ИДЕОЛОШКА ЛУТАЊА ДРУГЕ СРБИЈЕ – ДУХ ЧЕТРЕСПЕТЕ

После дугог лутања, другосрбијанци су у последњих неколико година нашли оквир за свој идеолошки бућкуриш и назвали га „антифашизмом“, али питање је да ли ту њихова контрадикторност, њихова подвојеност, да не кажемо шизофренија престаје, или тек почиње

Имали смо у „Печату“ пре неког времена идеју да се монтенегринском идеологијом, односно национализмом позабавимо с психијатријског гледишта. Укратко, питање је било како једна особа у себи може да споји неспојиво, и то не само наоко неспојиво него оно што је суштински супротно. На пример, како је могуће у исто време славити и Љуба Чупића, човека који је због својих чврстих комунистичких идеала у смрт отишао с осмехом и потом постао легенда, и Секулу Дрљевића, Павелићевог истомишљеника и сарадника који је живот скончао од четничке руке у једној кући у Аустрији где се у исто време скривао и Др Анте. Како један ум мири супротстављеност између барјака „крсташа“, Његоша и Марка Перковића Томпсона? Нажалост, ову идеју нисмо спровели у дело јер нам је неколико психијатара рекло да их тако нешто надилази и да не могу да дају одговор којим би се објаснила таква колективна психоза, па смо остали без дијагнозе.

КВО ВАДИС, АИДА Слично питање себи је пре десетак година постављао и ваш аутор у односу на људе који су се декларисали као либералне демократе, а дивили су се Титу и његовој Југославији, који пак нису били ни либерални, ни демократски. Како се истовремено може залагати за било какву слободу, демократију, људска права, космополитизам и превазилажење њима преуских државних оквира а икону видети у човеку који је неспорно био диктатор, милитариста, етатиста до крајњих граница ових појмова, у крајњој линији и националиста? Запитајте се да ли је спорно да у Титово време није било политичких слобода. Да ли је спорно да је статус ЈНА имала ретко која војска у ретко којој држави, да ли се и он сам радо облачио у униформе и поносно носио титулу маршала? Да ли се у то време могло позивати на „приговор савести“, или се „дуг отаџбини“ имао одужити без кукања? Да ли смо тада имали моћну и свеприсутну државу, или банана републику по мери данашњих „европских вредности“? Да ли је тадашње југословенство суштински другачије од данашњег српства, хрватства, „црногорства“, „бошњаштва“ или се исто радило о национализму? Идеја да југословенски национализам не може постојати или да је југословенство нешто више од национализма руши се ако се узме у обзир да се, поред Тита, за југословенски национализам све до Другог светског рата, када су га усташе и остали брутално демантовали, залагао и Димитрије Љотић.

Данас се те некадашње либералне демократе, захваћене западњачком реком, више тако не декларишу, па је шизофренија мања, што не значи да је нестала. Данас су они поносни „антифашисти“ и „левичари“ који поносито носе петокраку на челу, попут „активисткиње“ Аиде Ћоровић, заборављајући да је њихова модерна икона Зоран Ђинђић управо био човек који је са Скупштине града Београда 1997. године после пола века свечано скинуо ту исту петокраку, или се, попут Балше Божовића, позивају на некакво партизанско наслеђе, заборављајући да су Демократску странку, чији је члан, забранили партизани, а да је међу њеним поновним оснивачима био Борислав Пекић, политички емигрант којем Божовићеве данашње колеге „антифашисти“ псују мајку четничку.
Посебан је оксиморон појављивање горепоменуте Аиде Ћоровић на демонстрацијама против мурала генералу Ратку Младићу с петокраком на челу – истим симболом под којим се и он борио на почетку рата на простору бивше Југославије и истим симболом под којим је његов отац погинуо у борби против усташа, претходнице оних против којих се и Младић борио (прво под петокраком, а потом под српском тробојком, али никада под кокардом). Да не помињемо њену саборкињу која на истом протесту кличе Југославији, коју је Младић бранио докле год је то имало смисла.

[restrict]

РИХА ТИНТО Сада долазимо до, ипак, највећег парадокса у овој ситуацији оличеног у наводном твиту београдске новинарке Антонеле Рихе поводом блокаде путева и мостова у знак протеста због Закона о експропријацији и референдуму. „Јуче се осетио прави дух Београда и слободе, исти онај који се осећао ‘45. и 5. октобра кад смо овај град и државу чистили од нациста, четника и осталог олоша. Београд је свет!“, написала је наводно она. Антонела Риха тврди да је дотични твит фалсификат и подметачина што вероватно и јесте, али без обзира на то, он врло добро одсликава стање духа у „антифашистичком“ делу српске јавности. Да то није далеко од истине потврђује нам недавни коментар велике боркиње за људска права и правду Наташе Кандић, која је на оптужбу да је њен отац учествовао у послератном комунистичком покољу Срба којима се ни гроб не зна, лаконски одговорила – „па ви их откопајте“. Не у једном случају су наводни „антифашисти“ својим неистомишљеницима претили да ће проћи као „олош“ 1945. и да ће радо то поновити, чим буду у могућности, о чему је Слободан Антонић исцрпно писао.
Какав је то дух ‘45? Да ли исти тај у којем је наводно учествовао отац Наташе Кандић (она то демантује)? То је дух убијања „народних (политичких) непријатеља“, њих око 10.000 само у Београду. То је исто тако дух дивље конфискације у којој су људима отимане куће и станови без икаквог законског основа и бруталне национализације која је уследила недуго потом. Сасвим је друга прича што је већину тих партизана чинио управо онај део нашег народа који београдско, другосрбијанско „суши стадо“ највише презире и сматра „крезубом и необразованом стоком“ пристиглом у њихов лепи град из неке „вукојебине“ (Славиша Лекић, Јунаци доба злог).
Трећа је прича како би и они сами прошли у тој ситуацији, с обзиром на афинитете које показују спрам данашњих окупатора Србије. И ту долазимо до тог „духа 5. октобра“ који се једино у неком посве подвојеном мозгу може ставити у исту раван с ослобођењем Београда и Србије 1944, односно 1945, јер му је сушта супротност. Волели ми тај „дух“ или не, мора се признати да је тада уз помоћ страних сила (да не кажемо окупатора) оборен режим који можда јесте био ауторитаран, али никако није био квислиншки него се противио доласку страних трупа на простор наше земље и то не само онај који је дефакто и пре 5. октобра био окупиран. Док смо ‘45. имали национализацију, после 5. октобра смо имали сасвим обрнут процес – бескрупулозно отимање од државе у корист приватних, партикуларних интереса људи и из земље, и из иностранства. Једина тачка у којој се истински спајају дух из ‘45. и дух из 2000. јесте терор над политичким противницима и вероватно је то оно за чим чезне београдско „суши стадо“ овога пута обавијено у еколошки плашт.
На крају, како се на Љуба Чупића, који се из родне Аргентине средином тридесетих година прошлог века вратио у земљу свог порекла како би се, у складу са својим идеалима, борио да је учини бољом, могу позивати они који данас у Београду пропагирају одлазак из ове земље и „гашење светла“? Како они, указао је на то Милан Ружић, који се нису бунили (него су, напротив, прихватили и то прогласили за разуман и цивилизацијски чин) када су једни дошли, отели нам парче земље и тамо нам живот учинили немогућим (Косово и Метохија) имају образа да се буне због претње да се случај понови на другом месту у нашој држави (Јадар)?

[/restrict]