним никад наплаћеним дугом, после вишегодишње блокаде жиро-рачуна и непостојања законских услова за обављање музичке делатности

Шта је то НБО оркестар? Скраћенице су америчка мода, али ово није ни кошаркашка лига, ни менаџмент циљевима, ништа слично. НБО стоји за No border orchestra – Оркестар без граница, на чистом српском језику. Замишљен је према моделу блискоисточног West-Еastern Divan оркестра састављеног од Израелаца и Палестинаца, који води светски познати пијаниста и диригент Даниел Баренбоим. Нашу копију води Премил Петровић, док у њему свирају музичари-омладинци из региона, то јест с простора бивше Југославије, те би прикладније име оркестра било Екс-Jу. Баренбоим, па Петровић, како то гордо звучи. У оснивачком памфлету каже се да „НБО није југоносталгичан пројекат. Напротив, он је у потпуности окренут будућности. Носталгија укида критичност, а критички ангажман лежи у основи наше идеје. Право на будућност изискује храброст суочавања са свим трауматичним чињеницама из прошлости. Искрен дијалог о тешким питањима одговорности растерује демоне минулих времена и отвара врата за оно другачије што тек може да буде“.

КАД ВИОЛИНИСТА И ТРУБАЧ „ВОДЕ ДИЈАЛОГ“ О ОДГОВОРНОСТИ Хајде да се позабавимо овим делом текста. Оно што тек може да буде је шта? Тезгарошки оркестар с простора бивше Југе? Какав дијалог о ратној одговорности могу да воде виолиниста и трубач док свирају Прокофјева? Могу само да буду добро штимовани или фалш, да упадну на време или да касне. О деконструкцији стереотипа, превазилажењу национализма и осталих „изама“ и крвавог наслеђа написано је мноштво научних радова, водиле су се многе неуспешне полемике, бојим се да је оркестар НБО потпуно неважан фактор у свему томе. Афирмисање културних вредности у расулу транзиције већ спада у домен научне фантастике, па би било смешно да није жалосно колико су се важним себи чинили оснивачи оркестра.
На почетку је оркестар наступио на БЕМУС-у, али и, сав срећан, у Приштини. Под покровитељством канцеларије ЕУ на Косову, Швајцарске амбасаде у Приштини и Фондације Роберт Бош Штифтунг (ова фондација уоште нема фондове за музику), концерту је претходила конференција за новинаре која је изазвала велику пажњу медија. Премил Петровић, кога је при оснивању оркестра подржао Европски парламент, ма шта то значило, изјавио је: „Наш наступ у Приштини је музицирање код куће. Радост заједништва, која се види и чује на нашим концертима, НБО супротставља страху од другачијег и мржњи, као доминантним емоцијама у нашем региону.“ Ух, чуј, радост заједништва. No comment.

ЗАНИМЉИВО ДАРЕЖЉИВО ДРУШТВАНЦЕ Даље се настављају повремени концерти, снимања, да би 24. октобра ове године у Музеју Југославије у Београду завршили турнеју Балканске сезоне 2021 (Ријека, Загреб, Сарајево, Марибор и Нова Горица) под називом No Return to Normality (Нема повратка на нормалност). У свом устаљеном маниру доброг менаџера, Петровић се постарао да за пројекат дају донације Министарство спољних послова СР Немачке, Sigrid Rausing Trust (фондација која се бави људским правима са смерницама нама познатог Отвореног друштва), Америчка амбасада у Београду, Европски фонд за Балкан (изданак горепоменуте Роберт Бош Штифтунг фондације), Рокфелер фондација, Regional Cooperation Council (бави се евроатлантским интеграцијама), ЕУ инфо центар Сарајево и Аустријски културни форум у Београду. Занимљиво дарежљиво друштванце.
Емил Петровић је лукаво одабрао бриљантне бивше београдске ђаке који тренутно живе у иностранству, па прве виолине долазе из музичке школе Мокрањац у Београду и са ФМУ (Станко Мадић, Маша Рајковић, Дамир Орашчанин). За вође деоница позвао је домаће истакнуте уметнике (вођа других виолина Мирјана Нешковић, виола Саша Мирковић, виолончела Дејан Божић и Срђан Сретеновић, контрабас Горан Костић, харфа Милана Зарић и клавир Наталија Младеновић), чиме је значајно уштедео на превозу и смештају у Београду. Паметно као и увек. У програму је представљена свита Shaker Loops Џона Адамса, минималистичко и сасвим неинтересантно дело, репетитивна и често агресивна музика која треба да води музичаре кроз различите стадијуме религиозне екстазе. Цео оркестар се веома ангажовао и приказао велику техничку спретност. Много нота, мало душе. Вивалди као композитор за сва времена приказан је у делу Vivaldi recomposed Макса Рихтера (солиста виолиниста Владимир Костов, концерт-мајстор Македонске филхармоније) где се аутор вешто поиграва барокним мотивима и хармонијама, с понеким мешовитим 7/8 ритмовима. Вивалдија дефинитивно ништа не може покварити и ово је био најбољи део програма. Зима је увек хит.

Завитланцију од два минута Rethink! Trailer хрватског композитора Ивана Божичевића, по наруџбини НБО (звоно на почетку, мало удараљки, мало пициката и звоно на крају) диригент је налепио, без прекида и добро васпитане паузе између, случајно или намерно, на мега дело Метаморфозе Рихарда Штрауса, па би неупућени слушалац помислио да је све то Божичевић. На овај начин је Премил Петровић мудро спојио други део програма у целовит и сасвим успешан музички доживљај. Музичари су надахнуто свирали Штрауса, показавши заобљен и складан звук у густим непрекидним хармонијама, одличну интонацију и оно сасвим етерично осећање среће заједничког музицирања. Диригент је и овом приликом, где год је могао, здушно излагао циљеве и мисију НБО-а, овог пута у складу са 2021. годином – толеранцијом, разумевањем међу народима, светском екологијом и мотом да нема повратка на старо – увек истом памфлетском методологијом и фразеологијом коју познајемо одраније. Deja vu.