АМЕРИКА VS. КИНА – Потпуни преображај континента

И насумично изабрани подаци о кинеском брзом напредовању развејавају заблуде које Запад још увек има о Кини као заосталој и безнадежно сиромашној земљи. Америчке представе о сопственој научној и технолошкој супериорности су илузија која се брзо топи. Западни медији и данас шире представе о „сиромашним Кинезима, који раде за долар дневно“, али то једноставно не одговара истини (…) Једина западна реакција на кинески брзи напредак био је нови хладни рат који је покренут против Кине. Кина се данас блати на све начине

Треба ли Америка да се такмичи с Кином? И можемо ли?, пита Годфри Робертс, у чланку под овим насловом. Робертс је, да не буде забуне, амерички аутор који годинама, па и деценијама пажљиво проучава „кинески феномен“.
„Године 2003. објавио сам књигу која приказује пад Америке у односу на тридесет и шест важних друштвених и економских показатеља“, пише Робертс. „Послао сам копије администрацији, Конгресу и шефовима одељења, и добио само један одговор, од генералног директора Централне обавештајне агенције, да је Агенција деценијама давала влади готово идентичне информације.“ Шта се од тада променило? „Од тада су се наш пад и успон Кине убрзали, а ова динамика нас је одвела тако далеко да је свака конкуренција постала нереална.“
Ако Кина личи на карикатуру коју су деценијама цртали послушни амерички медији, наставља Робертс, онда би требало да се САД такмиче с њеним репресивним, екстрактивним и ауторитарним апаратом, и да улажу у напредне технологије „како би осигурале да нам цео свет завиди“.
Али шта ако Кина уопште није репресивна ни ауторитарна? И шта ако Америка више нема новца који би улагала у ово такмичење? „Шта ако су кинески лидери популарнији, више поштовани и компетентнији од наших? Шта ако је њена привреда за тридесет одсто већа и расте много брже, с једном трећином нашег терета дуга? Шта ако је она већ испред нас у научнотехнолошком смислу, ако је војно неосвојива и ако поседује више и много моћнијих савезника него ми? Шта онда треба да урадимо?“

Битка за Евроазију

Конфуције, древни филозоф на чије се мисли данас ослања кинеско руководство, тврдио је: „Ако људи немају веру у своје владаре, онда држава не може постојати.“ Поверење Американаца у своју владу, подсећа Робертс, досегло је најнижи ниво у америчкој историји. Према анкетама Галупа, већина Американаца данас види америчку владу као свој најважнији проблем, а свега 54 одсто Американаца „доследно изражава свој продемократски став“. Како уочава канадски стручњак за Кину Лари Романов, испирање мозга за Американце почиње већ у основној школи, много раније него што деца имају способност да разазнају разлике између друштвених система: „У ствари, америчка деца су спречена да икада стекну ту способност превентивним образовним системом…“
Насупрот томе, кинески систем професионалне владе, лишене фракцијских подела, вратио је Кину у улогу „Средишњег краљевства“: „У поређењу са нашом, кинеска влада је окренута будућности, децентрализована, ефикасна и штедљива.“ „Америчка демократија“ базира се на изборним проверама сваке четири године. То је једина прилика када се „демократски изабране вође“ сете своје изборне базе. Кинески систем назива се меритократија: владавина најкомпетентнијих, вишеструко доказаних у својим областима. Њихове провере су практично сталне. Од двеста чланова Државног савета, „већина има докторат и квоцијент интелигенције преко 140. Сви су започели каријеру у најсиромашнијим селима у земљи, а отишли су тек пошто су повећали приходе за педесет одсто. Поновили су тај учинак на свим нивоима, укључујући и председништво, као што то чини (председник) Си“.
Таква, обновљена, подмлађена и самосвесна Кина данас је поново ступила на светску сцену. Раздобље „прикривања“, кинеске „стидљиве хегемоније“ је иза нас. Данас се борба води за Евроазију и њено (мета)географско „средиште света“. Док се Америка повлачи („уступили смо контролу над Кримом и Црним морем Русији, а све више и над Блиским истоком“), Кина и Русија наступају све брже и самосвесније. Помоћу кинеске иницијативе „Појас и пут“, Кина и Русија спајају Евроазијску економску унију са Шангајском организацијом за безбедност (Русија, Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Узбекистан, Индија, Кина и Пакистан, са Авганистаном, Ираном, Монголијом и Белорусијом као посматрачима, и Јерменијом, Азербејџаном, Камбоџом, Непалом, Шри Ланком и Турском као партнерима у дијалогу), или Регионалним свеобухватним економским партнерством, огромним азијским интегрисаним тржиштем које превазилази границе Азије и укључује Аустралију и Нови Зеланд. Када Северни ток 2 буде комплетиран и почне с радом у свом пуном капацитету, како Европска унија мисли да им се не придружи?

Кина у свему престиже САД

Кључни проблем на Западу је употреба такозваног вишка вредности: док се на Западу, пре свега у САД, он користи у непродуктивне сврхе, у Кини они стално обезбеђују ефикасније методе производње. Пре двадесетак година Самјуел Хантингтон је писао да „цивилизације расту јер имају инструменте експанзије… које акумулирају вишкове и улажу га у производне иновације“. У САД вишкови се не користе у производњи, односно стопа инвестиција се непрекидно смањује. „То се догађа зато што друштвене групе које контролишу вишак имају интерес да га користите у непродуктивне сврхе, односно задовољавају сврхе које дистрибуирају вишкове потрошње, али не обезбеђују ефикасније методе производње.“ То је „стратегија“ која гарантује једино даље заостајање. И та динамика је већ неко време на делу.
Кина је „најутицајнија земља у четири од осам основних научних области, на првом месту у компјутерским наукама, математици, науци о материјалима и инжењерству…“ Укратко: Кина данас предводи свет у основним истраживањима и у већини технологија: у свим областима грађевинарства, те одрживих и обновљивих извора енергије; у производњи суперрачунара, у технологијама препознавања говора, у нанотехнологији, у области беспилотних летeлица, у радио-телескопији или хиперсоничном наоружању, у сателитској квантној комуникацији итд. Данас су две трећине најбржих компјутера на свету кинески. На пример, „Кина ће ове године престићи САД у најцитиранијих педесет одсто истраживачких радова о вештачкој интелигенцији“, као што је већ сасвим избацила Америку из низа области, као што су маглев железнице или пренос енергије без губитака. „Кина предњачи и у свим аспектима железничког инжењеринга и осваја већину глобалних железничких уговора. Прва од пет маглев линија мале брзине је завршила са тестирањем, а још две ће бити отворене ове године.“
Кина данас предњачи и у космичким летовима: током 2018. лансирала је више свемирских мисија него САД и Русија заједно. „Она је и водећи светски добављач беспилотних летeлица и највећи произвођач извозних лаких борбених авиона…“ Један пример: „Кинески удео у најцитиранијим нанонаучним радовима расте 22 одсто годишње и претекао је САД још 2014. Њен допринос – у количини и квалитету – сада је већи од остатка света заједно.“

[restrict]

Кинеско померање равнотеже У области геополитике, Кина данас своју пажњу претежно усмерава ка Евроазији. Како је, у књизи Велика шаховска табла (1997), приметио Збигњев Бжежински: „Контрола над Евроазијом би скоро аутоматски подразумевала подређеност Африке, чинећи западну хемисферу и Океанију (Аустралију) геополитички периферном у односу на централни континент света. Седамдесет пет процената људи на свету живи у Евроазији, а тамо се налази и претежан део физичког богатства света, како у његовим предузећима, тако и испод његовог тла. Евроазија поседује око три четвртине познатих светских енергетских ресурса.“ Да ли је ово разлог који објашњава значај и неопходност економске и политичке интеграције Евроазије? Реч је о континенталном подухвату, који дословце нема премца у људској историји. Како је констатовао Ли Кван Јев: „Величина кинеског померања светске равнотеже је таква да свет мора да пронађе нову равнотежу. Не можемо се правити да је Кина још један велики играч. Кина је највећи играч у историји света.“ Данас Кина ствара двадесет одсто глобалног БДП-а, наспрам скромних америчких петнаест одсто, при чему амерички удео не престаје да опада (а реч је, како сматра већина, ако не и сви амерички политичари, о неупитном „светском хегемону“). При томе, кинески увоз и извоз су у уравнотежи, а њени трговински односи су стабилни. Кинеска економија данас је за трећину већа од америчке и расте чак три пута брже, док су кинеске плате у производњи приближно једнаке америчким. Посебно задивљује њено брзо напредовање у инфраструктури: „Нови ауто-путеви, железнице, метрои и луке… Ускоро ће Кина имати најбржи, најнапреднији интернет и читаве градове изграђене око 5Г-мреже.“ Ове трендове прате и више него уравнотежене финансије Народне Републике Кине. Док с једне стране, у САД, имамо „високу изложеност дугу“, с дуговима који настављају да вртоглаво расту, без перспективе промене овог тренда, Кина има огромну штедњу и фактички нема спољни дуг. Америчке потребе за задуживањем убудуће ће морати да се финансирају у контексту сада већ (пре)велике изложености глобалном дугу у доларима. Што се тиче научне области, и овде се испољавају слични трендови: Америка све више заостаје, Кина све брже напредује. Можда је основа за кинески брзи напредак оно што се назива људским ресурсима: Кина поседује пет IQ поена предности, што значи да има на располагању 300.000 људи са квоцијентом интелигенције преко 160, у поређењу са (свега) 30.000 на Западу. Кина је данас већ претекла САД у производњи научних истраживачких радова, а доминира и у глобалном рангирању највише цитираних истраживачких радова, објављених у тридесет „најврелијих“ технолошких области.

Западни стереотипи о Кини

Можда ће насумично изабрани подаци о кинеском брзом напредовању развејати заблуде које још увек имамо о Кини као заосталој и безнадежно сиромашној земљи. Америчке представе о сопственој научној и технолошкој супериорности су илузија која се брзо топи. Западни медији и данас шире представе о „сиромашним Кинезима, који раде за долар дневно“, али то једноставно не одговара истини. То је карикатура, упоредива једино с оном кинеског политичког система. Једина западна реакција на кинески брзи напредак био је нови хладни рат који је покренут против Кине. Кина се данас блати на све начине. Галама која прати овај хладни рат понекад је заглушујућа: западни медији не престају да говоре о диктатури и свакодневној репресији коју, наводно, спроводи Комунистичка партија Кине. Судећи по овим медијима, Кина упорно тлачи своје мањине, укључујући Ујгуре. Докази за то изостају. Остаје само веома неодређена слика о далекој земљи са 1,4 милијарде становника над којом влада „зла Комунистичка партија“. Заправо, реч је о „пројекцији“: лажно оптужујући Кину за експанзионизам и империјализам, Запад је оптужује за све злочине (нео)колонијализма које је сам чинио и наставља да чини.
Кина је, међутим, земља која је највише учинила на искорењивању сиромаштва, и то је такође подухват без преседана у светској историји. Борба против сиромаштва се наставља, чак и пошто је 800 милиона Кинеза спасено од немаштине. Како закључује Робертс: „Екстремно сиромаштво ће сасвим нестати следеће године, када ће сваки Кинез имати дом, посао, обиље хране, образовање, безбедне улице, здравље и бригу у старости. (Тада ће бити много више наркомана, самоубистава и погубљења, више бескућника, сиромашних, гладних и затвореника у Америци него у Кини.) Пет стотина милиона урбаних Кинеза имаће више нето вредности и расположивих прихода од просечног Американца… Деведесет осам одсто Кинеза који се налазе на листи ’сиромашних’ већ поседује своје домове, а Си је планирао да у периоду 2021. до 2035. сведе Џини коефицијент испод финског.“
Спасавање од сиромаштва значи и давање широких могућности људима да остваре своје потенцијале: „Ниједна земља нема толико интелигентних, добро обучених, посвећених инжењера. Једна четвртина светских STEM радника (радници у области науке, технологије, инжењерства и математике) јесу Кинези, интелектуална радна снага је осам пута већа и расте шест пута брже, а њихови средњошколци дипломирају три године пре наших. До 2025. Кина ће имати више технолошки квалификованих радника него цео ОЕЦД – САД, ЕУ, Канада, Мексико, Аустралија, Израел, Јапан, Кореја, Нови Зеланд и Турска – узетих заједно.“

„Кина је водећа демократија“

Можда је најмоћнији покретач кинеског развоја кинеска вера у будућност, чврста „вера у изградњу боље Кине“: „Кинези вољно жртвују своје време и труд за следећу генерацију. Кинези се данас осећају као што смо се ми (Американци) осећали 1960-их, с тим што су се њихове плате и богатство удвостручавали сваке деценије током седамдесет година.“ Кинеско друштво је, осим тога, веома кохезивно: 95 одсто становника подржава своју владу, а већина је спремна да се бори за своју земљу.
Што се тиче одбране, Народноослободилачка армије Кине „нуди неке од најмодернијих система наоружања на свету, уз половину трошкова америчког буџета за одбрану. Његове модерне ракете надмашују наше по тежини и класи, захваљујући чврстој спрези између водећих светских хемичара и произвођача ракетног горива. Руски системи наоружања попуњавају све празнине“.
У Кини има двоструко више становника него у САД и Европи, а домаћа потрошња расте стопом од седам одсто годишње. Захваљујући 200 милиона руралних становника који се селе у нове градове, „Кина ће имати обиље радника са ниским платама у својим западним провинцијама у наредних петнаест година“. А ту је и кинеска прилагодљивост: за разлику од америчких, „кинеске компаније су флексибилне ван граница наше маште. Они могу да промене производе, менаџмент, фокус или било шта друго, и то буквално преко ноћи. Кинези су невероватно флексибилни, а њихова култура већ је надживела Египћане, Грке и Римљане. Западне компаније су хијерархијски организоване, док се у кинеским компанијама одлуке доносе брзо, често преко телефона.“
Коначно: да ли је Кина демократија или није? Свакако, она није демократија уколико је оцењујемо западним параметрима. Да ли су то и једини параметри? „Ми (Американци) наше вође бирамо акламацијом – то је стари грчко-римски обичај који фаворизује елоквентне ниткове“, примећује Робертс. Потом следи тврдња које ће изненадити, или чак разбеснети многе западњаке: „Кина је водећа светска демократија“. И то без обзира на мерила која се примењују: изборно, процедурално, оперативно, суштински, финансијски или технолошки, „Кина је напредна демократија, Америка то није“.
Вероватно нема бољег начина да се то покаже, осим оног очигледног: „До 2025. године девет (кинеских) провинција ће имати веће просечне приходе од САД. До 2040. имаће их сви.“ Демократска је, према кинеским схватањима, она земља која одговара на потребе и жеље народа.

Конвергенција напора Русије и Кине Кинеске и руске геополитичке пројекције данас су конвергентне. Њихови заједнички напори сада покрећу огромни континент – Евроазију, а сутра ће, можда, покретати цео или већи део света (укључујући и Африку и Латинску Америку, која такође улази у „Нови пут свиле“). Руска дипломатија данас стрпљиво гради инфраструктуру за будућност и није толико гласна и агресивна као америчка, која не престаје да хушка народе једне на друге. Очигледни циљ Америке је дестабилизација Евроазије, у духу геополитичког тестамента Бжежинског: „Не дозволити (ни ко коју цену) консолидацију Евроазије.“ Док Русија ради на економској интеграцији евроазијског простора, „стварању Великог евроазијског партнерства“, који превазилази границе бившег Совјетског Савеза, Кина стрпљиво реализује свој пројекат „Појас и пут“, који је „једини озбиљни геополитички пројекат 21. века“. На делу је радикални преображај континента. У њему нема места за колонијалне односе, за односе господара и слуге, на којима, по већ устаљеном рефлексу, инсистира Запад. Очекивања на Западу да ће се Кина економски сломити или да ће се, под притиском пандемије, барем озбиљно успорити кинески економски раст, у најмању руку нису се остварила. Штавише, дешава се супротно: „Према најновијим показатељима, Кинези су рекордно повећали испоруку производа у друге земље: луке Далеког истока преоптерећене су кинеским производима, а кинески трговински суфицит (само) у октобру износио је 84,5 милијарди долара“, констатује хрватски геополитичар Зоран Метер. „Ради се о највећем показатељу у читавој историји посматрања…“ Он поставља и следеће питање: да ли је Хрватска закаснила да ухвати прикључак на Исток и да ли јој, због „слепог увлачења у коло великих“, прети избор између идеологије и глади? У раздобљу од јануара до октобра кинески извоз порастао је у односу на исто раздобље прошле године за 32,3 одсто. Кинеска спољна трговина повећала се за 32 одсто, а спољнотрговински суфицит, за исти период, износи 510,6 милијарди долара… Све то у условима када се Кина суочава с покушајима ометања њених глобалних пројекција од стране Запада. Заправо, криза данас све теже погађа сам Запад, с недостатком енергената, инфлаторним очекивањима, претњом дефицита и поскупљењима хране, те дубоким поремећајима у опскрби. Нема сумње да је ову кризу произвео Запад – САД и ЕУ – који не престаје да за сопствене промашаје оптужује Кину и Русију. Да ли је реч о кратковидости, слепилу или напросто вапијућој глупости западних елита?

Ко ће бити победник у новом хладном рату?

Управо су успеси Кине на свим пољима, сматра италијански професор Фабио Масимо Паренти, главни разлог због којег Сједињене Државе сада спроводе политику „новог хладног рата“ против Кине. САД то раде директно, кроз царински рат и покушаје унутрашње дестабилизације, и индиректно, путем медијских дезинформација о Кини: подршком насилним демонстрацијама у Хонгконгу, исламистичким ујгурским терористима у Синђангу, и све отворенијом подршком сецесионистичком Тајвану. Циљ је дестабилизовати Кину и по могућности довести до смене власти у Пекингу. Да ли је то реалан план? С овом политиком започео је Трамп, и наставља је, с једнаком или још већом силином, и председник Бајден.
Треба приметити да се Кина, како каже Лука Багатин, „с друге стране понаша на потпуно супротан начин“: она „не улази у унутрашња питања других земаља, промовишући не само хармонију међу земљама већ и економску сарадњу“. Још од 1950-их година Кина је подржавала или сарађивала с већином афричких земаља које су се ослобађале колонијализма. „САД су“, наставља Багатин, „увек подржавале европски колонијализам и неоколонијализам, намећући свој либерални капиталистички модел.“
Какав ће бити исход овог „новог хладног рата“? Данас је „изградња ’Велике Кине’ у пуном јеку“, закључује Александар Дугин, а у очекивању нових удара на њен суверенитет „њен политички систем је спреман да издржи било који ниво конфронтације“. Да ли је на то спремна и Америка? Располаже ли и она, попут Кине, патриотски мотивисаним становништвом, које је спремно да се бори за своју земљу?
Кина ће, упркос свим ометањима, наставити да гради свој специфични „социјализам с кинеским карактеристикама“, или, како га назива професор Паренти, „некапиталистички тржишни социјализам, који је током деценија оцртавао глобализацију с кинеским карактеристикама“. Та врста глобализације, тврди Паренти, заснована је на равноправности: на моделу у коме „сви побеђују“. „То је модел економске, стратешке и геополитичке сарадње на равноправној основи, где се кинески модел не извози, већ Кина спроводи облике равноправне сарадње с другим земљама.“
Није тешко прогнозирати какав ће бити исход овог новог хладног рата. Као што примећује бразилски аналитичар Пепе Ескобар: „Кина се вратила, и то на велика врата. Кинези то раде на свој начин. Никаква количина страха или одбојности коју користи хегемон у опадању неће променити овај пут.“

[/restrict]