БИТКА ЗА ЛАМАНШ – БРИТАНИЈА ПОНОВО ВЛАДА ТАЛАСИМА

Пукотина у темељу „Глобалног Запада“, настала изласком Велике Британије из ЕУ, наставља да се шири. Након конфронтације с Бриселом, па потом с Берлином, Лондон је отворио фронт и према Паризу и то јавним позивом Француској да прихвати све избеглице које стигну до Уједињеног Краљевства. Изненађујуће или не, Ламанш као негдашњи симбол прекоморског јединства и заједништва прети да постане „ров“ који дели „копно“ и „море“

Дуго је тињало у релацијама између Лондона и Париза након британског „историјског да“ и волшебног изласка из заједничке наднационалне творевине. Иако Француска није била упадљиво активна приликом преговора око услова и начина британског напуштања заједничких институција и заједничког нормативног оквира, временом је постајало јасно да ће се брегзит одразити на Француску у интензитету који Француска не може да игнорише. У мору питања и потпитања у вези с последицама британског изласка на формиране безбедносне, правне и трговинске везе на нивоу ЕУ, почело је да испливава питање статуса француских рибарских бродића и њиховог риболова у територијалним водама Велике Британије, државе која од 31. јануара 2020. године нема статус чланице ЕУ.
Упркос томе што су две стране приликом „бракоразводне парнице“ успеле да постигну споразум о трговини и сарадњи којим се, између осталог, омогућава бродовима и једне и друге стране да несметано плове и лове у међусобним територијалним водама најмање до 2026. године, у пракси је почело да се показује да споразум представља „мртво слово на папиру“. Оно што је гарантовано споразумом требало је остварити кроз механизам и процедуру издавања дозвола рибарским бродовима и једне и друге стране и то тако што су заинтересовани рибари морали да докажу да су у претходном периоду рибарили у спорним водама.
Управо у бирократији је и настао проблем, нарочито у погледу рибарских бродова заинтересованих за риболов у територијалним водама Каналских острва, својеврсних екстериторијалних ентитета под управом британске круне, али који никада нису формално-правно били део ЕУ. На њих се никада нису примењивали прописи ЕУ, већ је правни статус француских рибара био регулисан архаичним споразумом о Гренвилском заливу, из 1839. године. Тако су острва попут Џерзија и Гернзија постала симбол снаге обновљеног британског суверенитета и инструмент показивања мишића које званични Лондон обилато користи. С образложењем да бродови који лове у територијалним водама Каналских острва не могу да докажу да су ту пловили и раније, Британија је издала око 1.700 дозвола, али и ускратила неколико стотина рибарских дозвола и на тај начин увукла Француску у својеврсну демагошку поморску битку за Канал. Међутим, и не само демагошку јер су, као вид контрамере, француске власти задржале, тј. заплениле један британски чамац који је рибарио у територијалним водама Француске пошто спорни брод не поседује неопходне дозволе.

[restrict]

ТВИТЕР ДИПЛОМАТИЈА Међусобна препуцавања и оштре речи постали су свакодневица у односима блиских савезника, ипак посматрано са стране, питање је колико је „рибарска тема“ озбиљна и колики реални деструктивни потенцијал носи по односе блиских геополитичких савезница. Догађаји су показали да је, без обзира на миноран економски значај у контексту БДП-а и удела риболова у индустријама обе државе, издавање дозвола и „неспортско“ понашање Лондона постало питање престижа и ривалитета. У оквирима заједничких институција на нивоу ЕУ, стотинак неиздатих рибарских дозвола представљало би административни проблем, али када се онемогућавање француским бродићима да рибаре повеже с ароганцијом „Гордог Албиона“ и ширим геополитичким токовима, онда Ламанш престаје да буде канал који спаја Кале и Довер већ постаје канал који их раздваја.
Кап која је прелила чашу у бурним водама Канала било је утапање 27 илегалних миграната, који су страдали на путу за Острво. Тачније, није само потонуће чамца на надувавање довело до вербалне ескалације на линији Лондон–Париз већ реакција Бориса Џонсона на тај догађај. Наиме, убрзо након ове несреће, британски премијер је позвао на хитно решавање проблема у Каналу и предложио мере у виду пет корака, а које обухватају заједничке патроле, бољу употребу технологије, радара и сензора, поморску сарадњу у међусобним територијалним водама, размену обавештајних података, али и упутио захтев Француској да прихвати назад све избеглице које успеју да ступе на тло Велике Британије. У Џонсоновом наступу није спорно само одбијање Британије да сноси терет мигрантске кризе, те „пилатовско“ прање руку када је реч о илегалним придошлицама, већ и начин на који је Џонсон послао овако важну поруку – став Уједињеног Краљевства обнародовао је путем твитера. А зна се ко је овлашћени тумач „бонтона“ и дипломатске етикеције – управо његове колеге с друге стране Довера.
На одговор се није дуго чекало: Макрон је изјавио како се „о овим питањима не комуницира преко твитера“ и позвао британског премијера да се „уозбиљи“ или да остане по страни у разговору о решавању актуелног мигрантског таласа. Макрону је политичку подршку дао и Габријел Атал, портпарол француске владе, назвавши Џонсона „медиокритетом“ у погледу садржаја његовог твита и начина на који је комуницирао с Француском, с обзиром на „неуважавање напора које предузимају француска обалска стража, полиција, жандармерија и спасилачке службе“. Атал је у ироничном маниру позвао британске службенике да дођу у Француску и да с територије Француске решавају имигрантске захтеве за азил.
Поред вербалних порука Француска је конкретизовала своју реакцију на Џонсонов „неприхватљив“ предлог и повукла позив британској министарки унутрашњих послова Прити Пател да присуствује мултилатералном састанку у циљу решавања горућих односа који оптерећују Велику Британију и копнени део Европе, пре свега „рибарских“ и мигрантских проблема. Поред тога, у јеку актуелне кризе у вези с мигрантском поморском несрећом и дипломатским препуцавањем између Лондона и Париза, француски рибари су блокирали прилаз луци у Калеу, захтевајући од Велике Британије да поштује споразум потписан крајем прошле године, те да омогући бродовима из Француске несметан риболов у некада неспорним територијалним водама, уз упозорење да ће они „показати зубе“ ако Британија настави да их дискриминише.

ПОДВОДНА МИНА – АУКУС Овим је британско-француски конфликт ушао у нову фазу, чиме је демонстрирана још једна криза у односима између водећих центара „Глобалног Запада“, јер кост у грлу Француске и Велике Британије није само од рибе. Надгорњавање у Ламаншу тек је рукавац сукоба између Француске и ширег англосаксонског блока интензивиран недавним формирањем поморског савеза АУКУС.
Оно што савез „Пет очију“, односно споразум УКУСА репрезентује у сфери обавештајних заједница, то је АУКУС у морнаричком домену. Реч је о једном од највећих безбедносних пакета у последњих неколико деценија, договореном између Аустралије, Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава, са циљем тешње сарадње у области поморске безбедности, вештачке интелигенције и развијања нових софистицираних технологија. Савез формиран као контратег Кини и њеној морнарици, и као вид притиска на кинеске интересе у Пацифику, а нарочито у Јужном кинеском мору, гурнуо је прст у око не само Кини већ и једном од стубова евроатлантског блока – Француској. Наиме, уласком у АУКУС партнерство, Аустралија је одустала од историјског поморског аранжмана с Француском вредног 55 милијарди долара, који је предвиђао француску испоруку 12 конвенционалних подморница. Аустралијско образложење било је да је уговор потписан прекасно и да је „био проблематичан“, остављајући своје француске савезнике и изиграним, и пониженим. Тим поводом француски министар спољних послова Жан-Ив ле Дријан изјавио је како је реч о „суштински изневереном поверењу“ између трансатлантских партнера и позвао Европљане да делују јединствено, јер „ако не буду заједно бранили своје интересе, њихова судбина ће бити сасвим друкчија“. Француска је већ повукла своје амбасадоре из Канбере и Вашингтона и најавила прекид даљих преговора Европске уније с Аустралијом о стратешком трговинском споразуму. Подршка је стигла и од заменика председника Одбора за трговину Европског парламента, немачког социјалдемократе Бернда Лангеа, који је прокоментарисао како „поред безбедносно-политичке оријентације Аустралије, овим договором са САД емитовани су и индустријско-политички сигнали против ЕУ. Индустријско-политичка сарадња и трансфер технологије, који су део индопацифичке стратегије ЕУ, сада су компликованији. Спремност на компромис ће на европској страни бити мања“.
Тешке речи и неизвесност у будућим савезничким односима на евроатлантском пољу није нешто на шта је свет навикао. Очигледно је да нарастајућа моћ Кине, криза идентитета и економско успоравање западног друштва доводе до формирања нових геополитичких блокова, односно доводи до уједињавања „цивилизације мора“ и то по цену издаје својих најближих „копнених“ савезника. „Хардвер“ оваквих нових иницијатива налази се у Вашингтону, међутим „софтвер“ је традиционално смештен у Сити, онај лондонски.
Циклична историја капитализма и великих финансијских криза уче нас да се системски проблеми владајућег светског поретка решавају великим потресима и „великим ресетима“. Изолација Острва створена брегзитом може бити наговештај да се Круна припрема за „незамисливо“. У том контексту и рибарски бродићи и нуклеарне стратешке подморнице део су једне исте, глобалне стратегије Левијатана, тог митског морског чудовишта. Инсистирањем на поморским питањима, Левијатан сакупља снагу и билдује мишиће, само с једним циљем. Британија жели да поново влада таласима.

[/restrict]