Војвођански неоноар на светски начин

Серија „Кљун”

Телевизијска серија „Кљун” о којој се тренутно и поред прилично бројне конкуренције највише говори, посебно због освајања награде публике на Телевизијском фестивалу у Кану, постала је миљеница и овдашње публике, која је изгледа у њој позитивно препознала све нове вредности напредно глобализованог друштва присутних и у њеној причи, као и испред и иза камере

Недавно је на Фестивалу телевизијских серија у Кану, на коме се први пут нашла нека наша ТВ серија и то у званичној селекцији, пажњу публике освојила управо једна наша понуда, серија „Кљун“, која је добрим делом реализована од врло младих аутора. У конкуренцији десет серија из разних и од наше далеко моћнијих светских продукција „Кљун“ је, ето, освојио публику која је серији дала то своје признање. Представници аутора „Кљуна“ који су се обрели том приликом у Кану одушевљено су изјавили како је управо то признање публике и најзначајније за било ког аутора. И свакако да су у праву. Јер с колико год да се похвала од жирија или критике, па и покуда, суочи неко дело, све су оне мањег практичног значаја, посебно за ауторе и још више за продуценте, када суд о том делу даје публика коме је оно и намењено. Тако се десило да је баш „Кљун“ од свих наших у последњих неколико година рекордно бројних телевизијских серија „напољу“ прошао најбоље. Није, додуше, да су друге имале прилику да се појаве негде ван земље, најпре јер их нико нигде није ни звао, а посебно не у престижном Кану. Отуд је овај успех истовремено и бизаран и веома ласкав.

Тренутно један од ударних наслова домаће игране понуде

По повратку из Кана поносно награђени „Кљун” одмах се обрео у ексклузивној понуди кабловског оператера који је у власништву велике медијске компаније чији се тренутни пакет понуде састоји од пет земаљских и четрдесетак тзв. претплатничких канала, бројних портала, магазина и новина. Серија је понуђена публици у форми „за бинџовање” (скидање свих десет епизода одједном уз одговарајући накнаду), али и у уобичајеном ритму једна епизода недељно. У оба случаја „Кљун” је тренутно један од ударних наслова домаће игране понуде не само када је реч о програму кабловских оператера већ и иначе. Можда је претерано рећи да је „Кљун” нека врста телевизијског „Томе” о питању занимања и прихватања публике. Али је свакако реч о врло комерцијалном производу који, баш као и „Тому“, публика једнодушно хвали. Иза ове серије је стао део ауторске екипе (редитељи Јелена Гавриловић и Урош Томић) који се на врло позитиван начин претходно доказао серијом „Група“. У оба случаја, а посебно је то изражено у „Кљуну“, у центру пажње и испред и иза камере били су млади таленти и реч је о приступу крими-жанру из перспективе такозваног неоноара, што подразумева „мрачно реалистични“ приказ социјалног миљеа, али без правог коментара његовог или осуде, па чак ни катарзе у развоју приче. Посебно ње нема у „Кљуну“ с обзиром на то да је серија завршена без „краја краја“ у очигледној намери да се снима и друга сезона. Код „Кљуна“ је, међутим, изгледа најзанимљивије за публику то што није реч о обичном детективском „кримићу“ већ је серија прожета бројним жанровским комбинацијама, чак и озбиљно надреалним детаљима неког блажег хорора. На свакако велику штету „Кљуна“, као што је био случај и са многим страним недораслим скидачима атмосфере, па и наратива и осталих квалитетних иновација чувене америчке серије „Прави детектив“, иде слабашан покушај да се нешто од свега поменутог из те чувене серије упосли за потребе приче, њеног визуелног изгледа и уопште и најпре атмосфере којој прилично доприноси уводна ултрамрачна обрада некада веома популарне дечје песмице Љубивоја Ршумовића „Молимо за фину тишину“. Далеко од тога да су позајмице биле усмерене само на ту серију. У „Кљуну“ ће искуснији пратиоци овакве врсте забаве препознати скоро све стереотипе наметнуте од стране познатих серија сличне тематике, најпре скандинавских („Убиство“, „Мост“…). Али то примећују далеко малобројнији верзирани, захтевни и добро упућени пратиоци макар кључних момената новије телевизијске историје. За већину „Кљун“ је не само добра забава већ и врло оригинални ауторски искорак у домаћој телевизијској понуди.
Добро, у домаћој конкуренцији је вероватно и тако. „Кљун“ је испоштовао задатке, квоте и смернице новог поретка ствари у забавној индустрији, па је ту мноштво женских ликова, жене су и иза камере. Ту је позадинска осуда злоупотребе такозваних миграната. Као иако трапава, али за причу битна код нас посебно интригантна свеприсутност и свемоћ тајних увозних и домаћих организација и, разуме се, овдашње тајне службе. Уз ретко коришћени миље војвођанске урбане средине (атрактивна и, показало се, фотогенична Суботица) и доприноса локалних аутора и протагониста, мада не и само њих, „Кљун“ је омогућио себи да делује нешто другачије од уобичајене понуде, па се и у свему овом могу тражити објашњења за његову текућу пренаглашену популарност. Има и оних који су одмах у „Кљуну“ препознали „новитет“ да је главни лик серије жена и то детектив и то „оригинално“ (у америчким серијама има на десетине баш оваквих ликова) озбиљно оштећеног психичког и самим тим приватног живота који је испуњен ваљда публици препознатљивим и зато прихватљивим животним траумама, фрустрацијама и проблемима. За нашу досадашњу телевизијску понуду јесте другачија та мешавина жанрова и то не у правцу комичног умекшавања трилера (популарни комичар Мићко Љубичић је овде присутан, али први пут у каријери у врло озбиљном издању и то као, рецимо, некакав полунегативац) већ комбиновања детективског трилера с огранком хорора у коме су надреалне силе и веровања ти који и кроје причу и дају јој инерцију. Тако наша главна јунакиња, београдска детективка, долази у Суботицу због сумњивог самоубиства (стереотип доласка из великих у мање средине и суочавање с отпором локалних колега) чиме покреће след ствари које откривају врло комплексну заверу поменутих моћних тајних организација и служби. Детективка је, међутим, необјашњиво функционална с обзиром на своје озбиљне психичке проблеме и трауме (стереотип исповедања код психијатра за наше прилике је више него смешан), а случај, да тако кажемо, заправо води њена тинејџерска ћерка која има „визије“ и поједностављује живот ауторима сценарија пошто се тим визијама објашњава и необјашњиво, а и омогућава се бољи ритам приче која у појединим моментима има превише монотони и понављајући ток. Те визије су и извор професионалне упорности детективке која је волшебно увек на правом трагу (такође безброј пута рабљени стереотип у страним серијама овог жанра), луцидна и поред омамљујућих визија (опет стереотип из страних серија) које би у стварном свету у најблажој варијанти одвеле такву особу на озбиљно лечење, а свакако би је удаљиле из службе.

Aргументи за скретање пажње

Све ово стоји, наравно, само уколико тражите длаку у јајету, односно ако забавну серију за најшире масе третирате као озбиљни доказ ауторске снаге и оригиналности. Уз тешко прихватљиви кастинг већине споредних ликова и јаку главну јунакињу, захвалан амбијент и локације интересантне „мале средине“, „Кљун“ има аргументе за скретање пажње, па и себи корисно додворавање публици. За нас су његови састојци углавном нови и мало кога је брига да ли су они еклектички покупљени од страних бољих, па и најчувенијих, узора. Ко воли овакву комбинацију жанрова и овакав амбијент у коме интрига завере ипак није до краја објашњена како би нестрпљиво очекивали (и тражили) другу сезону, биће задовољан што је у њено гледање инвестирао скоро девет сати живота и извесну своту новца уколико се код кабловског оператера одлучио за „бинџовање“. И, ко зна, можда ће све ово бити довољно да серија не буде заборављена током наредних годину дана ишчекивања њене друге сезоне „која ће објаснити све“. Ако ништа друго, немамо разлога за бригу јер тиме што је постала миљеница и овдашњих ТВ потрошача ова серија је практично доказала да је наша публика истесана и сазрела јер је очигледно у њој позитивно препознала све нове вредности напредно глобализованог друштва присутних и у њеној причи, као и испред и иза камере.