ГЕНЕРАЛА ЉУБОМИРА БАЈИЋА ОПТУЖУЈУ ЗА АТЕНТАТ НА ФРАЊУ ТУЂМАНА – ТАЈНА БАНСКИХ ДВОРА

Седиште побуњеничких снага у Хрватској које су се одметнуле против СФРЈ бомбардовано је 7. октобра 1991. године и то је, према међународном ратном праву, био легалан и легитиман циљ јер је одатле командовано убијањем цивила и уништавањем имовине. По другој верзији експлозију су намерно изазвали хрватски терористи

Жупанијско државно одвјетништво у Загребу оптужило је негдашњег команданта 5. ваздухопловног корпуса са седиштем у том граду Љубомира Бајића (тада пуковника по чину) због бомбардовања Банских двора 7. октобра 1991. године, ,,политичког седишта Хрватске, на Тргу св. Марка на историјском Градецу“. У монографији ,,Атентат на Хрватску“ објављеној 2016. тај акт окарактерисан је као класични чин државног тероризма ЈНА.
Да ли су радње описане у оптужници заиста извршене (а нису) или су резултат конструкције тужилаштва на основу полуистинитих и лажних исказа сведока – показаће време. Између осталог Тужилаштво је узело као доказ то што је генерал Бајић два пута, гостујући на неким телевизијама, да би заштитио своје пилоте, у извесном смислу преузео одговорност као њихов командант.
На дан (7. 10. 1991) када су гађани Бански двори, Хрватска није била међународно призната држава већ федерална јединица СФРЈ. Објекат Банских двора је користио Фрањо Туђман који се налазио на челу нелегалних и нелегитимних оружаних снага побуњеника и вршио формалну и фактичку власт над њима. Из тог објекта је руководио и командовао оружаним формација и примао извештаје о току и ефектима борбених дејстава. Седмог октобра 1991. у преподневним сатима у просторијама Банских двора примио је тадашњег помоћника ратног команданта града Вараждина и помоћника министра одбране Стјепана Аданића, који му је реферисао о стању из своје надлежности и од Туђмана примио задатке. О томе постоји видео-запис с Аданићевом изјавом датој првом програму Хрватске телевизије.
У објекту Банских двора су се налазили и припадници оружаних формација Фрање Туђмана, односно друге стране у оружаном сукобу, укључујући и његов ратни кабинет.

ОЧЕВИЦИ Десио се 7. октобар. Нешто је експлодирало. Ударило у главу. У ратној пракси би то могло да се тумачи као примена доктрине обезглављивања противника. То је владајућа доктрина и у ратним операцијама НАТО-а, чији је Република Хрватска сада и члан. После Банских двора свако је могао да се замисли шта ће бити следеће на удару. Заиста се изван Загреба поуздано не зна шта се десило. У то време још је трајало извлачење јединица ЈНА из Словеније а 5. корпус је из ваздушног простора (надлетањем колона моторних возила и железничких композиција авионима и хеликоптерима) обезбеђивао извлачење људства.
Очевици, наводно, тврде да су авиони долетели из правца Удбина и Бихаћа, где су се налазили војни аеродроми, а други су упорни да докажу како су авиони долетели из правца Винковаца. Могућа је и варијанта да су Хрвати сами изазвали контролисану експлозију, која је због нестручног руковања била јача од планиране, како би пред међународном заједницом оптужили ЈНА за напад на, по њима, заштићени објекат.
Жупанијско државно одвјетништво је поставило оптужбу на тези међународног оружаног сукоба и примени норми међународног ратног права. У светлу међународног права, тај сукоб је имао карактер немеђународног оружаног сукоба који се одвија на територији државе између оружаних снага те државе и организованих оружаних група под одговорном командом које контролишу део своје територије, што омогућава да врше одрживе војне операције, због чега се примењује Додатни протокол II уз Женевске конвенције.
„Оружани сукоб јединица ЈНА и паравојних снага Хрватске има карактер унутрашњег сукоба. Следствено томе савезна држава, СФРЈ, имала је право да предузме мере, укључујући и оружану акцију, на основу свог унутрашњег законодавства или да квалификује те мере као самоодбрану на основу међународног права“, каже за ,,Печат“ пилот и генерал-мајор у пензији Љубомир Бајић, који је као дете на својој кожи искусио све страхоте усташке НДХ. Био је заточеник сабирног логора Цапраг код Сиска. Као избеглица дошао је у село Тропоља код Свилајнца, где је дочекао крај рата. Био је свестан шта се догађало 1991. године и није могао да остане равнодушан.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.