PRVI PUT S VUČIĆEM NA JUTRENJE

POSETA ZDRAVKA KRIVOKAPIĆA BEOGRADU

Prva zvanična poseta premijera Zdravka Krivokapića Beogradu donela je samo potvrdu starih razočaranja i jedno podsećanje na suštinski nepromenjeno stanje u bilateralnim odnosima dveju država. Pri tome, za stvarno delovanje u duhu bratskih odnosa je potrebno više od pozivanja na iste prema potrebi. Jer bi u Crnoj Gori trebalo da znaju ono što se podrazumeva u ostatku „Zapadnog Balkana“ – bez Beograda i Srbije ovde ne može ništa da se radi

Čuvena izreka „ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara“ može biti dobra sublimacija trenutnih odnosa Srbije i Crne Gore, makar kada je reč o čisto političkom domenu, na nivou međudržavnih prilika. Tako imamo situaciju da se pozivanje na bratske odnose i zajedničku prošlost iz zvanične Crne Gore forsira i ističe gotovo isključivo onda kada Srbija nešto treba da da ili da pomogne, ili kada se jadikuje nad nekim „nebratskim“ potezom zvanične Srbije, koji je često, ako ne i uvek, reakcija na neki mnogo više „nebratski“ potez Crne Gore, gde je uglavnom i stepen recipročnosti odgovora daleko od jednakog, zbog (možda i preterane) srpske blagosti.
Tako se premijer za čijih je 10 meseci mandata potvrđena i produbljena saradnja s „Republikom Kosovo“ (ako ga nisu već mogli „otpriznati“, nisu ga morali ni „iznova priznavati“ dodatnim i bespotrebnim izlivima srdačnosti i predanoj saradnji s tom paradržavom; naše vakcine koje smo im poklonili su završile kod njihovih bezbednosnih snaga, verovatno da mogu da prebijaju Srbe na severu KiM bez straha od virusa korona), premijer koji nije opozvao odluku prethodne vlasti o proterivanju srpskog ambasadora, premijer koji nije ispunio glavni razlog svog dolaska na vlast – potpisivanje Temeljnog ugovora sa SPC, premijer koji je pre toga tokom maja grubo prekršio sekularnost na štetu crkve mešajući se u odluke SA Sinoda SPC lupajući na vrata Patrijaršije u pola noći, premijer koji svoje srpske podanike neprestano rečima i delima odseca od njihove jedine matice Srbije, premijer koji… (ima toga koliko hoćete) – sada našao uvređen što ga je na aerodromu u Beogradu dočekao „samo“ ministar poljoprivrede i to u farmerkama.
Cinici bi rekli da je i to mnogo (spram sveca i tropar), uzev u obzir koliko je zaslužio, a moglo bi se dodati da bi potpuni „šah-mat“ bio da ga je dočekao niko drugi do proterani ambasador Vladimir Božović, koji i dalje čeka da se vrati na svoje radno mesto i u svoj rodni kraj (Srbija već gotovo godinu dana nema ambasadora u Crnoj Gori). Istina, možda nije bilo „lepo“ i „diplomatski“ što smo tako dočekali Krivokapića. Ali je još veća istina da je, mimo svih formalnosti i pravila koja nalažu protokoli, to i dalje mnogo više srdačnosti i formalnosti od one koju su svojim delima zaslužili. Tako se i dalje akcentuje priča o „onom poljoprivredniku u farmerkama“ koji je dočekao premijera Crne Gore, a ne pominje se da je isti dan mimo protokola imao susret s premijerkom Anom Brnabić, sutradan susret i razgovor s predsednikom Vučićem, pa prisustvo širem „regionalnom“ skupu s albanskim i makedonskim predstavnicima… Kako su naknadno objasnili iz vlade Srbije, ministar spoljnih poslova Selaković nije stigao da sačeka Krivokapića jer se zadržao na drugom sastanku pa je poslao Nedimovića, koji i inače ima malo opušteniji „dres kod“, da sačeka crnogorskog premijera. Nevezano za to je li ova promena plana namerna ili ne, poslata je jasna poenta – ako mi vama nismo na „prvom mestu“, nećete ni vi biti nama (jer šta je to kad dočeka „ministar u farmerkama“ premijera države u kojoj Srbija nema zvaničnog diplomatskog predstavnika, već je on „u egzilu“?). A reciprocitet je osnova u diplomatskim odnosima. Pored ove opšte posete Beogradu, jedna Krivokapićeva poseta i aktivnost se mora naročito istaći, u kontekstu boljeg razumevanja prave prirode nove vlasti u Crnoj Gori. [restrict]

Servilnost ne zna za granice

Da servilnost kod nekih zaista ne zna za granice, nažalost je potvrdio Krivokapić prilikom svoje suštinski beznačajne (uzev u obzir kompletni bilans) posete Srbiji. Jer jedno je klečati i savijati glavu („ljubiti lance“) pred predstavnicima „međunarodne zajednice“ (tj. zapadnog sveta) u sopstvenoj državi (što je takođe odraz stanja i duha vremena u kojem živimo), a nešto sasvim drugo i neuporedivo gore je to činiti u inostranstvu, čime se vređa domaćin, a gost dodatno samoponižava i utvrđuje u svojoj potčinjenosti. Tako je crnogorski premijer iskoristio posetu Srbiji da se sastane u „Crnogorskoj kući“ u Beogradu s predstavnicima zapadnih ambasada, tj. ambasadorima zapadnih zemalja u Srbiji. Istini za volju, neki od njih pokrivaju i Crnu Goru na nerezidencijalnoj osnovi, ali mnogi i ne, poput onog američkog, ili britanskog. O čemu je na tom sastanku bilo reči i koje su poruke (instrukcije) prenete besmisleno je i bespredmetno govoriti, te ćemo to pitanje ostaviti otvoreno i ostaviti čitaocima da puste mašti na volju.
Zamislimo na sekund obrnutu situaciju; Vučić / Ana Brnabić sastanu se u „Srpskoj kući“ u Podgorici s ruskim, kineskim, kubanskim, iranskim… ambasadorima u Crnoj Gori. „Domaći“ i „nezavisni“, tj. mediji koji iz regiona Zapadnog Balkana služe kao megafoni svetskih medija i glasnogovornici globalizma i zapadnog imperijalizma nedeljama bi lupali ko opozicija u šerpe o srpsko – rusko – kinesko – ko zna još sve kakvoj – zaveri u Crnoj Gori usmerenoj protiv njene slobode, nezavisnosti, evroatlantskog puta i svetle budućnosti. Ovako, pošto se to odigravalo u Srbiji, u bratskom Beogradu, nikom ništa.

Poligraf savesti

Da maksimalno, ali ne u (po Srbe) dobre svrhe, iskoristi ovu posetu, Krivokapić se pobrinuo i tokom gostovanja u „Oko magazinu“ na RTS-u. U intervjuu koji obiluje spornim, kontradiktornim i nezamislivim izjavama, jedna se po bestidnosti ipak izdvaja: „Ja nisam dao predizborno obećanje da ću potpisati Temeljni ugovor.“ Zatim nastavlja pozivajući se na ministra pravde (Vladimira Leposavića, kog je u međuvremenu još bestidnije smenio), rekavši kako ga je još ranije ovlastio da krene u „rešavanje tog pitanja“ jer, da prevedemo čitaocima, filozofski rečeno, Temeljni ugovor zapravo nije cilj nego put, kome očigledno nema kraja, kao ni agoniji oko njegovog potpisivanja, što smeta mnogima osim onome kome bi trebalo najviše da smeta – samom premijeru.
Pronicljivost ove izjave se sastoji u tome da je ključ svih problema SPC u Crnoj Gori njen nedefinisan zakonski status i izostanak sveobuhvatnog sporazuma s državom, kakav već imaju potpisana rimokatolička i islamska verska zajednica. Dakle, prvi i najvažniji razlog zbog kog je Krivokapić došao na mesto premijera jeste da bi rešio položaj SPC, tj. „isposlovao“ potpisivanje Temeljnog ugovora. To je zbog toga što je „litijska revolucija“, koju je započeo blaženopočivši mitropolit Amfilohije prošle godine, presudno uticala na izbornu pobedu koja je krunisana novom vladom na čijem čelu je aktuelni premijer Zdravko Krivokapić. Dakle, on duguje zahvalnost za poziciju na kojoj se nalazi prvenstveno Srpskoj pravoslavnoj crkvi i obećanju da će popraviti njen položaj u Crnoj Gori, koji je bio katastrofalan u vreme donošenja spornog Zakona o slobodi veroispovesti, a koji je samo malo i nedovoljno poboljšan u poslednjih godinu dana.
Ipak, izostala je konkretizacija svih napora, a to je upravo potpisivanje Temeljnog ugovora kojim bi se jednom zasvagda rešio status i položaj naše crkve u Crnoj Gori. Upravo zbog toga su za čuđenje i bes najnovije izjave premijera Krivokapića pošto „vernom narodu“ (u čije ime tobože istupa i u čije je ime, što se ispostavilo kao neistina, pokušao u maju da utiče na Sveti arhijerejski Sabor SPC tokom onog noćnog upada u Patrijaršiju) nije do novih-starih izgovora i igranki oko potpisivanja ugovora već do završavanja započetog posla zbog kog i jeste tu gde jeste. Ako neće, ne može ili ne želi da potpiše, neka se dostojanstveno povuče (dok je to još moguće) i ustupi mesto nekome hrabrijem i odlučnijem. Ionako je razloga za njegovu smenu sve više, a razloga za njegov ostanak na toj poziciji sve manje. A nazivati „saradnikom DPS-a“ svakoga ko predloži nešto tako „blasfemično“ poput rekonstrukcije vlade, naliči mnogo upravo DPS-ovskoj logici poznatijoj kao „država, to smo mi / Milo“ i svako suprotno mišljenje je antidržavno i anticrnogorsko. Nije nego. Stoga je izjava Zdravka Krivokapića da nije dao predizborno obećanje da će potpisati Temeljni ugovor u rangu one hipotetičke, da Leh Valensa izjavi po dolasku na vlast da on nije dao „predizborno obećanje“ da će se obračunati s komunizmom u Poljskoj.

Makedonski primer

Krivokapić se nije zadržao u Beogradu na sastanku predstavnika „Otvorenog Balkana“, pošto Crna Gora nije potpisnica ove inicijative koju su u Skoplju u julu tekuće godine potpisali predsednik Srbije i premijeri Albanije i Severne Makedonije i koji treba da stupi na snagu 1. januara 2023. godine i omogući ukidanje graničnih kontrola između ovih zemalja, a podrazumeva i stvaranje zajedničke ekonomske zone između ove tri države. Da je ostao, makar iz simboličkih razloga, imao bi priliku da se susretne s Nikolom Dimitrovim, zamenikom premijera Severne Makedonije Zorana Zaeva. A Zaev nije mogao da dođe jer je podneo ostavku. A podneo je ostavku zbog poraza na izborima i neminovnog silaska s vlasti uskoro. Pa bi, da je ostao, Zdravko mogao od Dimitrova da „sazna“ iz prve ruke kako je to kada se potrudiš da ispuniš u potpunosti volju svojih „zapadnih partnera“ i oglušiš se o mišljenje i stavove većine svojih građana, pa na kraju opet ne dobiješ ništa sem puštanja niz vodu. Jer ako je neko bio servilan i redovno „servisirao“ zapadne interese u svom kutku okupacione zone Balkan, onda je to bio Zaev.
Nakon referenduma koji je bio fijasko (katastrofalno nizak odziv građana čime je on delegitimisan) započeo je reforme dobivši legitimitet ne od svojih „podanika“ već od onih čiji je sam podanik, započevši tako proceduru izmene imena države, ulaska u NATO i dalji put u EU. Za svega nekoliko godina rešio je višedecenijski spor s Grčkom oko imena, promenivši ime države iz (BJR) Makedonija u Severna Makedonija prema Prespanskom sporazumu, uveo je zemlju u NATO, u pregovorima sa EU ga je kočila Bugarska s identitetskim pitanjima (mada je i tu pronalazio prostor za saradnju i kompromis)… i na kraju opet ništa. Smenjen kao da ništa od toga svega nije bilo i biće zamenjen kao da ga nikada nije ni bilo. Pronaći će svoje mesto gde i ostali „potrošni materijali“ naših kolonizatora i demokratizatora. Možda bi iz njegovog primera Krivokapić mogao izvući neke pouke, makar onu kako prolazi onaj koji im na tacni da sve nacionalne interese i ogluši se o volju većine svoje populacije.

Suverenost nema alternativu

Ako se iz ovih prošlonedeljnih poseta Beogradu nešto može zaključiti, to je da se bez Srba i Srbije (tj. bez „zvaničnog Beograda“) ništa na „Zapadnom Balkanu“ ne može rešavati i ni o čemu u vezi s ovim prostorom ne mogu se donositi odluke. To znaju, mnogo bolje od raznih balkanskih kompradora oni koji su ih tu postavili. To očigledno i dalje nije „saznao“ i premijer Crne Gore, koji bi se sa svim pritiscima kojima je neminovno izložen mnogo bolje i lakše izborio ako bi uz sebe imao srpsku državu i srpski narod, a ne kao do sad ako bi radio protiv njih, oslanjajući se na one koji će ga odbaciti kao Zaeva (ili Sakašvilija, Porošenka…) onda kada im više ne bude potreban. Jer čak i oni koji zasigurno nemaju srpske interese na prvom mestu (poput Edija Rame) ipak uviđaju da je Beograd trenutno jedini stožer i centar okupljanja onih koji mogu makar malo da odole nespornim velikim zapadnim pritiscima i ucenama, te sačuvaju prvenstveno vlast pa onda i državu i narod. U večnoj zagledanosti na Zapad dovoljno je da pogledaju samo malo zapadnije od Srbije, ka Republici Srpskoj, u kojoj se predsednik Dodik, suočen s neverovatnim pritiscima, otvorenim pretnjama i „upozorenjima“, oslanja prvenstveno na Beograd i tako (za sad još uvek) uspešno drži „sve konce u svojim rukama“. A njegova poseta Budimpešti i susret, te generalno dobri odnosi s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i ministrom spoljnih poslova Peterom Sijartom pokazuju da ni „zapadni svet“ (EU i NATO) nije složan o pitanju jedinstvene politike, te da „ne cveta cveće ni u njihovo preduzeće“. I da se upornost i istrajnost uvek isplati. Jer je alternativa tome potpuno prepuštanje sudbine u ruke onih koji nemaju baš zavidnu i pohvalnu istoriju čuvanja i prijateljskog držanja svojih saveznika.

[/restrict]