МИЛАН БЛАГОЈЕВИЋ – У БиХ СМО ДОЖИВЕЛИ АПОКАЛИПСУ ДРЖАВЕ

У позадини криминала охаеризма, као његова подлога, стоји тзв. Савет за примену мира у БиХ. Ради се о истински фантомској појави, чије постојање, а тиме ни овлашћења, нису прописани Дејтонским споразумом, али и ниједним другим извором међународног права. Реч је о неформалној скупини држава, предвођених САД, Великом Британијом, Канадом, Немачком, Француском, Турском

Београдска издавачка кућа „Филип Вишњић“ управо је објавила нову студију др Милана Благојевића, универзитетског професора уставног права у Бањалуци, „Криминал охаеризма“. У овој књизи се расправља о правном статусу и стварним овлашћењима Канцеларије високог представника у Босни и Херцеговини по Дејтонском уговору. Стручни огледи проф. Благојевића временски се поклапају с настанком једне о најжешћих политичких криза у тој земљи, изазваном управо опречним ставовима у односу на наведена питања. Професор Благојевић посебно разјашњава праву природу и позадину фантомских „Бонских овлашћења“, којима се од 1997. године високи представници служе за наметање у БиХ безакоња и тираније незапамћених још од времена Бенџамина Калаја, а чије су главне жртве Република Српска и српски народ који ју је саздао и у њој живи.

Професоре Благојевићу, у књизи „Криминал охаеризма“ не остављате место за сумњу да је, ма колико то драстично звучало, целокупан систем управљања у Босни и Херцеговини после потписивања Дејтонског споразума заснован на насиљу и лажи. На насиљу, утолико што су Канцеларији високог представника, или ОХР-у, у пракси додељена овлашћења којима по међународноправном акту којим је окончан сукоб они не располажу, и на лажи утолико што високи представник злоупотребљава потпуно измишљена „Бонска овлашћења“ као главни инструмент своје противправне тираније. Молим вас, објасните о чему је ту реч.
Ваше питање у доброј мери садржи и објашњење. Да, заиста је целокупан систем управљања дејтонском Босном и Херцеговином саткан и заснован на насиљу и лажима. То што је овде учињено, и што се чини, није забележено у људској историји. Наиме, никада пре тога није у људској историји забележено да, позивањем на наводна правна овлашћења којих нема ни у Дејтонском споразуму ни у једном другом извору права, појединац наметне своју (само)вољу, назове је законом, оснује ни мање ни више до (квази)државне органе (Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, Граничну полицију БиХ, Високо судско и тужилачко веће БиХ), а онда му један део (бошњачки) правника и тзв. међународних судија, заоденутих тогама Уставног суда БиХ, само напишу да тај појединац наводно делује као власт БиХ и да се његове одлуке морају сматрати законом. А затим, да хипокризија буде комплетна, Запад (САД, Велика Британија и ЕУ) такво криминално понашање оркестрирано назива „позитивним реформама у БиХ“. Такав криминал међународних размера никада и нигде још није учињен у свету. Само овде у дејтонској БиХ, и то против нас, а нарочито против Републике Српске, јер су њој по претходно објашњеном криминалном шаблону отимане бројне њене уставне надлежности и њена државна имовина.

Ако су тезе које износите у вашој књизи тачне, да ли би било оправдано и даље говорити о Босни и Херцеговини као о сувереној држави, чланици УН и међународне заједнице попут других држава?
Видите, у позадини криминала охаеризма, као његова подлога, стоји тзв. Савет за примену мира у БиХ. Ради се о истински фантомској појави, чије постојање, а тиме и овлашћења, нису прописани не само Дејтонским споразумом већ и ниједним другим извором међународног права. Ради се о неформалној скупини држава, предвођених САД, Великом Британијом, Канадом, Немачком, Француском, Турском. Све те државе и ЕУ, као и било које друге државе и организације на свету, имају право да се окупљају на неформалним скуповима и да разговарају о чему год желе. Али немају право да на тим скуповима доносе било какве одлуке којима би се мешале у питања која по својој правној природи представљају унутрашња питања неке треће суверене државе, нити да ту државу правно обавезују на било шта. Уколико то учине, тиме неизбежно крше Повељу УН којом је, у члану 2, прописана обавеза за УН, а тиме и за све државе њене чланице као што су и САД, и Велика Британија, и Немачка и Француска, да немају овлашћење да се на било који начин мешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе. Подсетих на ово, зато што је супротно тој норми тзв. Савет за примену мира у БиХ у децембру 1997. године усвојио тзв. Бонске закључке, на која су се затим позивали сви високи представници, обмањујући не само нас него и комплетну светску јавност да им ти закључци, супротни Повељи УН, наводно дају овлашћења да овде могу наметати уставне амандмане и законе, те да могу смењивати појединце с функција. То је толика подвала, да јој нема равне на свету. Јер неформални скуп држава не може да се меша у унутрашње послове треће државе нити може овлашћивати било ког појединца да он то чини. Тиме је БиХ десуверенизована, али је дошло и до апокалипсе државе и њеног обезвређивања.

[restrict]

Ваши закључци су веома смели и уколико би били усвојени, правна и геополитичка слика БиХ и Балкана драстично би се променила. Да ли је могуће да сте открили нешто што за преко две деценије од потписивања мира у БиХ други нису приметили, или можда јесу, али су се правили да не виде?
Само неки појединци, нарочито они у криминогеним структурама Канцеларије ОХР-а, знали су за злоупотребе овлашћења високог представника које сам претходно објаснио, а које су они припремили. Они су то знали од почетка. Јер ОХР-а је 1997. најпре за тзв. Савет за примену мира припремио текст Бонских овлашћења, знајући веома добро да непостојећи савет нема право да високом представнику даје икакво овлашћење. Та истина је прави синопсис за снимање филма о криминалним и трагичним играма које су у децембру 1997. године игране између ОХР-а и Савета. Знали су и једни и други да Савет не може дати овлашћење ОХР-у да у БиХ, као сувереној земљи чланици УН, врши било какву власт, а камоли да намеће законе, јер је вршење власти искључиво право државе, а не појединца. Због тога се у синопсису за филм може замислити дијалог између актера из Савета и ОХР-а, у којем ови из Савета кажу онима из ОХР-а: „Па знате да ми као Савет нисмо прописани ниједним извором права и немамо никаква овлашћења, а БиХ је чланица УН па због свега тога немамо право да вас из ОХР-а овлашћујемо да вршите било какву власт у БиХ, а камоли да напишемо да можете доносити устав и закон у БиХ. Шта стога предлажете као решење овог проблема?“ А ови из ОХР-а им одговарају: „Биће довољно да ви поздравите нашу намеру да интерпретирамо Анекс 10 Дејтонског споразума и да напишете да то интерпретирање значи да ОХР може доносити обавезујуће одлуке и мере, а нама препустите да ваше речи – одлуке и мере – ми тумачимо да значе устав и закон.“ Тако је, дакле, дошло до тога да Савет није написао у својим Бонским закључцима да високи представник у БиХ може наметати уставне и законске норме, баш као што ономад ни немачки парламент у Закону о овлашћењу из 1933. године није прописао право Хитлеру да он сам, као појединац, може доносити законе. Али као што је Хитлер својевремено прибегао злоупотреби, тиме што је „протумачио“ да Закон о овлашћењу наводно значи да он сам, а не његов канцеларски Кабинет, може да доноси законе, тако су и високи представници (Вестендорп, Петрич, Ешдаун, Шварц-Шилинг, Лајчак, Инцко) злоупотребили свој положај тиме што су нам наметали уставне амандмане и законе, као и бројне друге противправне акте, супротно Повељи УН и свим осталим изворима међународног права, те супротно свим анексима Дејтонског споразума, укључујући и Устав БиХ. Радећи посао судије Окружног суда у Бањалуци, све то сам открио и објаснио јавности у једној мојој пресуди. Нажалост, остао сам усамљеник у томе.
У вашој недавној, врло уљудно вођеној дебати на сарајевском Face TV с професором права у Федерацији БиХ Недимом Адемовићем, главни аргуменат вашег опонента био је да би укидање последица – за вас противправних – интервенција разних високих представника у БиХ када су се позивали на „Бонска овлашћења“ исувише дестабилизујуће утицало на статус кво, и да би зато такво решење било неизводљиво. Шта кажете на то? Истовремено, од проф. Адемовића у тој расправи нисмо чули никакву критику по меритуму ваших закључака о противправности проширених ингеренција високог представника и његовом коришћењу фиктивних „Бонских овлашћења“. Зар одговор проф. Адемовића не звучи као својевремена тврдња у Америци да су корумпиране банкарске установе на рубу банкротства „исувише велике да би се допустило да пропадну“ (too big to fail) па је зато, уместо да их вратимо у токове нормалног пословања, боље да наставимо да у њих упумпавамо милијарде јавних средстава како би се одржале на површини? Може ли акумулација безакоња икада постати самолегализујућа?
Већ сам вам рекао да смо овде доживели апокалипсу државе. А када до тога дође, онда је све могуће, па и да неправо постане право. На примеру дејтонске БиХ видимо да за насиље није важно шта пише у правној норми, међународној и унутрашњој, из чега произлази необорив правни закључак да све што је створено насиљем и злоупотребама, мора да се укине. Када се управо речено узме у обзир, тиме се уједно објашњава и зашто колега Адемовић нема правну аргументацију о неопходности и правној дозвољености укидања свих последица тог насиља, већ се користи политичким фразама.
Ако усвојимо вашу критику противзаконитог начина како се управља Босном и Херцеговином, с високим представником и фантомским „Бонским овлашћењима“ која га фактички стављају у положај диктатора, јер одлуке структура што формално и „демократски“ доносе одлуке он у сваком тренутку потезом пера може да поништи, шта препоручујете Републици Српској и српском народу, какав би став у оваквом правном расулу требало да заузму?
Имам две препоруке. Прва је да мора постојати национално јединство око ових питања. Само јединствени, и опозиција и власт, могу истерати ову ствар на чистац и укинути све последице насиља и криминала охаеризма које су, сада је то несумњиво, биле усмерене искључиво против српског народа и Републике Српске. Друга препорука је да су, поред јединства, неопходни чврстина и непоколебљивост у том јединственом ставу. На примеру Инцковог тзв. Закона о забрани негирања геноцида то значи да све српске политичке странке, и позиционе и опозиционе, треба непоколебљиво да истрају у апстиненцији од одлучивања у било којој институцији на нивоу БиХ све док тај закон не буде поништен.
Да се вратимо на аргуменат проф. Адемовића, сматрате ли да би било реално поништити све последице насиља ОХР-а од 1997. године и преуредити Босну и Херцеговину у складу с одредбама Дејтонског споразума?
Ако узмете у обзир сву претходно изложену аргументацију, то је наша насушна потреба, conditio sine qua non нашег опстанка као народа и државе у биолошком и политичком смислу, чије остварење није нереално.
Чини се да је непосредни повод за ваше истраживање порекла и легитимитета „Бонских овлашћења“ био графички приказ насиља, или како бисте се ви изразили „криминала“ ОХР-а када је пре неколико месеци Валентин Инцко декретирао допуну Кривичног законика БиХ чланом где се инкриминише негирање наводног „геноцида у Сребреници“, а законодавним органима те и такве државе се наређује да наметнути члан КЗ „демократски“ усвоје. Да ли је то код вас била кап која је прелила чашу и да ли Инцку, као можда последњем легитимно постављеном високом представнику, дугујемо објављивање ваше сензационалне књиге?
Да, јесте. У одговору на ово питање поновићу оно што сам написао и у мојој оставци на судијску функцију, коју сам 26. јула 2021. године доставио Високом судском и тужилачком савету БиХ. Дакле, у оставци сам рекао да после најновије противправне одлуке високог представника Валентина Инцка, од 23. јула 2021, то насиље не желим више да трпим нити да будем судија у правосуђу које на противправан начин штити насиље ОХР-а.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Ово је пример одупирања злу, у духу наше најбоље традиције. Пример правог аристократе – просвећеног и снажног карактера, који све своје способности ставља на услугу сопственом народу.
    На срећу ово нису оне године кад Запад није побијао туђе аргументе него их газио. Још се није много тога променило, а они више зазиру од онога што би могло доћи па бесомучно журе. Додик није литерарни Краљевић Марко него реални јунак још теже ситуације од оне из Марковог времена. Сад је најважније ослањати се на Скупштину као на народну вољу, баш као ономад Караџић, Краишник, Кољевић.
    Но ко су гласачи Шаровића, Бореновића, Станивуковића . . . ? Како свима њима није јасно да им се нуди лилихип уместо слободе ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *