Заједништво ликовних светова два уметника

Милан Коњовић: Разговор поред вина, 1969, уље на лесониту, 85 x 117 цм

Актуелну изложбу насталу као дијалог двојице сликара – честа форма у садашњој музеологији – чине уљане слике великог експресионисте Милана Коњовића и слике-објекти Драгана Стојкова

У Галерији Куће легата у Београду, која се од самог излагачког почетка профилисала као значајна, с програмом између музејског и актуелног, своје слике представили су двојица истакнутих војвођанских уметника. Да је реч о запаженој изложби, на добар начин показују предговори у каталогу најбољих војвођанских ликовних критичара – Саве Степанова и његовог млађег наследника, све ангажованијег мр Данила Вуксановића, који је и отворио изложбу. Изложене су уљане слике великог експресионисте Милана Коњовића (1898–1993), о коме постоје бројне монографије, последња у два тома; његово је дело помно истражено. Уз Зору Петровић најважнији је међуратни представник тог типа сликарства у Србији, родоначелник те врсте уметности која у нашем времену врхунац има у делима Милана Цилета Маринковића и Срђана Милетића. Ту су и слике и слике-објекти, неке врста асамблажа који не излазе претерано у трећу димензију Драгана Стојкова (1951), истакнутог заступника обнове сликарства после 1970. године, у другој генерацији нове фигурације или новог реализма, а која је средином седамдесетих година након увођења те поетике од стране Драгоша Калајића, Радомира Рељића и Душана Оташевића освојила југословенски уметнички простор.

Драган Стојков: Указ, 2021, уље на платну, 85 x 85 цм
Драган Стојков: Наговештај, 2021, уље на платну, 200 x 200 цм

СЛИКАР РЕВОЛУЦИОНАР И КАБИНЕТСКИ ТИП ИСТРАЖИВАЧА Милан Коњовић је студирао у Прагу и Бечу и живео у Паризу од 1924. до 1932. године, остваривши опус од 6.000 радова. Поједини критичари су га сматрали последњим фовистом. Коњовић је био и остао прототип сликара револуционара, чија се побуна догађа унутар медија, а не у сфери политике, нека врста узора, херојског сликара, војвођанског Антеја, како су га звали критичари, сликара равнице и обичних али маркантних људи. Његова изложба „Људи“ у Београду 1951. године била је једна од кључних у промени целе ликовне сцене са соцреализма на високи модернизам.
Драган Стојков је 1979. године дипломирао на Академији лепих уметности у Венецији а прву самосталну изложбу имао је још 1971. у Новом Саду. О његовом сликарству објављено је десет монографија, последња студиозна великог формата. Он је другачија појава, сталожен, смирен, церебралан, рационалан и кабинетски тип истраживача ликовних светова. У осами атељеа, најпре у Сомбору а сада у Београду, за разлику од Коњовића који је волео попут импресиониста да слика у природи, Стојков налик научнику конструише и ствара своје циклусе, не изневеравајући, међутим, никада стварност, крећући се од белутка до инспирације Лазом Костићем и Ивом Андрићем (о чему су објављене посебне монографије), увек остајући на поетској страни сликарства. Од првобитних хиперреалних мајсторија (за које је био заинтересован нико други до Удо Култерман, један од великих историчара уметности XX века, писац прве синтезе о покрету хиперреализма и других капиталних књига) до садашњих слика наглашене предметности, објектима неке нове свесности Стојков је прошао многе серије сличних слика, мењао се, али увек се уочавао његов рукопис, било да је то свет камења, дигиталних детаља на слици, портрета или књижевних омажа. Годинама се бави не толико камењем као поетском темом сликарства о којој француски академик, истраживач фантастике Роже Кајоа има ненадмашну књигу. Стојкова занима једна врста камена, тачније облика, а то је облутак. И он је свестан да ниједна скулптура коју човек направи нема такву савршеност и интимност као белутак извајан водом реке или мора, то су природне и идеалне форме, попут гнезда, дојке, јајета и биљног семена. Зато је прави познавалац такве поетике Драгослав Срејовић 1999. године објавио монографију „У свету облутака Драгана Стојкова“. Видимо их и на најновијим сликама приказаним у Кући легата.

Милан Коњовић: Два салаша, високо небо, 1971, уље на платну

ДИЈАЛОГ ДВОЈИЦЕ СЛИКАРА Актуелна изложба уметника настала је као дијалог двојице сликара (честа форма у садашњој музеологији), као омаж млађег који је стасао уз старијег, био често у његовом друштву, о којем је снимио и филм 1975. године (приказан на изложби уз обиље документације о времену и критици), али то заједништво сликара сасвим другачијих светова има и дубљу димензију. Коњовић је 1961. године покренуо у Сомбору капиталну изложбу „Ликовна јесен“, која сада слави јубилеј шест деценија постојања, чему је

Драган Стојков и Милан Коњовић, Сремски Карловци 1975

заправо посвећена изложба „Ликовна јесен. Иницијативе. Милан Коњовић – Драган Стојков“. Та значајна смотра била је и остала стожер за најновије појаве, али искључиво у домену ликовности, сликарства а не визуелности као ширег и сада актуелног феномена, синонима за експеримент. Стојков је стасао током деценија уз ту чувену југословенску изложбу, која је од појаве енформела до данашњих младих уметника уз помоћ познатих критичара као селектора најавила или приказала многе актуелне вредности. „Ликовна јесен“ није постојала тринаест година, престала је да ради одлуком политичара 1995. године. Стојков је руковођен интимним и јавним разлозима ту угашену смотру обновио 2008, оставши веран не само својој старој идеји обнове слике, савремене или ангажоване, па „Ликовна јесен“ и сада захваљујући трајној иницијативи двојице уметника Сомбораца наставља да окупља елиту наших сликара. Стојков је успео да каталози буду много квалитетнији, с ранијих црно-белих прешло се на колор, за сваку изложбу се ангажују тројица критичара а приказују се и омажи, подсећања на старије ствараоце, као историјски део изложбе. Тако је у дигиталном свету на достојан начин враћена и узнесена слика као вечна уметничка суштина, коју не може ништа угрозити осим немара одговорних, оних који су најпозванији да спроводе естетски демократизам, равноправност свих видова уметности.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *