Светионик – Цртица о К-19 рату, мравима и гусјеницама

Кажите по души, да ли је свијет „старе нормалности“ икад имао емпатију према обољелима у глобалној пандемији, рецимо, канцера? А сад нас Матрикс толико воли да нам не да да радимо да бисмо исхранили дијете док и оно не стаса за вакцинацију

Не знам колико читалаца дијели став да смо у рату, не само против невидљивог и врло алогичног к-19 непријатеља већ и у мрежном, у коме корпорације наочиглед седам милијарди људи затиру све у чему станује душа жива.
Да текст изворно није штампан у „Печату“, искуство казује да бих првим пасусом погубио пола читалаца.
Пазимо…
Постоје у природи бића, попут мрава или гусјеница, која не знају за трећу димензију.
Бог је мраву дао тјелесни хардвер, и зато мрав може да носи тежину која знатно премашује његову тежину. Уградио му је и софтвер по коме само мрав, осим човјека, може организовано да ратује.
Зна ли гусјеница да је све вријеме док једе лист да би постала лептир, посматра птица? Можда гусјеница не зна ни у тренутку када је ћапи кљун, да јој је дошао The End?
Шта се збива када човјек хода природом и наједанпут налети на мравињак? Или на гусјенице које се управо чауре? Узнемире ли се мрави када виде ципелу која из хира може ишутирати сав мравињак? Осјете ли гусјенице какав страх када поред њих прође човјек?
Немају они појма. Немају никакву представу да постоје, структурно, од њих виша бића.
Да човјек добронамјеран падне на кољена и упозори мраве да ће за који сат или минут доћи Моћни Дезинсектор, намјерен да им отровом побије сву колонију, мрави то не би знали да чују. Нити би могле да осјете гусјенице. Јер су створења која не знају да трећа димензија уопште постоји. Мрав, као и гусјеница, гледа лијево и десно, не зна за горе.
У прве двије ратне к-19 године (2020–2021) многи су људи почели да наликују нижим бићима тако што су током карантина релативизовали своја осјетила за трећу димензију, па су се и са плишаним кучићима на повоцима кретали 1.000 метара лијево и десно од зграда, одбацивши вријеме као четврту димензију онога тренутка када су заборавили да су чланови Кризног штаба, иако рекав да вакцина рјешава све, колико јуче казали да сви треба да се вакцинишу „докле се год не искоријени пракса по којој има обољелих и међу вакцинисанима“.
Да је на крају горњега пасуса једина пукотина у логици, ни по јада.
У прве двије ратне к-19 године већина људи потказала се, открила се, као врста којој мањина што реално живи с петом, метафизичком димензијом, не само да шапуће, прича и црта, и потура неке од посљедњих преживјелих линкова на клик, узалуд: нити виде у што гледају, нити чују што им се казује.
Мотивски гледано, дојучерашњи свијет који вјековима заболе она ствар за добробит људи, сад јури људе да их, гле, оздрави вакцинама, макар све пропало, макар привреда цркла, макар дјеца постала онлајн-ретарди, макар тиме будућност милијарди бескорисних људских изјелица, метафоричних мрава и гусјеница, била сасвим онемогућена.
К-19 омча се стеже. Не само у Аустралији, али нарочито у томе острвском конц-колору, станује фашизам. Тамошњи заточеници звани грађани јавно вапе, у агонији и глобалистичком ропцу, да им се помогне! Људи ишту помоћ, без све шале, као да су… шта знам, Суданци или Сомалијци, да на тло Континента дође било чија ина војска и ослободи их тортуре.
Шанса да неко помогне Аустралијанцима, чија је влада контра Кине нетом склопила војни пакт САД–Британија–Аустралија, равна је нули. То су отписани људи, и нека је свакоме тамошњем невакцинисаном праведнику Бог у помоћи.
К-19 сценарио је од почетка толико лош да га ни пас с маслом не би појео.
Кажите по души, да ли је свијет „старе нормалности“ икад имао емпатију према обољелима у глобалној пандемији, рецимо, канцера? А сад нас Матрикс толико воли да нам не да да радимо да бисмо исхранили дијете док и оно не стаса за вакцинацију? Ову причу може да попије само четвородимензионални ум, поткупљени фармако-бастард, онда и виши чин потпомогнут Фулбрајтовом стипендијом, а све вријеме политичар бескичмењак или пак државник-велеиздајник, звао се он таман и Владимир Владимирович.
Снијег је пао, животињско царство показује траг по врстама.
Намјерно ћу закомпликовати текст податком тек да Теорија струна барата десетодимензионалним простором. Капа доље свим умовима који макар минут могу да казују о шестој, некмоли о десетој димензији.
Мистерија која ме у овом историјском тренутку мори је од теолошке природе и тиче се одговора на питање зашто су се, упркос опречним медицинским мотивима, неки ортодоксни великодостојници ипак иницирали неиспитаном течношћу која се, само зато што се у тијело уноси иглом, назива вакцином?
Ко сам ја да тумачим поступке хиротонисаних великодостојника? Усудио бих се евентуално, па и то невољко, што кажу браћа Хрвати, да тумачим осмијехнутог екуменисту папу у синагоги и џамији, и у афричком племену гдје му тамошњи робови новог свјетског поретка на домјенку ударају у там-там бубњеве, у сценама гдје благосиља гејеве и родно равноправне гејевке, гдје позива на вакцинацију, гдје се каје због педофила у свећеничким одорама, гдје сузама пуни лакримарије због милијуна уморених америчких домородаца и домороткиња… и тако до у бескрај медијима занимљиве трансформације „светог оца“, од поглавника до покајаног савременика.
Но како тумачити вакцинисаног митрополита црногорско-приморскаго? И ине владике, и оне светогорске игумане који, за разлику од већине на Атосу, изричито нису казали да се противе вакцинацији?
Бог нека тумачи. Остаје ми на крају нешто што се унутар текста ријетко ради. Да периодично захвалим свима вјерним очима. Хвала вам, драги моји и драге моје. Живи били.
Видимо се, ако Бог да, и сљедеће седмице. Унутар редова, али и између њих.