ЗЕЧЕВИЗИЈА – Капија слободе под велом тајни

 

Дело Станислава Кракова готово педесет година било је политички табу, у домену дугоруке Удбе и њених „црних листа“ у нашој филмској архивистици (ово је суморна и још ненаписана прича, која ће, чини се, остати под велом шутње). Уз то, у Титово време ничим се није смело замерити Македонцима: каква „земља српских царева и краљева“ у кинотеци, која се и дан-данас зове Југословенском, упркос чињеници да Југославије нема још од прошлог века!

Наше последње победе у Великом рату остале су у болном сећању Станиславу Кракову кад је напустио војску после покушаја самоубиства 1921. године, дубоко увређен и понижен, управо очајан од онога у шта се претворила његова животна мисија, од кад је као седамнаестогодишњак ступио у четнички одред војводе Вука и ратовао на првој линији фронта у свим ратовима Србије 1912–1918. После једног бенигног инцидента, од кога је побеснео Александар, избачен је из Краљеве гарде и послат за казну у „југословенски Сибир“, у Ђаковицу, где је Кракова готово скрхала туга за мртвим друговима и већ заборављеним победама. Можда отуд ироничан и пророчки наслов његове збирке Наше последње победе, која се односи на најславније дане Великог рата. Ироничан, као да више не верује да ће се победе икада поновити док постоје земља и војска које су 1918. замениле српску. Пророчки, јер се доиста и нису догодиле док се ратовало под другим заставама, све до Кошара, Паштрика и Коридора, када се ствар мења у српску корист. Дубоко га је погодило и понизило херостратско лудило његовог врховног команданта и краља, који је од дојучерашњих аустроугарских душмана и злотвора направио пуковнике и генерале своје војске, а њега, Кракова, пензионисао у чину поручника после седам година ратовања у првим борбеним редовима без једне мрље, са осамнаест највиших домаћих и страних одликовања, од којих му је Бели орао са мачевима, како је и изричито прописано, додељен за лични подвиг на бојном пољу. Није се то судбина играла са животом војника и визионара него једна махнита амбиција коју је подржавала готово цела српска културна елита, од Скерлића и Цвијића до Слободана Јовановића. Ретки појединци, попут Кракова, слутили су какав ће крај имати ова колосална бесмислица, а када се он (тај крај) стварно догодио, лично су плаћали Александрове дугове.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *