Зечевизија – Наше последње победе

Речима из наслова овог текста завршио је Станислав Краков збирку ратних сећања уткану у његове дугометражне документарно–игране филмове За част отаџбине (1930) и Голгота Србије (1940) и данас најпотпуније филмске приказе српске победе у Великом рату. Иако је Југословенска кинотека одавно учинила оно што је остало од ових филмова доступним, Јавном сервису Србије (нити икоме другоме у овој земљи!) није пало на памет да новим нараштајима прикаже ове изванредне филмове, и сада уметнички уверљиве и историјски тачне

У данима када славимо највећу победу српског оружја у историји, не можемо а да се не сетимо српског књижевника, новинара и филмског редитеља Станислава Кракова (1895–1968), дуго година прогнаног из наше савремености и историје као жестоког противника комунизма, а хероја свих ратова Србије од 1912. до 1918, носиоца 18 највиших домаћих и страних ратних одликовања, међу којима и Белог орла са мачевима, ордена који се могао добити само за подвиг на бојном пољу. Речима из наслова овог текста завршио је Краков збирку ратних сећања уткану у његове дугометражне документарно-игране филмове За част отаџбине (1930) и Голгота Србије (1940) и данас најпотпуније филмске приказе српске победе у Великом рату. Иако је Југословенска кинотека одавно учинила оно што је остало од ових филмова доступним, Јавном сервису Србије (нити икоме другоме у овој земљи!) није пало на памет да новим нараштајима прикаже ове изванредне филмове, и сада уметнички уверљиве и историјски тачне. Уместо тога, на Дан примирја опет смо гледали фалсификат историје под насловом Краљ Петар I, у коме српски војник убија разоружане ратне заробљенике, што је и даље бесрамна лаж, као и много другог у овом антисрпском филму, о чему смо опширно писали на овом месту и другде. Тек касно увече 11. новембра ове године видели смо поново, по ко зна који пут, најбољи (и готово пола века једини филм на тему српских победа 1914–1918) Марш на Дрину Жике Митровића, да би нам одмах сутрадан исти Јавни сервис Србије увалио и Делићеву Сутјеску, колико ваљда да се не помрачи ни Брозова ратна слава (иако се исти на Колубари душмански тукао против Срба у чину домобранског штабсгефрајтера!). Увреда за Србију и српско оружје или потез сасвим у духу програмске политике РТС-а? И једно и друго, да вук буде сит и овце на броју, нарочито оне овце којима је до сећања на српске победе. Али зашто „последње победе“ када српско оружје све до наших дана (с обзиром на Кошаре, Паштрик, Коридор и ине херојске борбе) даје јасног доказа о свом постојању? Ето зашто тим „последњим победама“ – а не „примирју“! – посвећујем oнo што следи у овом и следећем наставку текста о Станиславу Кракову и то у једном ширем контексту: нашег потпуно погрешног односа према новијој српској историји у геополитичком смислу, што је и важна порука поменутих филмова.

ПРИМИРЈЕ ИЛИ ПОБЕДА? До одлуке српске владе 2012. године да установи као званични Дан примирја, 11. новембар прослављао се у Србији онако како и доликује, тј. као дан победе у Великом рату, што је и био док Европска унија (тј. Немачка и Француска, тада и Велика Британија) није одлучила да „закопа ратне секире“ и победу, капитулацију Централних сила с Немачком на челу и потпуну прекомпозицију Европе, са чије су мапе нестале четири царевине, назове више или мање технички – примирјем. Све до тог тренутка у Србији се овај дан славио и признавао као дан сећања на победе са Цера, Колубаре, Мојковца, Кајмакчалана и Доброг поља. Онда смо и ми, на „европском путу“, по обичају и без поговора, прихватили еуфемизам ЕУ иако је историја говорила, и данас говори нешто сасвим друго: пробој Солунског фронта (и капитулација Бугарске) убрзао је крај рата и за свега три месеца довео до слома Централних сила, озваниченог у Компјењској шуми. Само десет дана после пробоја Солунског фронта на Добром пољу, каже историја, „дана 29. септембра 1918. Врховна команда немачке војске обавестила је цара Виљема Другог и канцелара Рајха, грофа фон Гертлинга, у њиховом штабу у граду Спа (Белгија), да је немачко војно стање безнадежно. Генерал Ерих Лудендорф, који се очигледно плашио катастрофе, рекао је да не гарантује да ће фронт издржати наредна 24 сата и захтевао да се од савезничких снага затражи хитан прекид ватре“ (др Момчило Павловић, Политика, 11. новембар 2021). Да не буде неке забуне, ево шта је већ сутрадан записао фон Лудендорф у истом дневнику: „Догађаји у Бугарској изненадили су Врховну команду; бугарска војска је у пуном поразу… Ситуација на западном фронту је озбиљна. Због тога смо фелдмаршал (Хинденбург – прим. Б. З.) и ја убеђени, да у интересу војске, треба учинити крај непријатељствима.“ Mаршал Фош је одговорио: „Ви сте побеђени и подносићете закон победиочев.“ Амерички председник Вилсон био је јасан: „Са Немачком не можемо преговарати о условима примирја, већ се она мора предати.“ Како се ово зове? Колико је још Немачка могла да ратује до било каквог „примирја“? Како се, бре, назива примирје кад више немаш другог избора осим да се предаш на милост и немилост противнику? И зашто се све ово догодило кад су савезници, заглибљени на Мези и Аргони до пробоја Солунског фронта (када је по мишљењу енглеског премијера Лојда Џорџа „задат смртни ударац Централним силама“!), предвиђали да ће се рат завршити тек тамо негде 1919. године?

ПРОТИВ ЈУНАКА ИЗ БАЈКЕ После катастрофе Централних сила на Балкану и продора у „меки трбух Европе“ код Печуја, дакле после 800 километара под борбом за мање од 60 дана, српска војска преокренула је рат. Силазећи с немачког престола после абдикације, кајзер Вилхелм Други рекао је дословно: „Срамота, шачица Срба одлучила је рат.“ Његов фелдмаршал Макензен, одлазећи у српско ропство, рекао је и нешто друго: „Знате да је наш цар Вилхелм рекао ’Штета што тај мали народ није мој савезник’. Допустите мени, бившем непријатељу, да поздравим херојску Србију. Борили смо се против јунака из бајке.“ Тај понос немачке армије, поводом кога је цар Вилхелм рекао „чиним велику част што против њих шаљем једног Макензена“, имао је још снаге и достојанства да часно обележи сопствени пораз.
„’Био сам у Београду већ неколико дана кад нам је дошла вест о великом и дефинитивном примирју. Ми смо са маршалом Франше д’Епереом израдили читав план о наступању. Ми смо требали сви заједно да марширамо преко Мађарске и Чехословачке чак до Баварске. Ја и данас верујем да су погледи маршалови били мудри и да би се многе послератне тешкоће избегле да нам Врховни савет није апсолутно забранио да наш пројекат о наступању не ставимо у извршење’, рекао је краљ Александар Карађорђевић“, пише даље историчар Павловић. Исти онај Врховни савет Антанте, у коме је седео премијер владе Његовог величанства Лојд Џорџ, који ће тек много касније после компјењског „примирја“ написати у својим мемоарима да је требало прихватити предлог српске Врховне команде о противудару још у рану јесен 1915. године. Ту каже „да би рат био завршен највероватније још 1916. године да је идеја српских војсковођа, о удару преко Балкана у позадину Централних сила, реализована 1915. Тиме би се уштеделе огромне жртве које су поднете услед продужавања рата“. Сад је то само историја, а могла се сачувати Србија и неописиво њено мучеништво, што Лојд Џорџ, наравно, не помиње.

ЗАР СТЕ ТАКО НИСКО ПАЛИ? Станислав Краков, тада српски водни официр Другог батаљона Петог пешадијског пука, који је код Јарка први прешао Саву на челу тридесетак српских војника, сведочи о томе да ни ова историја није сасвим тачна. Наиме, српска војска водила је борбу и после званично потписаног Фошовог „примирја“. После свега Мађарска се прогласила неутралном (!) и независном од Аустрије (!), а њен новопечени председник, гроф Михаљ Карољи, дотрчао је 7. новембра у Београд, у Д’Епереов штаб, да и он искамчи какво „примирје“. Сусрет је одржан под свећама (у Београду још није било струје) у Пироћанчевој кући у знаменитој Француској 7, а присуствовао је са српске стране још и пуковник Данило Калафатовић, начелник Оперативног одељења српске Врховне команде. Д’Епере је био кратак и јасан: „У овом рату ви сте били на страни Немаца. Стога сносите исту одговорност као и они и зато морате бити кажњени као и они. Не сматрам вас неутралном, него побеђеном државом.“ Уручио им је текст услова примирја од 18 тачака у коме се захтевало да Мађари евакуишу Банат и Бачку северно од линије Марош – Суботица – Баја – Печуј – река Драва. Према мемоарима „црвеног грофа Карољија“, Д’Епере је још рекао: „Зар је могуће, господине грофе, да сте тако ниско пали? У овом рату ви сте ишли са Немцима, са Немцима ћете и испаштати.“ Окренуо се и отишао без руковања. Тако се „црвени гроф“ вратио у Пешту празних шака, па је његов министар рата Бела Линдер потписао безусловну предају Мађарске 13. новембра у Београду, којом је Мађарска изгубила 75% своје раније територије (тај Линдер је каријеру завршио као српски биров у Печују, а умро много касније у Београду). Била је то последња предаја остатака Аустроугарске монархије и то у здању хотела „Српски краљ“ на почетку Кнез Михаилове, погођеном у првом бомбардовању Београда 26. јула 1914, чиме је и започео Први светски рат. Али круг још не беше затворен.

ШВАБИЋЕВА ГРАНИЦА Краков је са својом јединицом додатно „ратовао“ преко Загреба и Ријеке, где умало није дошло до сукоба између савезника, Италије и Србије. У некој врсти „полуратног“ стања биле су ове две савезнице и у Словенији, где је српски краљевски потпуковник Стеван Швабић, враћајући се из аустријског заробљеништва 1918. без једне руке, с неколико српских војника, наложио наступајућим Италијанима да у свом покрету ка Љубљани не кроче ни корак даље. Ту је нацртана стара југословенско-италијанска граница. Шта би било да храбри српски официр није прихватио усрдну молбу Народног већа СХС из Љубљане и испречио се Италијанима у име српског краља (и сила Антанте) код Врхнике, остаје да се нагађа, али би истог дана,14. новембра, сигурно пала Љубљана, а граница постављена ко зна где, да је цртају и исправљају неке будуће мировне мисије. Мислите ли да потпуковник Швабић не би пуцао? Варате се. То је добро знала цела дивизија Cacciatori delle Alpi кад је послушно стала и укопала се на Швабићев ултиматум. Па је још наредила да се све до Логатеца поскидају италијанске и окаче – српске заставе.

ДОЛЕ ОПАНЧАРСКИ КРАЉ! Из Краљевице, где се посредством савезника успостављала нова граница на Рјечини, Станислав Краков враћен је у Загреб, где је управо почела оружана сецесија Хрвата против Краљевине СХС, проглашене само три дана раније, 1. децембра 1918. У Рудолфовој касарни у Загребу избила је 5. децембра оружана побуна две хрватске јединице: 53. и 25. домобранске („загребачке“) пуковније (у којој је на Колубари 1914. ревно служио Јосип Броз), познате по зверствима у Мачви и Подрињу. Атмосфера у Загребу била је тог дана дијаметрално супротна оној коју описује Крлежа у фамозној Пијаној новембарској ноћи 1918. Маса од 20.000 људи придружила се побуњеним пуковима 42. домобранске („вражје“) дивизије и ишла Франкопанском и Илицом урлајући „Доле Србија!“, „Доле опанчарски краљ“! Острвљени, марширали су према тек усељеном Народном вијећу СХС да сруше народно представништво, пониште уједињење и успоставе независну државу хрватску (каква је и створена на истом месту 1941). Срећа да, осим мисије пуковника Прибићевића у којој је био и поручник Краков, још није пристигла српска војска, иначе би за оно што се затим догодило били опет криви Срби. Повереник Народног вијећа Грга Анђелиновић, велики поборник југословенског јединства с Хвара (иначе деда стриц потоње хрватске министарке Весне Пусић), окупио је нешто хрватских сокола, далматинских морнара и „драговољаца СХС“ и с врхова зграда бр. 6 до 12 на Јелачић плацу осуо митраљеску паљбу по подивљалој руљи. Ту је пало петнаест „просиначких жртава“ за неовисну Хрватску а гомила се у паници разбежала. Када је ускоро стигла српска војска, нико више није ни смео да писне у том граду, који је Краков описао као „подмуклу варош трговаца и адвоката у којој све кључа од обарања и стварања држава у игри ђавољских работа“. Ето, тако је Кракову изгледало „примирје“ после оних победа „којима су Централне силе срушене без милости и неодложно“ (маршал Француске Франше д’Епере).

Наставак у следећем броју


Један коментар

  1. Tоплица

    Захваљујући Печату ставови аутора горњег такста добро су нам познати, и он ужива неподељено уважавање. Сам текст довољно је посвећен Станиславу Кракову и ово очигледно није била прилика да се дужна пажња посвети појединим темама, тронутим онолико колико је за целину имало смисла. Али те теме су за нас толико вапијуће да се намеће питање када ће дорасли мећу нама да их покрену и осветле. Не ради њих (тема) него ради последица које су накнадно изазвале, и још их изазивају !
    Швабић је оно урадио због Крфске декларације и прокламованих циљева у њој, и чињенице да је она већ кренула да се реализује. Наша недоумица је: колико темељно смо све оно припремили, државу студиозно и транспарентно пројектовали ? Колико смо познавали истинске тежње братских народа ( јесу заиста братски по крви, пореклу, али по традицији и истинским осећањима ? ). Она буна у Загребу, колико је била израз стварних тежњи “шачице”, а колико већине ? Да ли се овде заиста ради о преким одлукама надобудног јуноше Регента и групе увлакача око њега, и можда мангупа из енглеских зидарских ложа, или је некаква озбиљна студија тог пројекта ипак постојала ?
    У недостатку ваљаних анализа остаје нам да нагађамо о свему томе, а богами и да се осећамо као жедни преведени преко хладне воде ! Све што се накнадно догодило, деловало је понижавајуће по наше способности и коштало нас је сумашедше. Као недовољно зрелима остављено нам је да се изнова и изнова враћамо нашим херојствима и јуначкој погибији, а да се нигде не упитамо зашто смо гинули? И да такви, након свега декласирани, постанемо немоћни да данас ућуткамо некакве чеде, бисерке, чанке. . . јер смо одтад у политичкој провалији из које се сами никада не можемо извадити ! О томе сведочи и вест о намераваном подизању споменика краљу Александру. Усред Београда, колико да се сви наши идиотизми зацементирају заувек !
    Истовремено, можда и цара Душана ми славимо и некритички памтимо. Годи нам да смо имали Цара ! Нисам историчар, само понешто ми је познато, као рецимо да је Душан у згодном часу (пропаст Византије) похрлио да преузме пределе Грчке како би на тој основи постао Цар, истовремено запостављајући српске интересе на Мору ? Али Грчку је имао крајње привремено а Море изгубисмо заувек ! Да је подценио нарастање Отомана иако је већ губио битке са њима ? Напросто као да нам свуда недостаје неке рационалности, понајвише тамо где она угрожава наш примитивни романтизам.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *