ГЕНЕРАЛА ЉУБОМИРА БАЈИЋА ОПТУЖУЈУ ЗА АТЕНТАТ НА ФРАЊУ ТУЂМАНА – ТАЈНА БАНСКИХ ДВОРА

Седиште побуњеничких снага у Хрватској које су се одметнуле против СФРЈ бомбардовано је 7. октобра 1991. године и то је, према међународном ратном праву, био легалан и легитиман циљ јер је одатле командовано убијањем цивила и уништавањем имовине. По другој верзији експлозију су намерно изазвали хрватски терористи

Жупанијско државно одвјетништво у Загребу оптужило је негдашњег команданта 5. ваздухопловног корпуса са седиштем у том граду Љубомира Бајића (тада пуковника по чину) због бомбардовања Банских двора 7. октобра 1991. године, ,,политичког седишта Хрватске, на Тргу св. Марка на историјском Градецу“. У монографији ,,Атентат на Хрватску“ објављеној 2016. тај акт окарактерисан је као класични чин државног тероризма ЈНА.
Да ли су радње описане у оптужници заиста извршене (а нису) или су резултат конструкције тужилаштва на основу полуистинитих и лажних исказа сведока – показаће време. Између осталог Тужилаштво је узело као доказ то што је генерал Бајић два пута, гостујући на неким телевизијама, да би заштитио своје пилоте, у извесном смислу преузео одговорност као њихов командант.
На дан (7. 10. 1991) када су гађани Бански двори, Хрватска није била међународно призната држава већ федерална јединица СФРЈ. Објекат Банских двора је користио Фрањо Туђман који се налазио на челу нелегалних и нелегитимних оружаних снага побуњеника и вршио формалну и фактичку власт над њима. Из тог објекта је руководио и командовао оружаним формација и примао извештаје о току и ефектима борбених дејстава. Седмог октобра 1991. у преподневним сатима у просторијама Банских двора примио је тадашњег помоћника ратног команданта града Вараждина и помоћника министра одбране Стјепана Аданића, који му је реферисао о стању из своје надлежности и од Туђмана примио задатке. О томе постоји видео-запис с Аданићевом изјавом датој првом програму Хрватске телевизије.
У објекту Банских двора су се налазили и припадници оружаних формација Фрање Туђмана, односно друге стране у оружаном сукобу, укључујући и његов ратни кабинет.

ОЧЕВИЦИ Десио се 7. октобар. Нешто је експлодирало. Ударило у главу. У ратној пракси би то могло да се тумачи као примена доктрине обезглављивања противника. То је владајућа доктрина и у ратним операцијама НАТО-а, чији је Република Хрватска сада и члан. После Банских двора свако је могао да се замисли шта ће бити следеће на удару. Заиста се изван Загреба поуздано не зна шта се десило. У то време још је трајало извлачење јединица ЈНА из Словеније а 5. корпус је из ваздушног простора (надлетањем колона моторних возила и железничких композиција авионима и хеликоптерима) обезбеђивао извлачење људства.
Очевици, наводно, тврде да су авиони долетели из правца Удбина и Бихаћа, где су се налазили војни аеродроми, а други су упорни да докажу како су авиони долетели из правца Винковаца. Могућа је и варијанта да су Хрвати сами изазвали контролисану експлозију, која је због нестручног руковања била јача од планиране, како би пред међународном заједницом оптужили ЈНА за напад на, по њима, заштићени објекат.
Жупанијско државно одвјетништво је поставило оптужбу на тези међународног оружаног сукоба и примени норми међународног ратног права. У светлу међународног права, тај сукоб је имао карактер немеђународног оружаног сукоба који се одвија на територији државе између оружаних снага те државе и организованих оружаних група под одговорном командом које контролишу део своје територије, што омогућава да врше одрживе војне операције, због чега се примењује Додатни протокол II уз Женевске конвенције.
„Оружани сукоб јединица ЈНА и паравојних снага Хрватске има карактер унутрашњег сукоба. Следствено томе савезна држава, СФРЈ, имала је право да предузме мере, укључујући и оружану акцију, на основу свог унутрашњег законодавства или да квалификује те мере као самоодбрану на основу међународног права“, каже за ,,Печат“ пилот и генерал-мајор у пензији Љубомир Бајић, који је као дете на својој кожи искусио све страхоте усташке НДХ. Био је заточеник сабирног логора Цапраг код Сиска. Као избеглица дошао је у село Тропоља код Свилајнца, где је дочекао крај рата. Био је свестан шта се догађало 1991. године и није могао да остане равнодушан.

[restrict]

Следом изложеног чињеничног стања Фрањо Туђман и објекти које је он користио у функцији руковођења и командовања у смислу Женевских конвенција и Допунских протокола представљали су легитимни војни објекат дејства, односно искључена је противправност његовог убиства, па дело (радња човека) за које је подигнута оптужница нема кривични карактер. Бански двори су били легитимни војни објекат дејства јер је неутралисање лица које командује оружаним формацијама друге стране у оружаном сукобу оправдана војна потреба, а убиства у оружаној борби не сматрају се злочином.
У ноћи између 5. и 6. октобра 1991. године, по наредби Фрање Туђмана, извршени су оружани напади на објекте и људство у Делницама, Самобору, Карловцу, као и на Команду Војнопоморске области у Сплиту. Уместо деблокаде касарни и војних објеката, Туђман је одлучио да оружане формације Хрватске крену у њихово заузимање где год за то постоје услови. Наредио је општу мобилизацију, блокаду и напад на касарне ЈНА. Тиме је починио најтежи ратни злочин – злочин против мира!
„На простору одговорности 5. војне области која се поклапа са одговорношћу 5. корпуса РВ и ПВО десили су се многи злочини попут масакра на коранском мосту. Резервисти ЈНА, већином Кордунаши, ликвидирани су са највећом бруталношћу. Прво им је пуцано у ноге, а када су попадали као снопље, поклали су их. Мени су из састава Корпуса оборена два пилота, Томић и Нуспахић, коме су пуцали у тестисе. Веома ме је погодио и случај интендантског капетана прве класе Јана Валентина, који је ишао да превезе воду у чету Ваздушног осматрања, јављања и навођења (ВОЈИН). На скретању за Сисак извучен је из возила и цео оквир је испаљен у њега. Био је душа од човека“, каже генерал Бајић и наставља: „Свима је познат случај Бјеловар, где се команда бригаде предала. Пуковника Рајка Ковачевића скинули су у доњи веш и, заједно са још двојицом официра, убили га испред строја на звeрски начин. Потом су довели грађане да пљују и уринирају по њему. Војни врх није ништа предузео да би се спасли људи и јединице у окружењу. Били смо препуштени сами себи. Непријатељска пропаганда је говорила да је ЈНА напала Хрватску. Ја велим: да је хтела да нападне, не би остала у касарнама, него би отишла на борбене положаје. Прекинули су снабдевање хлебом јединица ЈНА, искључили струју и воду касарнама. Из ваздуха смо дотурали хлеб и конзерве. Једне ноћи храна је грешком пала тамо где су били хрватски војници. Нису јели ту храну јер су говорили да су им намерно бачене затроване намирнице“, наводи он.

ОРУЖАНА ПОБУНА

Сабор Хрватске је 21. децембра 1990. изменио Устав и између осталог српски народ у Хрватској лишио конститутивности и свео на националну мањину, што је изазвало пораст националних тензија.
Актима оружане побуне и тероризма с намером рушења СФРЈ, утврђеног државног уређења, ради сецесије дела њене територије и стварања нове државе, Републике Хрватске, отпочео је грађански рат с катастрофалним последицама. Средином маја 1991. године, супротно Уставу СФРЈ и савезним законима, формиране су Прва, Друга, Трећа и Четврта бригада Збора народне гарде.

„ЦИВИЛНА“ ЖРТВА Оптужницом се тврди да је Марко Михић (рођен 6. 3. 1949. године у месту Краље, општина Бихаћ, са пребивалиштем у Великој Горици, улица Цвјетно насеље 13/3) цивилна жртва страдала услед распрскавајућег дејства пројектила.
Међутим, супротно наводима оптужнице, Марко Михић је био припадник Градског секретаријата за народну одбрану Града Загреба и тиме припадник оружаних формација друге стране у сукобу у смислу Женевских конвенција. У његовом џепу је приликом увиђаја пронађена легитимација Градског секретаријата за народну одбрану града Загреба с бројем личне карте: 824077. Поред тога пронађени су и кључеви од службеног возила марке лада нива, као и кључеви од камиона цистерне испред улаза у Оперативни центар Главног стожера Хрватске војске. Марко Михић је обављао дужност обезбеђења цистерне са водом (а Стјепан Аданић у својој књизи наводи „цистерне са горивом“), постављене на Дубравкином путу испред улаза у објекат који у свом исказу Стјепан Месић назива „склоништем“ а који је заправо простор у којем је био смештен Оперативни центар Главног стожера Хрватске војске, због чега он није имао статус цивила већ према законима и обичајима ратовања, односно према Женевским конвенцијама, статус припадника једне од зараћених страна. Он је због тога представљао легитимни војни објекат дејства заједно с простором у којем се налазио Оперативни центар Главног стожера Хрватске војске, услед чега нема места примени одредбе члана 13 допунског протокола Женевским конвенцијама о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба од 12. августа 1949. године, како стоји у оптужници.
У монографији „Атентат на Хрватску“ у делу казивања Звонимира Амбринца, страна 164 књиге пише: „Ноћ с недјеље на понедељак 6/7. листопада 1991. била је ко зна која по реду коју сам провео као дежурни часник у Оперативном центру… У 7.05 објављујемо прву зрачну узбуну тога дана. Пуно је небо авиона, све пратимо на радарском екрану. Сустав је умрежен од метеоролошких, радарских, визуелних те оних радара који су обрањени од пљачке ЈНА. У 13,30 радарска постаја у Великој Буни се предала. … У 14.47 први артиљерац ПЗО Звонко Амбринац дао је зрачну узбуну – грешком, интуицијом, ишчитавањем слике зрачног простора, предосећајем? Није важно, било је то ’Богом Звонко дано’. У 15.01 ракетирају се Бански двори у центру Загреба. Минуту након тога напада се излаз на Дубравкин пут. На улазу су убили војника – возача цистерне и ранили тројицу људи. … Од 15.28, па надаље је класични масовни зрачни напад с аеродрома Пула, Бихаћ и Бања Лука. У зраку је 30–40 зракоплова.“
Изјава Милана Леласа дата је уз коришћење његовог дневника – радне бележнице, где су записани подаци у реалном времену.

РЕЗИДЕНЦИЈА АНТЕ ПАВЕЛИЋА

Зграда Банских двора од 1941. до 1945. године била је позната под називом „Поглавникови двори“ јер је служила као резиденција Анте Павелића, челника НДХ. Из те зграде су издавана наређења о заробљавању, мучењу и убијању Срба и других нехрвата током Другог светског рата.

МИРОВАЊЕ РАКЕТА Установљено је да је у простору у коме су се догодиле експлозије био смештен Оперативни центар Главног стожера.
У подигнутој оптужници против генерала Бајића се још наводи да су Бански двори 1991. били споменик културе, а заправо проглашени су тек 2006. године, о чему постоји валидна документација.
Хрватске паравојне снаге су у центру Загреба имале средства противваздушне одбране (ПВО), међу којима и борбени систем „Стрела 10“. У то време нелегитимни Стожер хрватских ОС успоставио је и систем радарског осматрања и праћења ситуације у ваздушном простору изнад „лепе њихове“. Просто је невероватно да ПВО није реаговала на лет авиона, што чини вероватнијом тезу да су хрватски терористи „потпалили“ експлозив у унутрашњости Банских двора. Средства ПВО била су у функцији противваздушне одбране три објекта заштите: Оперативног центра Главног стожера хрватске војске у „тунелу“ на Дубравкином путу, односно Ткалчићевој улици (два улазно-излазна отвора једног објекта: у Ткалчићевој и на Дубравкином путу), командног места самозваног врховног команданта оружаних формација Хрватске, Фрање Туђмана, зграде Банских двора и Министарства одбране у згради Сабора.
„Пилоти су те 1991. године полетали у смрт по мојим наређењима. Мени су наређивали из Штаба Врховне команде ОС СФРЈ. Током службовања, па и у том рату, нисам погазио дату војничку заклетву, ’да ћу бранити независност, уставни поредак, неповредивост и целовитост СФРЈ’. Био сам спреман да се до краја жртвујем на праведној страни“, истиче генерал Бајић.

ОСВЕТЛАЛИ ОБРАЗ

У саставу 5. ваздухопловног корпуса РВ и ПВО чији командант је био пуковник Љубомир Бајић налазило се 2.238 професионалних припадника (официра и подофицира), 5.184 војника и 389 грађанских лица на служби у ЈНА. Припадали су свим националностима: Југословени, Хрвати, Срби, Македонци, Муслимани, Мађари, Словаци, Русини, Албанци и Словенци.
Пети корпус је био најефикаснији састав тог нивоа у ЈНА јер је у борбеним дејствима, ангажујући се на позив јединица и уз одобрење војног врха, отклонио многе опасности и учинио да губици јединица ЈНА буду мањи.

За очување живота и здравља поверених људи и деветнаестогодишњака – војника, пред војним руководством, пред њиховим породицама и пред читавим народом, одговарао је њихов командант ‒ оптужени генерал Љубомир Бајић.
Крај ове приче још једном указује на сумњу да су Банске дворе гађали авиони РВ и ПВО.
Осмог октобра, дан после наводног бомбардовања Банских двора, Сабор Републике Хрватске донео је следећу одлуку: „Република Хрватска од дана 8. октобра 1991. године раскида државно-правне свезе на темељу којих је заједно са осталим републикама и покрајинама творила досадашњу СФРЈ.“ У то време били су блокирани и нападани сви гарнизони ЈНА, осим Превлаке.
Да ли је одлука о раздруживању Хрватске од СФРЈ крунски доказ да пилоти РВ и ПВО ЈНА нису бомбардовали Банске дворе? Да ли је то био режирани повод? Време пред нама, надамо се, разоткриће све тајне у вези с Банским дворима и разголитити истину.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *