ДАНИЦA ГРУЈИЧИЋ – СА ЗДРАВЉЕМ НЕМА КОМПРОМИСА

С Даницом Грујичић разговарали смо о екологији и значају очувања животне средине, али и опасности да та питања буду политички злоупотребљена, као и о другим друштвено-политичким темама које тренутно окупирају нашу јавност

Професор доктор Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије, редовни професор на Медицинском факултету у Београду и носилац ордена Карађорђеве звезде другог степена, није само лекар. Она је и друштвени делатник чије се мишљење и коментар на актуелна друштвена дешавања посебно чита и анализира. Бритког језика и бескомпромисних ставова, хируршки прецизно сецира нашу друштвену збиљу и без зебње отвара многе значајне теме. У јавности је међу ретким особама које инсистирају на питању истраживања последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и један је од првих „активиста за заштиту животне средине“.

Последњих недеља једно од најактуелнијих друштвених питања јесте питање екологије и заштите животне средине. Да ли је реч о злоупотреби тог питања или се ради о искреној борби за очување здравих услова за живот?
За мене као лекара ово је једна од најважнијих тема о којој често говорим. Здрава животна средина рађа здравље људе, то је предуслов свега. То је кључ превенције болести. Сваки човек у Србији има права на здраву животну средину, и сви заједно имамо обавезу да се за то боримо како бисмо оставили нашем потомству здраву земљу. Нажалост, после свега што смо проживели у последњих 30 година, не можемо да им оставимо баш безбедну животну средину, тако да ће се и наредне генерације озбиљно морати бавити проблемима загађења. Али барем чисту воду, ваздух и земљу можемо и морамо да им сачувамо.

Услед свих недаћа које су нас снашле, попут ратова, приватизације, губитка посла, борбе за егзистенцију, великог одласка из земље младих, као и губитка становништва због ниског природног прираштаја, где се обичан човек бори за голи живот, теме попут животне средине нису приоритет. И тако је свест о томе опадала последњих 30 година. Морамо као држава и као друштво да вратимо ту тему као суштинску и свакодневну. Да то буду сталне теме у медијима, да деца уче о томе, да се васпитавају како да чувају животну средину. Одушевили су ме обични грађани који су устали против мини-хидроелектрана са жељом да заштите своје реке у својим селима и градовима. То значи да је жеља за здравом природом дубоко у нама и да је се, нажалост, сетимо тек када је губимо.
Радује ме и то што се много младих људи интересује и бори да живи у здравој средини, пружам им пуну подршку у тој борби. Било да се ради о борби да сачувају неку зелену површину или против уништавања животне средине. Такође, видим још један тренд у јавности код људи који се у последње време баве екологијом. Свако од њих има одређене еколошке проблеме које сме да помиње у зависности од тога ко је одговоран за њих и одакле долазе те компаније, и оне које не сме да помене. Питам се како то да аутомобили или нека фабрика загађују животну средину (што није спорно), а агресија НАТО-а 1999. и бомбардовање рафинерије, испуштање најканцерогенијих материја у реке и земљу, или бомбардовање фабрике оружја када је највећа концентрација токсичних материја отишла у ваздух – за њих не представља проблем. Чак сам као лекар слушала да је осиромашени уранијум малтене користан и да канцерогене материје које су тада отишле у животну средину нису штетне. И да ли као лекар треба да будем нема на ово што моје колеге и ја видимо сваког дана – и драстично повећање оболелих и много агресивније болести. Биће да је проблем у томе ко је извршио агресију.
Са здрављем нема компромиса, као ни са животном средином, постоји приоритет а то је здрав човек. Зато је порука младима да буду паметни и критични према свему. Ми старији морамо да схватимо да не постоји свет због нас и да се ништа не завршава и не почиње с нама. На нама је да све оно што смо наследили очувамо и предамо наредним генерацијама.

Да ли се еколошки протести у Србији могу посматрати и као део ширег, глобалног феномена насталог као последица тзв. зелене агенде и као рукавац позиционирања једне нове идеологије на тлу Европе, посебно ако се има у виду успех партије Зелених у Немачкој?
Очигледан је и јасан процес који се дешава у целом свету, а то је наметање зелене агенде у политичке сврхе. Као што смо сведоци политизације питања здравља у случају ковидa, тако се и питање здраве средине политизује. Питање екологије престаје да буде питање грађана који живе на том простору већ ново политичко оружје. Пролази ера неолибералних активиста, организација и политика која је била актуелна пуних 30 година и која је под изговором борбе за људска права рушила многе режиме, мешала се у унутрашња питања држава широм света и подизала обојене револуције. Од Србије до Блиског истока, такве операције нису мимоишле ни Америку недавно. Ми то најбоље знамо јер смо били пилот-пројекат такве политике 5. октобра. Веровали смо тада сви, па и ја, да је дошло време промена и да се десио народ после једног ужасног периода за нашу земљу, а на крају смо схватили да су се десиле стране службе.
Екологија, као питање које се тиче свих грађана, постаје најшира област за деловање и пласирање политичког утицаја. Увек треба пратити токове новца, не сумњам да ће се у Србији појавити низ невладиних организација финансираних из иностранства које ће се бавити животном средином и селективно постављати питања у јавности. Организације које су се лажно бориле за људска права, такође селективно јер очигледно нису сви људи једнаки, сада ће наследити зелене организације. Сви људи који се боре за здраву земљу морају бити обазриви и не дозволити да буду изманипулисани.
Данас странке зелених у најмоћнијим државама Европе предводе људи који су бесрамно 1999. године агресијом починили екоцид на овим просторима, и уништили животну средину. Данас нам ти људи говоре шта су стандард и зелена политика, дају средства нашим организацијама за деловање. На такву врсту лицемерја никада не смемо да наседнемо. Желела бих да Србија добије велики број организација које су настале из потребе обичних људи да се боре за здраву животну средину, без агенди из иностранства. То значи да ми као друштво изнутра имамо потребу да решимо неке проблеме. Истине ради, држава Србија није много урадила на пољу екологије у последњих 20-30 година, и грађани се често с правом буне, сваки грађанин мора да има право на чисту земљу која нас храни, приступ чистим рекама, и чист ваздух. Ако држава не одлучи да среди питање екологије, тим питањем ће се бавити стране државе и то верујем на начин који одговара њиховим интересима. Зато увек и у сваком питању морамо да покажемо суверенитет наше државе, да смо способни да сами решавамо наше проблеме.

[restrict]

Да ли је могуће направити баланс између потребе за економским развојем и потребе за очувањем здраве животне средине? Да ли је то могуће сагледати на примеру „Рио Тинта“?
Долазак великих компанија с модерном технологијом је неминован и пожељан како би се подигао стандард у Србији. Али ниједан профит нити стандард не може да замени здравље људи и очување животне средине. То је за мене црвена линија. Еколошки стандард ове државе мора бити на највишем нивоу и мора да важи за све, били они „Рио Тинто“ или било која друга велика компанија. Свако кршење таквог протокола значи један пацијент више у болници и један радник мање на послу, а то не занима ниједну страну компанију. Животни стандард је пожељан и потребан све док не нарушава здравље човека. Проналажење мере између животног стандарда и здравља управо представља квалитет живота којим сви тежимо. „Рио Тинто“ је огромна компанија, њихова зарада за прошлу годину је око 45 милијарди долара, што је три и по пута више од буџета Србије. Такве компаније не жале средства да остваре своје пројекте широм света и увећају свој профит без бриге шта ће остати иза њих, што није спорно, али зато мора да постоји држава као последња одбрана својих грађана и својих ресурса.
У разговору с нашим стручњацима који су ме упознали са свим проблемима око овог пројекта, сазнала сам да ће „Рио Тинто“ испоштовати све што се тиче заштите на површини као што су путеви, насипи и сл. Али вађење руде на безбедан начин је прескупо и само копање се не би исплатило; проблематично је што ми као држава нисмо урадили студију о негативним последицама овог пројекта. Не сумњам да би економски цео пројекат допринео Србији, али ако уништимо један део земље – то је трајно.
Добро је што се подигла јавност око еколошких питања. Сви грађани морају да истрају у томе да се изборе за здраву земљу, а с друге стране да воде рачуна да се питања која се тичу свих нас не политизују од стране било кога. Покретати такав пројект као што је „Рио Тинто“ недалеко од Дрине, и на земљи која је најплоднија и најздравија је погубно за тај крај. Верујем да постоје такође исплативи пројекти који могу да подигну тај крај Србије а еколошки не уништавају животну средину. Поред тога, радо бих питала наше грађане који су без размишљања продали своје дедовине управо „Рио Тинту“, да ли бар донекле осећају одговорност за то што су урадили. Зашто увек себи поставимо питање тек када кренемо да бранимо нешто, „зашто нисмо раније користили ову земљу, или зашто је пуста, зашто је необрађена?“ Докле ћемо из удобних градских фотеља бранити пусту земљу по Србији и зашто нешто не урадимо да искористимо тај потенцијал који имамо?
Подржавам то што је држава одустала од овог пројекта и показала да има слуха за обичног човека. С друге стране, није ми јасно зашто се овде у јавности поново ствара подела „ми или они“ и ко ће победити, држава је једна и народ је један. Ако „победи“ држава, а кога је победила, свој народ? Или обрнуто, ако „победи“ народ, а кога је победио, своју државу? Све смо то ми, и за сто година постојаће народ с другим људима и иста држава. Морамо да научимо да као народ немамо те поделе у глави и да нема страна. Желим да верујем да долазимо до консензуса народа и државе око тога да ниједан стандард нити страна инвестиција не сме бити преча од здравља обичног човека и очувања животне средине.

ТРАГЕДИЈУ РАТА ОСТЕТИЛА САМ НА СВОЈОЈ КОЖИ У јавности је мало познато да имате личан и емотиван однос према Републици Српској. Како се из Београда и из ваше перспективе види оно што се дешава „преко Дрине“? Све ово што се дешава у Републици Српској и Босни и Херцеговини у последње време веома ме погађа. Лета свог детињства провела сам у селу Кравици одакле ми је отац, у околини Братунца, и за тај предео ме везује најлепши и најбезбрижнији период мог живота. Просто ми је било незамисливо да је на тим просторима из периода када се није гледало ко је које националности или вероисповести настао тако крвав и бруталан рат са губицима на свим странама. Видела сам трагедије тог рата и осетила их на својој кожи, више рођака, што блиских, што даљих су ми убијени у рату 1990-их. Зато се јежим на свако звецкање оружјем и позивање на рат. Као лекар, тада једини из КЦС, отишла сам у Бањулуку на тек пробијени коридор да помогнем колегама неурохирурзима. Не могу да верујем да су неки већ заборавили шта се десило пре двадесетак година, колико је то страхоте и страдања довело. Нисам одушевљена Дејтонским споразумом, али је то тренутно једина опција која чува мир. И тако треба да остане докле год се не буде нашло прихватљиво решење за све стране. И дан-данас одлазим сваке суботе у Дворове, где радим амбуланту, и виђам добре и поштене људе, припаднике сва три народа који су много пропатили. Политичари морају да схвате да је људима доста рата. Зашто се стално враћамо на те теме рата и деведесетих, зашто странци морају да одређују како ће се живети на овим просторима били они са Запада или Истока? Желим да верујем да су народи на овим просторима способни да сами одлучују о својој судбини и да та судбина подразумева борбу за квалитетнији и срећнији живот, а не борбу за ново проливање крви. Имам много пријатеља међу лекарима у Сарајеву и Тузли, одлично сарађујемо и посећујемо се. Да ли имамо различита мишљења о неким догађајима – сигурно, али имамо иста мишљења о проблемима који муче обичне људе, и засигурно о томе да рат више не сме да се понови. Желим да искористим прилику да се обратим младима и генерацијама које долазе, не помишљајте на рат, јер ту нема среће ни за кога. Ако треба да постоји ривалитет, нека то буде у економији, у науци, у спорту. Хајде да изградимо добре путеве и болнице, да направимо најсавременије школе и у Републици Српској и у Федерацији, па да поље надметања буде то ко ће имати престижнији универзитет. Нисам политичар и немам ту врсту утицаја, али молим све људе који одлучују да не гурају ту земљу у нове сукобе, као и да не дозволе ниједном странцу да одређује ко ће како живети живи или да укида Републику Српску. Очеве који су оставили своју младост у рововима молим да не дозволе да се то понови њиховим синовима, а онима који су из ратова изашли као „угледни грађани“ поручујем да ништа од тога не могу однети у гроб. Човек си онолико колико помажеш другима, а не онолико колико си новца зарадио, посебно не на туђој несрећи. Странци никада нису разумели Балкан, ни наше међусобне односе, оно што нас је повезивало и раздвајало, па и садашњи „високи представник“ у незнању није изузетак. Моћници су одлучили да Срби морају бити лоши момци и да њихове жртве нису важне. Много је људи дало своје животе да би данас Република Српска постојала, ниједан странац из својих удобних фотеља нема права да се игра са судбином ни Срба ни Бошњака ни Хрвата. Уосталом, не заборавимо да је распад бивше Југославије, и то крвав, започео одлуком најмоћнијих чланица НАТО-а.

Свет се суочава с великим ломовима, од геополитичких конфронтација на линији Запад–Исток, преко финансијске кризе и растуће инфлације, па све до енергетске кризе која прети да ову зиму претвори у најхладнију у протеклих неколико деценија. Како гледате на глобалистичке иницијативе за прелазак на обновљиве изворе енергије и смањење емисије CO2, ако имамо у виду да су водеће привреде Западне Европе настале управо на угљеничким горивима?
Енергетска криза је неминовна и повући ће много проблема и отворити многа питања пре свега у Европи. Када дође криза и када постану угрожени основни услови живота, обичан човек се пита зашто мора да плаћа гас вишеструко скупље од свог комшије, и тада схвата колико су неке геополитичке одлуке бесмислене. На крају ће то све платити обичан човек. Нажалост, то ће довести до великих економских криза, губитка посла а самим тим и великих немира и демонстрација у Европи. Верујем да ће Европа коначно морати да преиспита своју политику и бесмислене санкције, као и да ће енергетска криза уз све оно што је пандемија донела довести до нове поделе света. У тој политици се огледа неразуман однос према „Северном току 2“, и његовом стопирању. Европа из политичких разлога стопира СТ2, занемарује интересе својих грађана, свесно улази у кризу иако је цео ток изграђен на највишим европским стандардима. С друге стране, у овој свеопштој „пандемији“ борбе за екологију и здраву планету, Европа бира да не узме гас из „Северног тога 2“, чија је експлоатација еколошки чиста, већ мора да се оријентише на снабдевање преко Америке из шкриљаца. На сва та неразумна питања, европска администрација ће морати да да одговор својим грађанима. Нема више униполарног света и нема више једне велике силе од које зависи судбина планете. Наша срећа је што смо остварили и сачували најближе могуће односе с Русијом и Кином. Велики успех постигла је Србија тиме што је добила непромењену цену гаса у наредних шест месеци.
Ова криза отвара и за нас многа питања, суштинска животна – како на дуги рок обезбедити енергију, тако и геополитичка – како сачувати позицију неутралности, иако нас пракса демантује и показује да нема неутралности. Свака неутралност престаје када наступи криза и када видите ко је пријатељски настројен према вама. Многи су се чудили када сам пре неколико година рекла да Србија мора да буде енергетски (као и вакцинално) суверена држава и да то једино може ако изгради нуклеарну електрану. Драго ми је што је данас та идеја све заступљенија у јавности. Поред тога што је нуклеарна електрана најчистији извор енергије, она вам подиже стандард и у свим другим областима као што су наука или медицина. Србија преузима све врсте ризика због нуклеарних електрана које се налазе у нашем окружењу уколико би се, не дај Боже, десила нека катастрофа, а с друге стране нема ниједан бенефит од тога. Зато се већ дуго залажем да Србија крене у тај пројекат, а идеална локација за нуклеарно постројење је источна Србија која се полако празни. То би овом делу Србије дало нови дах живота, развијање путева, подизање института, одлазак младих научника у тај крај, долазак разних компанија којима је ова област науке интересантна.
Поред енергије нуклеарна електрана значи и развитак науке, као и развијање медицине и нових видова терапије. Недавно је почела сарадња с Русијом на пољу развоја нуклеарне енергије у области медицине. Значај нуклеарне енергије постаје све већи, почевши од дијагностике преко терапије до онога што ће се развијати у будућности. Наставићу да се залажем да Србија добије најсавременију технологију и у медицини и у другим гранама науке, јер чврсто верујем да имамо памет и знање да свету подаримо још много изума и открића.

Начелница сте Центра за неуроонкологију Неурохируршке клинике Клиничког центра Србије. Какав је ваш утисак о стању у здравству, нарочито у контексту изразитих притисака на особље здравственог система изазваних актуелном пандемијом?
Много је урађено последњих година за онколошке болеснике, од набавки опреме, опреме која је у плану или процесу набављања до смањења листа чекања, стављања нових лекова на листу Фонда. Нажалост, много је болесног света. Нема више породице у Србији која нема онколошког пацијента. Највеће жртве ковид пандемије су управо онколошки болесници који су се касно јављали страхујући да се не заразе и тако нам долазили у терминалним фазама. У здравственом систему пацијент мора бити најважнији и све мора бити подређено њему, ми као лекари постојимо ради њих, а не они због нас. И зато не могу да се помирим са чињеницом да најтежи пацијенти морају приватно да раде дијагностичке анализе.
Брига и људскост за сваког пацијента мора бити као за наше најмилије, без обзира да ли се ради о детету или о старијем човеку, не одлучујемо ми ко ће колико живети. У здравству се много урадило, али има још доста простора, таква је област, ради се о људским животима и зато се више примећују пропусти.
Као мој завршни део каријере видим тренутну борбу да Србија добије нову зграду Института за онкологију и радиологију која ће бити најсавременија у овом делу Европе. Садашња зграда и услови не могу да испуне све потребе наших пацијената, често их лежи више од 10 у соби и то додатно отежава сваком човеку да се бори с раком. Зато морају да имају услове како би се осећали достојанствено и мотивисано у процесу излечења. Верујем да је држава препознала потребу и да ћемо брзо ући у реализацију изградње. Дообила сам чврсте гаранције Министарства здравља и државе да ће подржати овај пројекат.
Велики удео у олакшању и побољшању доступности најсавременије дијагностике и терапије болесницима игра дигитализација здравства, што ће омогућити директан контакт не само лекара са колегама већ и с пацијентом. Ова област се брзо развија и свим силама је треба подржати, нема потребе да пацијенти прелазе стотине километара за нешто што могу да заврше у најближој болници и амбуланти.
Друга ствар је реформа примарне здравствене заштите с формирањем породичних амбуланти. Медицина не сме да буде загушена администрацијом и да моје колеге више гледају у компјутер и попуњавају статистику него што се посвећују пацијенту. Не постоји ефикаснија медицина од тога да вас доктор познаје и да вам терапију преписује доктор који вам је био у кући и који познаје вашу породицу. Потребне су нам екипе лекара, педијатара, стоматолога који ће бити доступни свим грађанима. И друго је када ме позове колега и каже да је нешто озбиљно, а не када људи сами лутају од лекара до лекара и покушавају да установе проблем и често сазнају да је касно седећи у чекаоници. Зато је породична медицина ефикасна и пре свега медицина с топлим људским приступом. Здравство је скупо и за даљи успешан развој, према мом дубоком убеђењу, неопходно је увести и додатни вид обавезног здравственог осигурања, уз гаранције грађанима како ће тај новац бити искоришћен ако буде потребан.
Активни сте и на пољу хуманитарног рада. Можете ли нам рећи нешто више о фондацији „Заједно за младе“, чији сте оснивач?
Борим се за младе и сматрам да као професор и лекар морам да оставим иза себе бољу генерацију од моје, а ако не успем, узалуд је све што сам радила. То радим на факултету међу млађим колегама, то радим и у операционој сали. Учила сам своје млађе колеге тако да сутра има ко да ме лечи и могу поносно да кажем да стасава генерација младих лекара која је боља од мене и моје генерације. Много верујем у нашу младост и сматрам да је њихова памет највећи ресурс ове државе. На нама је да одлучимо да ли ћемо улагати у њих или дозволити да ту памет неко други користи.
Зато смо, између осталог, и основали Фондацију „Заједно за младе“ која носи моје име. Идеја за оснивање дошла је од младих са свих универзитета у Србији, и пристала сам да јој дам своје име како бих показала да стојим иза њих. Основни циљ наше фондације је помоћ најмлађим талентима од основне школе до краја студија, из области науке уметности и спорта. До сада смо директно помогли више од 1.000 младих, да ли кроз куповину инструмената, рачунара, реквизита или кроз слање на такмичења. Како је Фондација расла, тако су расле и наше идеје, данас желимо да повежемо младе из Србије с најуспешнијим младима из целог света, желимо да се укључимо у сва питања која се тичу младих. Ускоро ћемо отворити представништво Фондације и у Републици Српској и Црној Гори. Позивам сву талентовану децу да нам се јаве, такође и све друштвено одговорне појединце и компаније да се укључе у наш рад. И посебан пројекат ће бити повезивање наше дијаспоре с матицом. Млади и памет су наш највећи ресурс и око њега морамо да се ујединимо без обзира на све поделе.

[/restrict]