СТРАЖАРИ ТРАНСАТЛАНТСКОГ ФРОНТА

Превисоке цене гаса у Европи не одговарају Москви, већ снабдевачима који су удаљени од европског тржишта, не поседују мрежу цевовода какву има Русија и испоруке врше танкерима

Немачкој и Европи, усред енергетске и гасне кризе, и на прагу зиме за коју метеоролози тврде да ће бити веома хладна – није потребан нови руски гасовод „Северни ток 2“! Тако бар амерички аналитичари убеђују европску јавност, без обзира на то што неће они у Америци осећати последице поскупљења и несташице гаса, већ ће уживати у својим топлим домовима. А можда то баш зато и чине. Да кад зима закуца на врата хладних станова и празних гасних складишта у Европи – сав гнев јавности буде усмерен ка Русији и Владимиру Путину, а они ће се преко својих медија за то постарати. Тако ће корист бити двострука: Европа ће се навикавати на „одбацивање зависности“ од руских енергената, а кривица за то биће сваљена на Кремљ, кога ће представљати као непоузданог и агресивног партнера. Па ко би томе одолео, ко би пропустио прилику?

ЗАМКЕ ЗА ПУТИНА Ангажовани су поново вашингтонски експерти највишег нивоа да објашњавају зашто је Европи боље без руског гаса – без обзира на то што другог нема. Или га бар нема ни по приближно ниској цени какву нуде Руси. Тиме се објашњава и једна пропагандна минијатура од пре неколико недеља, коју је морао да демантује лично Владимир Путин. У тренуцима када је цена природног гаса на европским берзама достигла историјски максимум од 1.900 долара за хиљаду метара кубних, руском председнику су поставили „невино“ питање: да ли је Москва сада срећна и задовољна, јер може да продаје гас по највишим ценама и пуни свој буџет? Али иза овог, само на први поглед логичног питања, крило се и једно друго, много злонамерније. А није ли то Путин наредио „Газпрому“ да смањи испоруке гаса Европи и на тај начин повећа цену и онда извлачи екстрапрофит?
Ове заиста вешто постављене замке довеле су до тога да је руски лидер морао у више наврата да се укључује у овакве дискусије, да демантује и појашњава руску позицију. А она је, ако се сагледа логички и непристрасно, више него јасна. Како је и Путин рекао, руски интерес није да цена гаса скаче у небеса, јер то пре свега не може дуго трајати. С друге стране, руској држави одговара да цене и нафте и гаса буду на релативно високом нивоу, али не толиком да то поремети нормалне економске токове, изазива панику на тржиштима и подрива привреде руских партнера – управо оних који треба да купују и плаћају енергенте. На крају крајева, Русима то није у интересу и зато јер се одмах појаве и такве завереничке теорије, којима се инсинуира да они воде прљаву игру. Напротив, Русији је у најбољем интересу да нико вештачки не подиже, а пре свега не смањује цену нафте и гаса, што је деценијама омиљена игра Вашингтона, сваки пут када ескалира сукоб с Москвом.
Како веровати Путину да је заиста искрен када то говори, ако се зна да је Русија у својеврсном хладном рату са Западом, укључујући и Европу? Па управо зато што, како је и речено, екстремно високе цене воде подривању поверења у Русију и „Газпром“ као у поуздане играче, али ту има и једна сасвим опипљива економска рачуница. То је најважнији разлог зашто Русији не одговарају екстремно високе цене гаса у Европи. Оне одговарају произвођачима гаса који су изван Европе, географски удаљени од европског тржишта, а уз то не поседују мрежу цевовода какву има Русија, већ се оријентишу на снабдевање танкерима. То су пре свега САД, Катар и други, чија значајна исплативост испорука може да постоји тек при ценама од хиљаду и више долара. Док је за Русе сасвим добра и двоструко нижа тарифа – при којој Американци и остали произвођачи и испоручиоци гаса губе свој интерес. Тако је потпуно јасно, чак и да Путин није демантовао, да је за Русију најбољи ценовни оквир између 400 и 600 долара за хиљаду кубика, док све више од тога представља ризик, па чак и губитак. То је цена која одговара потрошачима и при којој Москва може да заради највише, а да истовремено њени конкуренти остају на доњој граници исплативости. Или испод ње.

УПЛИТАЊЕ НЕТРЖИШНИХ ФАКТОРА Свака цена која иде преко тога отвара широм европско тржиште за друге играче, против чега Москва нема ништа против, јер је њен енергент најјефтинији, под условом да се конкурентска борба води на равноправан и поштен начин, без уплитања нетржишних фактора. А ови последњи сада воде главну реч. И онда кажу Европи: кад већ треба да платите хиљаду долара за гас, онда платите нама, вашим савезницима, а не Русима. Ми ћемо вам допремити танкерима преко мора по скупљој цени, али ће то бити политички коректан, демократски енергент. А не аутократски и агресивни, Путинов „хибридни гас“. То је прича која може да прође у западном јавном мњењу, где Путина и Русију представљају као ђавола и пакао. Дакле, Русија може да добро заради и истовремено гради коректне билатералне односе с европским земљама, само под условом да цена за гас не буде ни прениска, као 2020. године, ни превисока, као 2021, већ да се пронађе ценовни баланс. А то је могуће само под условом да постоји тржишна и политичка стабилност и функционални канали испорука, односно гасоводи. То нас враћа на причу о „Северном току 2“.
Овај пројекат је годинама трн у оку Вашингтона. С разлогом, јер он елиминише Американце и још више уводи Русе на енергетско тржиште у Европи. Свеједно да ли је реч о „антируским“ администрацијама Барака Обаме или Џозефа Бајдена, или „проруској“ Доналда Трампа – сви су они подједнако радили и лобирали против „Северног тока“ и руско-немачке сарадње уопште. Тај рад не јењава чак ни када је „Северни ток 2“ потпуно завршен, а једна од његове две цеви већ напуњена с преко 170 милиона кубика техничког гаса. Када ће бити и друга, још није познато, процењује се да би то могло да се деси до краја године. Као да се Немцима и осталим Европљанима не жури да то учине, упркос томе што су им гасна складишта попуњена испод просека за ово доба године, а цена гаса је никад виша. И као да не разумеју да ће она бити значајно снижена оног тренутка када нови гасовод буде пуштен у погон. А не жури се, наравно, ни Путину, јер он у својим рукама држи и гас и гасовод.

Кочис

СИЛЕ ЗАПАДА, С ОРУЖЈЕМ У РУКАМА ГЛЕДАЈУ КА ИСТОКУ И док, тако, сви нешто чекају, Американци не губе време. Ако је председник Бајден – због чега и даље трпи озбиљне критике у домаћим круговима – летос попустио пред канцеларком Ангелом Меркел и дао зелено светло за „Северни ток 2“, Вашингтону остаје на располагању артиљерија експертског сектора, да врши притисак, лобира и убеђује Немце и остале да је руски гас штетан и токсичан. За разлику од било ког другог. Данијел Кочис, старији политички аналитичар за европска питања у Центру за слободу „Маргарет Тачер“ при Фондацији „Херитаџ“, позива на „хитно коришћење инструмената“ за спречавање пројекта „Северни ток 2“. Кочис, стручњак конзервативног вашингтонског тинк-тенка који се летос истакао „анализом“ о томе да „НАТО треба да држи Русију у страху“, сада упозорава да Москва жели да искористи високе цене енергената да би истрајала на што бржем пуштању у рад „Северног тока“! Међутим, чак и у самој Немачкој, где политика Вашингтона традиционално има снажна упоришта (не само због десетина америчких војних база распоређених у овој земљи), јављају се разумни гласови који поручују да сечење гасне гране на којој седе – не би био најмудрији потез.
Како наглашава Кочис, издавање дозволе за рад „Северном току 2“ донеће Русији „још већу моћ“ у Европи и запретиће трансатлантској безбедности. „САД имају инструменте за спречавање потпуног пуштања у рад гасовода ’Северни ток 2’ и треба да их употребе без оклевања“, упозорава Кочис и уверава да овај гасовод „нема ни економску неопходност, ни геополитичку сврсисходност“, и да ће „подрити позиције савезника САД у Источној и Централној Европи“. С америчког становишта ове тезе свакако имају смисла и у највећем делу су тачне, осим да ће гасовод запретити нечијој безбедности – јер то апсолутно не стоји. Напротив, руско-немачки гасовод стабилизоваће укупне, па и безбедносне прилике на континенту. Али за САД „Северни ток“ нема ни економску, ни геополитичку вредност. Он јача и Русију и Немачку, два највећа економска и геополитичка конкурента Вашингтона у Европи.

Ма колико некоме чудно звучала оцена да је Берлин конкурент САД, или потенцијални супарник, она свакако није претерана, јер је Немачка велика и моћна земља која има своје интересе. А они не морају нужно да се поклапају с америчким, што се на примеру „Северног тока“ најбоље и види. За САД би била права геополитичка катастрофа ако би Немачка у будућности била промотор других сличних подухвата са Русијом и зато је најсигурнији пут да се то спречава непрестаним забијањем клинова између Москве и Берлина. Клинова попут Пољске, Украјине, Прибалтика…
То су „савезници САД“ које помиње Кочис, а чије позиције гасовод наводно подрива. А цела суштина је у томе да Москва ничије позиције не подрива, већ поменути „савезници САД“ напросто нису потребни у својству посредника и „пружалаца добрих услуга“ у оквиру руско-немачке сарадње. А заправо они су у целој тој причи наметнути, сувишни, па чак и штетни – све док, уместо сопствених, промовишу америчке интересе. То су земље чије елите желе, за разлику од Немачке, да плаћају гас хиљаду долара и више. Па чак и да га се потпуно одрекну, ако тако буде од њих затражено у склопу доказивања „трансатлантске лојалности“. „Мали проблем“ настаје једино у томе што ове жеље исказују само елите ових земаља, док би се њихов народ радије определио за топле радијаторе, ниже рачуне за енергију и мир на сопственој земљи, уместо вечних тензија и улоге стражара на првој линији „трансатлантског фронта“ према Русији. И њеном Сибиру, препуним енергетских и других ресурса. Није први пут да силе Запада, с оружјем у рукама, гледају ка руском Истоку.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *