МИЛАН БЛАГОЈЕВИЋ – У БиХ СМО ДОЖИВЕЛИ АПОКАЛИПСУ ДРЖАВЕ

У позадини криминала охаеризма, као његова подлога, стоји тзв. Савет за примену мира у БиХ. Ради се о истински фантомској појави, чије постојање, а тиме ни овлашћења, нису прописани Дејтонским споразумом, али и ниједним другим извором међународног права. Реч је о неформалној скупини држава, предвођених САД, Великом Британијом, Канадом, Немачком, Француском, Турском

Београдска издавачка кућа „Филип Вишњић“ управо је објавила нову студију др Милана Благојевића, универзитетског професора уставног права у Бањалуци, „Криминал охаеризма“. У овој књизи се расправља о правном статусу и стварним овлашћењима Канцеларије високог представника у Босни и Херцеговини по Дејтонском уговору. Стручни огледи проф. Благојевића временски се поклапају с настанком једне о најжешћих политичких криза у тој земљи, изазваном управо опречним ставовима у односу на наведена питања. Професор Благојевић посебно разјашњава праву природу и позадину фантомских „Бонских овлашћења“, којима се од 1997. године високи представници служе за наметање у БиХ безакоња и тираније незапамћених још од времена Бенџамина Калаја, а чије су главне жртве Република Српска и српски народ који ју је саздао и у њој живи.

Професоре Благојевићу, у књизи „Криминал охаеризма“ не остављате место за сумњу да је, ма колико то драстично звучало, целокупан систем управљања у Босни и Херцеговини после потписивања Дејтонског споразума заснован на насиљу и лажи. На насиљу, утолико што су Канцеларији високог представника, или ОХР-у, у пракси додељена овлашћења којима по међународноправном акту којим је окончан сукоб они не располажу, и на лажи утолико што високи представник злоупотребљава потпуно измишљена „Бонска овлашћења“ као главни инструмент своје противправне тираније. Молим вас, објасните о чему је ту реч.
Ваше питање у доброј мери садржи и објашњење. Да, заиста је целокупан систем управљања дејтонском Босном и Херцеговином саткан и заснован на насиљу и лажима. То што је овде учињено, и што се чини, није забележено у људској историји. Наиме, никада пре тога није у људској историји забележено да, позивањем на наводна правна овлашћења којих нема ни у Дејтонском споразуму ни у једном другом извору права, појединац наметне своју (само)вољу, назове је законом, оснује ни мање ни више до (квази)државне органе (Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, Граничну полицију БиХ, Високо судско и тужилачко веће БиХ), а онда му један део (бошњачки) правника и тзв. међународних судија, заоденутих тогама Уставног суда БиХ, само напишу да тај појединац наводно делује као власт БиХ и да се његове одлуке морају сматрати законом. А затим, да хипокризија буде комплетна, Запад (САД, Велика Британија и ЕУ) такво криминално понашање оркестрирано назива „позитивним реформама у БиХ“. Такав криминал међународних размера никада и нигде још није учињен у свету. Само овде у дејтонској БиХ, и то против нас, а нарочито против Републике Српске, јер су њој по претходно објашњеном криминалном шаблону отимане бројне њене уставне надлежности и њена државна имовина.

Ако су тезе које износите у вашој књизи тачне, да ли би било оправдано и даље говорити о Босни и Херцеговини као о сувереној држави, чланици УН и међународне заједнице попут других држава?
Видите, у позадини криминала охаеризма, као његова подлога, стоји тзв. Савет за примену мира у БиХ. Ради се о истински фантомској појави, чије постојање, а тиме и овлашћења, нису прописани не само Дејтонским споразумом већ и ниједним другим извором међународног права. Ради се о неформалној скупини држава, предвођених САД, Великом Британијом, Канадом, Немачком, Француском, Турском. Све те државе и ЕУ, као и било које друге државе и организације на свету, имају право да се окупљају на неформалним скуповима и да разговарају о чему год желе. Али немају право да на тим скуповима доносе било какве одлуке којима би се мешале у питања која по својој правној природи представљају унутрашња питања неке треће суверене државе, нити да ту државу правно обавезују на било шта. Уколико то учине, тиме неизбежно крше Повељу УН којом је, у члану 2, прописана обавеза за УН, а тиме и за све државе њене чланице као што су и САД, и Велика Британија, и Немачка и Француска, да немају овлашћење да се на било који начин мешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе. Подсетих на ово, зато што је супротно тој норми тзв. Савет за примену мира у БиХ у децембру 1997. године усвојио тзв. Бонске закључке, на која су се затим позивали сви високи представници, обмањујући не само нас него и комплетну светску јавност да им ти закључци, супротни Повељи УН, наводно дају овлашћења да овде могу наметати уставне амандмане и законе, те да могу смењивати појединце с функција. То је толика подвала, да јој нема равне на свету. Јер неформални скуп држава не може да се меша у унутрашње послове треће државе нити може овлашћивати било ког појединца да он то чини. Тиме је БиХ десуверенизована, али је дошло и до апокалипсе државе и њеног обезвређивања.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Један коментар

  1. Tоплица

    Ово је пример одупирања злу, у духу наше најбоље традиције. Пример правог аристократе – просвећеног и снажног карактера, који све своје способности ставља на услугу сопственом народу.
    На срећу ово нису оне године кад Запад није побијао туђе аргументе него их газио. Још се није много тога променило, а они више зазиру од онога што би могло доћи па бесомучно журе. Додик није литерарни Краљевић Марко него реални јунак још теже ситуације од оне из Марковог времена. Сад је најважније ослањати се на Скупштину као на народну вољу, баш као ономад Караџић, Краишник, Кољевић.
    Но ко су гласачи Шаровића, Бореновића, Станивуковића . . . ? Како свима њима није јасно да им се нуди лилихип уместо слободе ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.