ТРОБОЈКЕ, МУРАЛИ И КУЛТУРНИ РАТОВИ КОД НАС – ЕСТЕТИКА СРПСКОГ ОТПОРА

Веома битан аспект сваког протеста и бунта је онај симболички, тј. симболи који се на њему користе и истичу у први план, око којих се истомишљеници окупљају и сабирају. Било да је реч о заставама, иконографији, муралима, графитима и сл., неопходна је спољашња експресија онога са чим се идентификујемо изнутра. Стога борба за оно што чувамо и бранимо унутар нас самих (идентитет) мора имати и спољашњу манифестацију кроз одређену уметничку форму

Kо контролише прошлост, контролише будућност. Ко контролише садашњост, контролише прошлост – формула је тоталитарне државе Океаније из роман „1984“ Џорџа Орвела. А службеници Океаније (Атлантске империје) код нас знају ово и у складу с тим схватају да онај ко контролише историјски наратив, контролише и политички дискурс. А ко контролише политички дискурс, одређује ток свакодневних политичких догађаја. Тако је „мурал револуција“ која траје у Србији тренутно, као наставак прошлогодишње „тробојка револуције“ у Црној Гори, показатељ да и ми, али и наши противници (много боље од нас) знамо значај симболике и наратива за актуелне политичке процесе и свакодневна дешавања. Погледајмо за почетак како је то било у Црној Гори.

ТРОБОЈКА РЕВОЛУЦИЈА КАО ДЕО ЛИТИЈСКОГ УСТАНКА Прошлогодишњи „литијски устанак“ у Црној Гори је своје убрзање, уобличавање и медијско-симболичко заокруживање добио кроз „тробојка револуцију“, када се јасно и недвосмислено показало да је то у суштини борба за префикс српски/српска и против њега, за српску цркву, српски народ, српску историју, традицију, културу и идентитет у Црној Гори и против њих, а која и даље траје и којој се крај не назире. У том смислу су значајна два догађаја: први је дошао крајем јануара прошле године када је започета „тробојка револуција“ илити „графитна револуција“, а други када се и Велики Штрумпф „прикључио“ српским напорима у Црној Гори. Све је почело када је група младића у подгоричком насељу Доња Горица осликала тробојку налик оној која је била државна застава Краљевине Црне Горе и генерално државна застава Црне Горе до 12. јула 2004. године, када је замењена данашњом црвеном. Власти су у овоме виделе „великосрпску“ провокацију и стога су заставу-графит прекречиле у бело, али је она већ сутрадан обновљена. Након што је слично поновљено с графитом-тробојком на зиду у подгоричком насељу Златица која је прекречена и који су одонда „чували“ службеници МУП-а, започело је масовно цртање тробојки и осталих симбола из (неспорно српске) историје Црне Горе. „Кречење тробојке у Доњој Горици је, дакле, логичким слиједом догађаја, изазвало једну незаустављиву лавину и имали смо ситуацију када је цијела држава, не, цијели регион, цртао тробојке као подршку борби за светиње. Кулминација свега је била на Златици, у мом насељу, гдје је полицијски кордон бацао сузавац на нас који смо бранили тробојку. Свјесно кршећи Закон о државним симболима Црне Горе, комунална полиција је прекречила тробојку, законом заштићену заставу у Црној Гори, а нас који смо је бранили похапсила“, каже Лука Тапушковић, млади српски активиста из Црне Горе и учесник наведених догађаја, за „Печат“.
Своју „маскоту“ литије су добиле неколико дана касније када је објављена вест да је против Раде Вишњић, учитељице у ОШ „Југославија“ у Бару, покренут дисциплински поступак зато што су деца на њеном часу цртала тробојке уз додатак фигуре Великог Штрумпфа из дечјег цртаног филма „Штрумпфови“. Пошто се прочуло за ову вест, Велики Штрумпф се почео осликавати уз тробојке на многим зидовима и постао је својеврсни поп-културни феномен и симбол отпора црногорским властима и њиховој репресији против учесника литија. Ова медијско-симболичка акција је додатно допринела популаризацији и динамичности српског отпора отимању светиња и даљем црногорчењу и монтенегринизацији српског фактора у овој земљи. Знали су то и они с „друге стране“, који су тробојку брисали где год су стизали (само да би преко ноћи добили десет нових у десет других градова), знали су то потписници „Апела 88“ и сви они који су на декларативном нивоу бранитељи „европских вредности“ а у пракси обични кршитељи и рушитељи истих, што се јасно видело на примеру подршке диктаторском кршењу секуларности у Црној Гори кроз покушај отимања светиња и потчињавања верске заједнице с којом се идентификује апсолутна већина грађана Црне Горе.

[restrict] МУРАЛ КАО СИМБОЛ ОТПОРА ХАШКОЈ ИСТОРИЈИ Актуелни мурал у Његошевој улици у Београду, који приказује главнокомандујућег Војске Републике Српске током рата, генерала Ратка Младића, иако је „стар“ више месеци, доспео је у центар српске јавности тек недавно, када су одређени активисти (и активисткиње) одлучили да га прекрече и тако „осветлају образ“ Србије пред светом. Овај мурал као ситни уметнички допринос свеопштем српском отпору атлантизму који траје више деценија и који је најтврђе и најуспешније водио управо генерал Младић, својим значајем је прерастао самог себе и постао својеврсна парадигма (и индикатор) много већег и значајнијег бојишта и питања од оног хоће ли овај мурал остати ту или не. Реч је о бици за наратив, за главну и званичну (мејнстрим) интерпретацију српске историје са акцентом на догађајима из деведесетих година прошлог века. У складу с тим, питање мурала је заправо питање каква ће бити званична интерпретација српске прошлости, српска или хашка?
Да ово није никакво претеривање, више пута је показао и пример изнова прогоњеног (мада прогон никада није стао, само је интензитет варирао) професора Милоша Ковића. Професор Ковић се више пута јавно у својим излагањима питао, питајући све нас заправо, да ли ће се на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду учити „хашка“ и „НАТО истина“ или права историја како налажу наука и струка? Хоће ли српска деца и генерације које долазе учити српску историју или историју Србије и Срба из визуре хашких судија, бриселских и вашингтонских јастребова и глобалиста, те њихових домаћих помоћника на терену, овдашњих аутошовиниста, другосрбијанаца и аутоколонијалних кербера? Није згорег и овом приликом поменути да је професор Ковић с Драгом Мастиловић објавио књигу „Право на историју“, која представља стручни извештај и транскрипт њихових сведочења у Хашком трибуналу у суђењу Ратку Младићу. Кроз своју експертску демистификацију хашке интерпретације рата у РС и РСК, демистификовали су и разобличили свеопшти хашки поглед на комплетну српску историју, која се због конструкта под називом „геноцид у Сребреници“ читава тумачи као геноцидна, злочиначка, ратнохушкачка… Може бити да је и ова књига, те Ковићево излагање као сведока одбране Младићу у Хагу, међу његовим „главним“ непочинствима са списка који су против њега саставили наши „секуларни свештеници“ глобализма. При томе, на том списку нема научних аргумената против њега (сем оних псеудонаучних који служе да легитимизују његово насилно протеривање), само вредносних. Јер све се прашта у тим околностима, корупција, научно-наставна некомпетентност, академска јаловост у погледу објављених књига и радова, али противљење хашкој и атлантистичкој визији српске прошлости, садашњости и будућности – никад, никоме и никако.
Мурал у Његошевој улици је, након првих покушаја његовог брисања (што представља симболични покушај брисања сваког гласа против редефинисања српске улоге у догађајима деведесетих година), као и ономад тробојка на зидовима широм Црне Горе, добио своје „близанце“ на бројним локацијама широм Београда и Србије. Један за другим наставили су да ничу мурали с ликом „онога чије се име не сме спомињати“ као доказ да је српски инат и даље жив и да се Срби не мире лако с наметнутом прошлошћу и наметнутом улогом вечитих негативаца коју морају носити до краја света и века.

А да није споран Ратко Младић као такав, већ да се преко њега врши обрачун са српским наслеђем 1990-их година, а преко тога и са читавом српском суштином (идентитетом) показао је и један други мурал који је допринео томе да „свака звер покаже свој траг“. Тако је, с правом можемо закључити, идеолошки и интересно слична (ако не и буквално иста) група људи која је покушала уништити мурал Младићу накратко оштетила мурал посвећен Бориславу Пекићу који је недавно „никао“ у Цетињској улици. Преко величанственог приказа прослављеног српског писца неко је под окриљем ноћи оставио латиничну поруку „Смрт четницима“. А општепозната чињеница је да је „четник“ свако ко одступа од титоистичко-другосрбијанске идеолошке матрице, долазио он с левог и чак комунистичког крила (генерал Младић) или са десног, националног и грађанског (Пекић).
Тиме су иначе веома тешко спојиви Младић и Пекић добили заједничко „признање“ домаћих грађанистичких талибана тиме што су у првом препознали некога ко је из комунистичког руха и заблуде братства и јединства изашао на исправан (српски) начин, а у другоме некога ко је разобличавао титоистички комунизам са националних и грађанских позиција изнутра, чиме се негира и проказује „модерност“ и савременост домаћих (некадашњих како и данашњих) титоиста који би са српом и чекићем да иду међу оне „развијене и цивилизоване“ земље Запада које су се против тих симбола бориле скоро пола века.
Исто за „Печат“ каже и истакнути српски писац Слободан Владушић: „Пекић је фигура која нам дочарава шта је била истинска грађанска свест у Србији, пре него што је појам грађанина почео да значи анационалног потрошача спремног да у свему следи Мегалополис, односно диктат транснационалне мреже светских корпорација. За Пекића је грађанин синтеза националног и демократског осећања који су неодвојиви. Дакле, Пекић је знао да у колонији нема демократије, али и то да слободна, суверена земља треба да буде демократска, што је за њега значило – праведна земља. Пошто још увек има доста људи у овој земљи који могу да разумеју Пекића, чини ми се да је неко одлучио да га фалсификује: прво је приказан као неки анационални интелектуалац, а сада желе да му прилепе етикету четника, што Пекић наравно није био.“ Случај Пекића је указао на културни рат који у Србији и против Срба траје доста дуже него што смо тога свесни.

КУЛТУРНИ РАТ У ДОМАЋЕМ ИЗДАЊУ Све ове догађаје око тробојки, мурала, историјског наратива и осталих савремених кретања и дешавања у српској политици и култури можемо збирним именом означити као културне ратове. А према Оксфордском речнику речи и израза културни ратови су конфликти између група с различитим идеалима, уверењима, филозофијама и сл. а учесници у овим сукобима су људи активни у напорима да заштите одређену културу или сет вредности за који сматрају да је на удару и под претњом. У конкретном случају, реч је о српској култури и нашој култури сећања. Јер актуелни рат против српске културе, као и против наше културе сећања (пре свега на дешавања из последње деценије двадесетог века а потом и оно најважније – из Другог светског рата и претрпљеног геноцида), представља темељно испланирани и обилато финансирани план који се остварује пред нашим очима. План да се редефинише српски идентитет, реструктурира комплетно српско биће и суштина како бисмо постали обична биомаса и играчка у рукама великих играча и обичан објекат у међународним односима.
А зашто се то ради, запитаће се с правом многи. Из простог разлога који је навео амерички политиколог и професор с Харвардског универзитета Џозеф С. Нај; он с правом сматра да је теже и скупље користити силу против национално свесних групација, него против оних однарођених и идентитетски неутемељених народа. И у томе је улога овдашњих аутошовиниста и србофоба свих нација, полова и професија – „омекшавање“ Срба како би се припремио терен за њихово фактичко окупирање, поред тренутно актуелног медијског, параполитичког, економског… И у томе је цео регион сложан. „Мало је позната чињеница из ког политичког блока долазе поједини активисти овог покрета (који се боре против мурала Ратку Младићу у Београду, прим. Н .Ј.) као што је Брајан Брковић, активиста Странке слободе и правде, иначе из Црне Горе, син Балше Брковића, познатог колумнисте независног листа Вијести, који константно шире антисрпске ставове на свим својим платформама, како у Србији, тако и код нас у Црној Гори, и унук писца Јеврема Брковића, истакнутог монтенегринског писца и великог противника српства те промотора аутохтоног црногорства“, додао је Тапушковић. Дакле, антисрпски свет је активан и не раздваја ниједан фронт у хибридном рату против Срба већ се с истом пажњом посвећује сваком покушају Срба да разбију наметнути колонијални оквир и „промоле главу“, те подигну глас против наметнуте историје, наметнуте одлуке високог представника, наметнутог отимања цркава и манастира, наметнутог доласка „Рио Тинта“ на Јадар, наметнутог жига и стављања на стуб срама због супротстављања Империји… А српски свет, има ли га, шта ради за то време и је ли свестан ко је све против њега и, још важније од тога, шта све мора да одбрани?
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *