ДАНИЦA ГРУЈИЧИЋ – СА ЗДРАВЉЕМ НЕМА КОМПРОМИСА

С Даницом Грујичић разговарали смо о екологији и значају очувања животне средине, али и опасности да та питања буду политички злоупотребљена, као и о другим друштвено-политичким темама које тренутно окупирају нашу јавност

Професор доктор Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије, редовни професор на Медицинском факултету у Београду и носилац ордена Карађорђеве звезде другог степена, није само лекар. Она је и друштвени делатник чије се мишљење и коментар на актуелна друштвена дешавања посебно чита и анализира. Бритког језика и бескомпромисних ставова, хируршки прецизно сецира нашу друштвену збиљу и без зебње отвара многе значајне теме. У јавности је међу ретким особама које инсистирају на питању истраживања последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и један је од првих „активиста за заштиту животне средине“.

Последњих недеља једно од најактуелнијих друштвених питања јесте питање екологије и заштите животне средине. Да ли је реч о злоупотреби тог питања или се ради о искреној борби за очување здравих услова за живот?
За мене као лекара ово је једна од најважнијих тема о којој често говорим. Здрава животна средина рађа здравље људе, то је предуслов свега. То је кључ превенције болести. Сваки човек у Србији има права на здраву животну средину, и сви заједно имамо обавезу да се за то боримо како бисмо оставили нашем потомству здраву земљу. Нажалост, после свега што смо проживели у последњих 30 година, не можемо да им оставимо баш безбедну животну средину, тако да ће се и наредне генерације озбиљно морати бавити проблемима загађења. Али барем чисту воду, ваздух и земљу можемо и морамо да им сачувамо.

Услед свих недаћа које су нас снашле, попут ратова, приватизације, губитка посла, борбе за егзистенцију, великог одласка из земље младих, као и губитка становништва због ниског природног прираштаја, где се обичан човек бори за голи живот, теме попут животне средине нису приоритет. И тако је свест о томе опадала последњих 30 година. Морамо као држава и као друштво да вратимо ту тему као суштинску и свакодневну. Да то буду сталне теме у медијима, да деца уче о томе, да се васпитавају како да чувају животну средину. Одушевили су ме обични грађани који су устали против мини-хидроелектрана са жељом да заштите своје реке у својим селима и градовима. То значи да је жеља за здравом природом дубоко у нама и да је се, нажалост, сетимо тек када је губимо.
Радује ме и то што се много младих људи интересује и бори да живи у здравој средини, пружам им пуну подршку у тој борби. Било да се ради о борби да сачувају неку зелену површину или против уништавања животне средине. Такође, видим још један тренд у јавности код људи који се у последње време баве екологијом. Свако од њих има одређене еколошке проблеме које сме да помиње у зависности од тога ко је одговоран за њих и одакле долазе те компаније, и оне које не сме да помене. Питам се како то да аутомобили или нека фабрика загађују животну средину (што није спорно), а агресија НАТО-а 1999. и бомбардовање рафинерије, испуштање најканцерогенијих материја у реке и земљу, или бомбардовање фабрике оружја када је највећа концентрација токсичних материја отишла у ваздух – за њих не представља проблем. Чак сам као лекар слушала да је осиромашени уранијум малтене користан и да канцерогене материје које су тада отишле у животну средину нису штетне. И да ли као лекар треба да будем нема на ово што моје колеге и ја видимо сваког дана – и драстично повећање оболелих и много агресивније болести. Биће да је проблем у томе ко је извршио агресију.
Са здрављем нема компромиса, као ни са животном средином, постоји приоритет а то је здрав човек. Зато је порука младима да буду паметни и критични према свему. Ми старији морамо да схватимо да не постоји свет због нас и да се ништа не завршава и не почиње с нама. На нама је да све оно што смо наследили очувамо и предамо наредним генерацијама.

Да ли се еколошки протести у Србији могу посматрати и као део ширег, глобалног феномена насталог као последица тзв. зелене агенде и као рукавац позиционирања једне нове идеологије на тлу Европе, посебно ако се има у виду успех партије Зелених у Немачкој?
Очигледан је и јасан процес који се дешава у целом свету, а то је наметање зелене агенде у политичке сврхе. Као што смо сведоци политизације питања здравља у случају ковидa, тако се и питање здраве средине политизује. Питање екологије престаје да буде питање грађана који живе на том простору већ ново политичко оружје. Пролази ера неолибералних активиста, организација и политика која је била актуелна пуних 30 година и која је под изговором борбе за људска права рушила многе режиме, мешала се у унутрашња питања држава широм света и подизала обојене револуције. Од Србије до Блиског истока, такве операције нису мимоишле ни Америку недавно. Ми то најбоље знамо јер смо били пилот-пројекат такве политике 5. октобра. Веровали смо тада сви, па и ја, да је дошло време промена и да се десио народ после једног ужасног периода за нашу земљу, а на крају смо схватили да су се десиле стране службе.
Екологија, као питање које се тиче свих грађана, постаје најшира област за деловање и пласирање политичког утицаја. Увек треба пратити токове новца, не сумњам да ће се у Србији појавити низ невладиних организација финансираних из иностранства које ће се бавити животном средином и селективно постављати питања у јавности. Организације које су се лажно бориле за људска права, такође селективно јер очигледно нису сви људи једнаки, сада ће наследити зелене организације. Сви људи који се боре за здраву земљу морају бити обазриви и не дозволити да буду изманипулисани.
Данас странке зелених у најмоћнијим државама Европе предводе људи који су бесрамно 1999. године агресијом починили екоцид на овим просторима, и уништили животну средину. Данас нам ти људи говоре шта су стандард и зелена политика, дају средства нашим организацијама за деловање. На такву врсту лицемерја никада не смемо да наседнемо. Желела бих да Србија добије велики број организација које су настале из потребе обичних људи да се боре за здраву животну средину, без агенди из иностранства. То значи да ми као друштво изнутра имамо потребу да решимо неке проблеме. Истине ради, држава Србија није много урадила на пољу екологије у последњих 20-30 година, и грађани се често с правом буне, сваки грађанин мора да има право на чисту земљу која нас храни, приступ чистим рекама, и чист ваздух. Ако држава не одлучи да среди питање екологије, тим питањем ће се бавити стране државе и то верујем на начин који одговара њиховим интересима. Зато увек и у сваком питању морамо да покажемо суверенитет наше државе, да смо способни да сами решавамо наше проблеме.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Госпођа професор доктор… има дивне идеје, засноване на њеној хуманизмом натопљеној личности. Ех, да нам је таквих више!.

    Подржавам њену идеју да просперитет неког краја и жеља за бољим животом људи не сме да буде на штету погоршања еколошких услова везаних за тај крај. За здравље народа итекако су од пресудног значаја здрава земља, вода, ваздух; то не сме да се заборави и да се, за шаку долара добитка упропасти то што сад имама (још), преостало после “хуманитарног” бомбардовања и засипања осиромашеним уранијумом који је толико добар, скоро лековит… Лицемерје странаца је страшно; гледање свега кроз профит само води пропасти, што нас мора да пробуди, јер странце неће: њима туђе жртве не представљају проблем од којих глава треба да их заболи. О Рио Тинту више не треба трошити речи: sapientis atis!

    Лицемерје “зелених” који прстом упиру на све који користе фосилна горива и њихово ултимативно инсистирање на “зеленој” енергији је провидно: до зелене енергије се стиже врло прљавим путевима, уз огромна средства и мали учинак, наиме, “чисто” без “прљавог” и не може. И док су краве криве јер производе метан (па нам се спрема будућност са вештачким месом), а угаљ повећава концентрацију СО2 у ваздуху, “велики”, који су све постигли управо на “прљавој” енергији, а сад се опасно играју јуришајући на јоносферу, космос, ХААРП системима увежбавају упливе на климу (много више него што то чини СО2), који се поигравају генетским инжењерингом, производњом отрова за масовно уништење, као и вируса за биолошки рат (од којих је један у току већ две пуне године) – могућностима се не види крај, на штету целог човечанства – могу да анимирају само наивне и апсолутне послушнике да су они Богом дани, да спасавају планету од загађења. Наравно, поздравила бих увођење у васпитне програме од обданишта до висојих школа, образовање које ствара и подиже еколошку свест.

    Да, нуклеарна енергија би решила све наше енергетске проблеме и – отворила нове. Испадање ТЕНТ из система, после првог снега, показало је колико су Срби неодговорни, почев од оних који постављају партијске заслужнике на места која захтевају искључиво стручност; колико је затајила контрола – неће, наравно, министар да копа угаљ, али неки министри су ту само за своју личну корист и за сликање. По логици актера – нико и није крив за вишедневне несташице струје и грејања! И за губитке милиона евра! Треба копирати Кинезе: код њих је струлност људи на првом месту код избора људи на одговорне положаје, а без ригорозне контроле све је, наравно, незамисливо.; док се то не промени, наша партијска нуклеарка би нам висила над главом као Дамоклов мач – све до неке блиске катастрофе.

    Госпођа професор доктор је у праву кад се ради о примарној здравственој заштити. Некадашњи кућни лекари су се дивно старали о здрављу нације; сад, поред свега што постоји у систему здраваста, доступност здравствених услуга је у толикој мери искомпликована, да представља супротност свему што би треабало да буде. Па су људи принуђени да најосновније ствари плаћају из свог џепа, уколико хоће да их неко макар погледа. Исцепканост на специјалности учинио је да ни приватник, нпр. реуматолог, ни не хаје за тегобе пацијента који не зна коме да се обрати, ако, кратким увидом у лабораторијске резултате, дотични доктор закључи да пацијент није за њега. За кога јесте? Уписом у спискове и бескрајним чекањем да дође на ред, понавља цео процес испочетка. Добар кућни лекар, хуманим и топлим приступом, познајући добро пацијента, могао би да га води кроз лавиринте дијагностике. Појавом ковида, и хистерије везане за епидемију, по опасности негде на нивоу сезонског грипа, многи озбиљни болесници су изгубили шансу да се лече, и они су прве а многобројне жртве ковида; сви лече само – ковид болеснике.

    И да не дужим више: систем нам је оболео, тешко…

    • Tоплица

      Признање и професорици Грујичић и коментару Јелене Јовичић.
      Ова наша власт заслужује грдне критике и да смо иоле образованији и свеснији као народ, она би се одавно озбиљно зањихала. Али упркос мешетарењу западњака на свим нивоима а посебно на врху, та власт је наша слика и прилика. Створили су је они који су побацали у реку све оне кесе што се сада вихоре на гранама врба у речним коритима. Али не вреди их кривити јер они су само одраз наопаке одговорности образованих слојева друштва у целини, током свег нашег периода слободе. Тако видим апел Докторке онима који су продали земљу. Ужасно је мукотрпан пут подизања истинског просвећења друштва. То није питање само оних које треба да просвећујемо него и непосредно учитеља, њихове квалификације за тај свети посао.
      Од пројекта Јадар држава није одустала ! Превише се далеко замахнуло и то неће бити лака одлука ! То што власти прећуткују шта су саме потписале, а криве претходнике као главне иако су претходници потписали само истраживања, – срамотно је о поставља питање поверења у све могуће одлуке. Овде је Професорица донекле нејасна; народ не побеђује државу него тражи да држава повуче неке катастрофалне одлуке.
      Са Русијом и Кином нисмо довољно пословно испреплетени да бисмо имали безбедну неутралност ! Делује да јсмо још далеко од неког баланса, мада, мора се и то признати – већ су претходне власти помогле да нам Запад набаци и притегне ланце.

  2. Да, Топлица је у праву! МИ, који бацамо кесе (ко их само измисли – наша цивилизација неће оставити блага за будуће археологе, него – кесе) ми смо изабрали и добили оно што смо и заслужили.

    Али, нису само Срби такви, цео свет је такав! Треба само гледати како крупна риба умире у океанима, запетљана у тоне остављених мрежа и како изумиру корали (који су основа живота небројених морских створења) хемијским загађењем светских мора, стварајући подводне пустиње тамо где је некад цветао живот; они, који хемијским и нуклеарним отпадом засипају небо изнад наших глава и одлагањем у природну средину свих расположивих сиромашних земаља, па и наше земље (неко им је, за личну корист, дозволио да нам то раде). Онима, који мисле да су бољи од нас, није довољно што су мора “почистили” од рибе својом похлепом; они што живим ајкулама секу пераја за неке чорбетине намењене само парајлијама, а осакаћене животиње враћају у море да умру (како је то хумано!)… додају још – није им било доста непочинства – одбачене мреже и грдне удице, испуштају нафту па убијају несрећне морске птице, који похлепом убијају планету, где год су крочили и искрчујупрашуме… ОНИ НАМА ПРИДИКУЈУ О ЕКОЛОГИЈИ, о обавези преласка на “зелену” енергију, о угљеничној квоти, о казни за оне који се не уклапају… Срби бар нису учествовали у тим светским дешавањима!

    Питање је само, хоће ли наша власт (“слика и прилика свих нас”) да дозволи уништавање Србије и испуњавање свега што лицемери траже, у неподношљивој (без питања народа путем референдума) њиховој жељи да нас лицемери приме у ЕУ. Не дај, Боже!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *