Зечевизија – Мистерије надохват камере

Поводом ТВ серије Бележница професора Мишковића, Телеком–РТС, 2021

Да постоје скривене бележнице српских етнолога пуне тајни и мистерија могу да посведочим јер баштиним серију таквих свезака, насталу током полувековног истраживања мог оца, др Слободана Зечевића (1918–1983), професора етнологије и дугогодишњег директора Етнографског музеја у Београду. То су блокови с наранџастим корицама, сасвим обични, „у коцке“, с ознаком произвођача „Липа Мил“, водећег лиферанта ђачких свезака друге Југославије, и нимало не личе на црну, увезану у кожу, мистичну бележницу која је привлачила нашу пажњу у недавно завршеној ТВ серији Бележница професора Мишковића, насталој према мотивима истоименог романа београдског новинара и књижевника Радомира Ратка Дмитровића. Ови блокови и даље садрже сто и једну мистерију и одложени су на сигурно место.
И данас се често враћам узбудљивим записима мога оца, насталим брзописом у предаху теренских истраживања углавном по Источној Србији и уживам у аутентичним дамарима једног непосредног искуства; још се премишљам шта ћу с тим фасцинантним материјалом, јер углавном није ушао у Зечевићева изабрана дела под насловом Српска етномитологија (која смо уредили др Бојан Јовановић и моја маленкост, а издао „Службени гласник“ у Београду, 2008). Нешто од тога је искоришћено у тим научним радовима, већи део није него се још нуди телевизијском оку, као што је и Дмитровићев роман био прави изазов за живописну телевизијску авантуру. Кладим се у све на свету да Дмитровић није појма имао да оваква бележница (штавише, бележнице, јер их има преко тридесет!) заиста постоји и да је крцата описима и скицама тајанствених појава и веровања из пера једног искусног теренског истраживача, који jе, давно, крстарио сличним стазама и богазама. Уосталом, Дмитровићев роман има своју структуру и стил, а припада жанру књижевне фантастике, што покојном српском етнологу није било ни накрај памети. Његов задатак је био сасвим друге природе. Предводио је велику екипу етнолога САНУ и свог музеја која је седамдесетих година прошлог века, по налогу владе Србије, детаљно истраживала онај део Источне Србије и Подунавља који је требало да поплави акумулационо језеро ХЕ Ђердап и који су сада већ одавно под таласима Дунава. Било је то херојско доба у коме је археолог Срејовић открио и показао Лепенски вир, а тиме освит европске цивилизације, тада уписан у културну баштину света.

КОЛЕВКА ЕВРОПЕ Чињеница је да нас и Дмитровићев покушај „истраживачког трилера“ с примесама мистерије и фантастике, иако смештен у данашње време, стално враћа у ближу и далеку прошлост нашег тла. Енглески писац Лоренс Дарел, у свом знаменитом делу Дух места, истражује корене веровања да је место старије од времена и да „чувари“ или духови великих људских станишта не умиру већ остају заувек везани за свој давни, често и митски завичај. Таквих појава је заиста много на територији Балкана и Подунавља, а сећања на њих још живе у нашем народу (види ниже о „таласонима“), о чему сведочи обимна етнолошка и још већа параетнолошка литература (нпр. некад веома радо читане Тајанствене појаве у нашем народу Радована Казимировића). Све је то Дмитровић повезао са живим и и те како присутним веровањем да у домаћем „архетипском обрасцу дрема огромно цивилизацијско наслеђе у разним облицима и сликама“ и да су „овде корени једне старе, величанствене цивилизације којој припадамо“. „Овде је рођена Европа и овде су њени најдубљи корени“, пише даље Дмитровић, наводећи праисторијске културе (Лепенски вир, Винчу и широк ареал Старчева), освит историјског доба везаног за Грке и Римљане (нарочито Трајанов мост и подручје Ђердапа), али и целу митологију Ртња, као и народна веровања повезана са здањима средњовековне српске државе. Једно од њих, тврђава Маглич на Ибру и нека битка која се ту догодила, а може оживети у визијама уочи

Петровдана, постаје чвор Дмитровићеве прозне фантазије а сваки иоле искусни ТВ продуцент би у томе нашао водиљу врло привлачне телевизијске саге с елементима паранормалног и ванземаљског, па су брзоплети новинари већ и написали оде о српском „Досијеу икс“ и „Твин пиксу“. Дмитровићев роман збиља је нудио (и даље нуди) овакав потенцијал, али је чврсто везан за тајне тла на коме је настала прва европска цивилизација; речју, колевка Европе.
Научна дела и монографије до танчина откривају митско и обредно наслеђе овог дела Србије, који је нудио примамљиви, тајновити и још неоткривени слој архајских сурвивала у српском фолклору. „Ево наших професора, пишу историју“, срдачно су дочекивали познату екипу стари аласи с обе стране Ђердапа, локални сарадници и казивачи. Као и мој отац, сви ови професори непрестано су жудели за „старим тереном“ и почињали својим поздравним питањем: „Има ли још у селу вампира?“, на шта су добијали већ познати одговор: „Ма то су глупости. Али појави се понекад“ – „Кад?“ – „Ето баш прексиноћ.“ И онда зна се, седење и дуг разговор уз рибље мезе и крајинско вино. И наравно, бележнице. Никада диктафон, који се већ беше појавио, недајбоже фото-апарат или камера.

ЖИВОТ СА ЗМАЈЕМ Источна Србија, нарочито њен североисточни део, некако заглављен у ђердапску окуку Дунава, у поречју Тимока и Млаве, тај национални парк духовне прапостојбине и архаичних представа, за коју је Зечевић тврдио да је „последњи резерват изворне старине у Европи“ одувек га је фасцинирао и магнетски привлачио. Та земља за њега, старог Београђанина, постала је други завичај. Барем трећину године проводио би по теренима Тимочке и Неготинске крајине и оданде доносио богат материјал, своје бележнице, фотографије, траке, крцате фантастичним подацима, од којих је неке уграђивао у своје научне радове, а друге опет, из неког разлога, остављао по страни. Шта рећи о архајским архетиповима, који су тада, не тако давно, живели поред нас? Шта рећи о оној М. из К. „која живи са змајем, па је сва бледа и испијена после ноћних састанака са њим“? „Њен змај је леп момак. Има ова М. две ћерке које потичу од мужа и сина, а син потиче од змаја. Једна ћерка има краћу ногу. Змај није трпео њене ћерке, па је морала да их крије кад он дође. Једне ноћи није их добро сакрила, већ змај млађу дохвати за ногу и осакати је, а она га намоли да их пусти“ – „Зна ли твој муж за све то?“ – „Зна“ – „Па шта он?“ – „Па шта ће човек“ (Пореч, 1965). Замислите жену која ово прича и етнолога који ово бележи у близини главног градилишта једне од највећих хидроцентрала у Европи? На страну то што се њена фабула састоји од самих заробљених митема у чијем језгру праотац структуралне антропологије Владимир Проп види прабајку целог човечанства, повест о змају и отмици девојке кроз функције инцидента, иницијације и поновног успостављања стабилности прастаре заједнице, све речено у духу савременог антрополошког дискурса. Фасцинира то што све ово прича живи учесник догађаја, а не дистрибутер митова. Обе ћерке ове жене живе су, као и муж и нарочито син, „змајевито дете“, „змајче“, коме испод пазуха расте „змајско коло“, који располаже натприродним моћима и изузетном снагом, као низ живих јунака из наше народне традиције – Стојан Чупић, звани Змај од Ноћаја, пре њега унук деспота Ђурђа Бранковића – Змајогњени Вук, чак и деспот Стефан Лазаревић, витез од главе до пете, који је, према чувеној народној песми Царица Милица и Змај од Јастрепца зачет у оваквој једној митској вези.

БАБА ДОКА И ДУНАВСКИ ДЕМОНИ У бележници се нижу најразличитији примери поново доживљених слика, попут казивања С. Ђ. „која је у старој школи у М. видела ’таласоне’, који скачу по клупама и певају, а зна да је у зграду старе поште узидана нека девојка чији се плач и данас чује“ (Доњи Милановац, 1967). „Таласоне“ је Зечевић „често сретао“ по Источној Србији као добра митска бића која чувају зграде, заштитнике поседа, чак и чуваре закопаног блага. Још средином прошлог века веровало се да се ниједна кућа не може одржати без „таласона“. Знало се да се у сваку значајну грађевину мора узидати нечија сенка, па би то лице убрзо умрло, што је све држало подаље од изградње нових темеља. Још Вук пише: „У народу се и сад приповиједа да се никаква велика грађевина не може начинити док се у њу какво чељаде не узида: зато се таковија мјеста клоне сви којима је могуће, јер кажу да се и сјен чељадету може узидати па оно послије умре.“ У подлози ових прастарих веровања леже трагови људске жртве, а однос човека и његове сенке испуњава огроман резервоар фолклорне и књижевне фантастике. Наша класична епска песма Зидање Скадра на Бојани као да шири плач „младе Гојковице“ до дунавских страна и у сећањима допире из старе поште у Милановцу… Или: „Баба Дока, кад је била млада, општила је са демонима; скине се гола, а они један по један излазе из Дунава“ (Неготин, 1968). Или: „Виле, снажне влве, бију се кад је непогода на Црном Врху и чупају букве из корена“ (Бор, 1972) итд. Далеко би нас одвело даље листање овог штива и зато примере „паранормалног“ и езотеријског остављамо за неку другу прилику, ако до ње икада и дође. Једно је, међутим, сигурно: проницање у слојеве митског памћења не да мира ловцима на прежитке једног колосалног народног искуства. Као што се прави уметник стално враћа једном те истом делу које никако да доврши, тако је и мој отац листао и исписивао књигу мртвих и живих Источне Србије, једног од последњих резервата мита и ритуала у нашем добу.
Обе Крајине, Тимочка и Неготинска, Кључ, Зајечар, Бор, села са српске и румунске стране Ђердапа, онда Бољевац, Кучево и Сврљиг, „Царани“ и „Унгурјани“, Мироч и Дели Јован били су његова животна инспирација. Цео живот хитао је ка Тимоку и Млави, још од доба кад је као негдашњи студент-залуђеник, са скромним коферчетом у руци и старом енглеском врећом за спавање, умео да преспава на сеоском гробљу, у ноћи пуног месеца, надајући се сусрету с неким од својих митских бића.
Не знам да ли му се икада посрећило.

УПУШТЕНА НИТ Претпостављам да се исто догађало и с фиктивним етнологом из Дмитровићевог романа, по коме је снимљена телевизијска серија. Али џаба. Оно што смо видели на малим екранима нема много везе ни са савременошћу ни са старином, а тек не са фантастиком типа серије „Досије икс“. Као и већину другог чега се дохватио, драмски и серијски програм РТС-а успео је да цео тај предтекст упропасти: погрешно усмери, разводни и учини бескрајно досадним. Све чега је уопште могао да се сети сценариста (Коста Пешевски) ове серије удробљено је у временску провалију од страшних 600 минута коју је требало нечим испунити при одсуству икакве драматургије. Ко се иоле разуме у овај посао зна да је у питању тешка мука. Кад упустиш основну драматуршку нит, кадру да непрестано привлачи гледаоца, узалуд ти сви „обрти“ и „преокрети“. А овде је готово све пример мучног гомилања слика да се „одраде минути“. Кроз хаос састављен од ноторних стереотипа пажња се брзо троши и почиње да ради „даљински“. При свему томе филмски невешто мешање времена производи несносну конфузију. Наравно да при тако постављеном, беживотном и лоше написаном тексту нема шта да чини редитељ, а поготову глумци, који су сви исти. И гледаоци и творци серије уистину се осећају као „Мали Ђокица у Твин Пиксу“. Далеко више знања и умећа тражиће се у следећој сезони, коју продуценти помпезно најављују у последњој епизоди ове серије.