ПРВИ ПУТ С ВУЧИЋЕМ НА ЈУТРЕЊЕ

ПОСЕТА ЗДРАВКА КРИВОКАПИЋА БЕОГРАДУ

Прва званична посета премијера Здравка Кривокапића Београду донела је само потврду старих разочарања и једно подсећање на суштински непромењено стање у билатералним односима двеју држава. При томе, за стварно деловање у духу братских односа је потребно више од позивања на исте према потреби. Јер би у Црној Гори требало да знају оно што се подразумева у остатку „Западног Балкана“ – без Београда и Србије овде не може ништа да се ради

Чувена изрека „ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“ може бити добра сублимација тренутних односа Србије и Црне Горе, макар када је реч о чисто политичком домену, на нивоу међудржавних прилика. Тако имамо ситуацију да се позивање на братске односе и заједничку прошлост из званичне Црне Горе форсира и истиче готово искључиво онда када Србија нешто треба да да или да помогне, или када се јадикује над неким „небратским“ потезом званичне Србије, који је често, ако не и увек, реакција на неки много више „небратски“ потез Црне Горе, где је углавном и степен реципрочности одговора далеко од једнаког, због (можда и претеране) српске благости.
Тако се премијер за чијих је 10 месеци мандата потврђена и продубљена сарадња с „Републиком Косово“ (ако га нису већ могли „отпризнати“, нису га морали ни „изнова признавати“ додатним и беспотребним изливима срдачности и преданој сарадњи с том парадржавом; наше вакцине које смо им поклонили су завршиле код њихових безбедносних снага, вероватно да могу да пребијају Србе на северу КиМ без страха од вируса корона), премијер који није опозвао одлуку претходне власти о протеривању српског амбасадора, премијер који није испунио главни разлог свог доласка на власт – потписивање Темељног уговора са СПЦ, премијер који је пре тога током маја грубо прекршио секуларност на штету цркве мешајући се у одлуке СА Синода СПЦ лупајући на врата Патријаршије у пола ноћи, премијер који своје српске поданике непрестано речима и делима одсеца од њихове једине матице Србије, премијер који… (има тога колико хоћете) – сада нашао увређен што га је на аеродрому у Београду дочекао „само“ министар пољопривреде и то у фармеркама.
Циници би рекли да је и то много (спрам свеца и тропар), узев у обзир колико је заслужио, а могло би се додати да би потпуни „шах-мат“ био да га је дочекао нико други до протерани амбасадор Владимир Божовић, који и даље чека да се врати на своје радно место и у свој родни крај (Србија већ готово годину дана нема амбасадора у Црној Гори). Истина, можда није било „лепо“ и „дипломатски“ што смо тако дочекали Кривокапића. Али је још већа истина да је, мимо свих формалности и правила која налажу протоколи, то и даље много више срдачности и формалности од оне коју су својим делима заслужили. Тако се и даље акцентује прича о „оном пољопривреднику у фармеркама“ који је дочекао премијера Црне Горе, а не помиње се да је исти дан мимо протокола имао сусрет с премијерком Аном Брнабић, сутрадан сусрет и разговор с председником Вучићем, па присуство ширем „регионалном“ скупу с албанским и македонским представницима… Како су накнадно објаснили из владе Србије, министар спољних послова Селаковић није стигао да сачека Кривокапића јер се задржао на другом састанку па је послао Недимовића, који и иначе има мало опуштенији „дрес код“, да сачека црногорског премијера. Невезано за то је ли ова промена плана намерна или не, послата је јасна поента – ако ми вама нисмо на „првом месту“, нећете ни ви бити нама (јер шта је то кад дочека „министар у фармеркама“ премијера државе у којој Србија нема званичног дипломатског представника, већ је он „у егзилу“?). А реципроцитет је основа у дипломатским односима. Поред ове опште посете Београду, једна Кривокапићева посета и активност се мора нарочито истаћи, у контексту бољег разумевања праве природе нове власти у Црној Гори.

[restrict]

Сервилност не зна за границе

Да сервилност код неких заиста не зна за границе, нажалост је потврдио Кривокапић приликом своје суштински безначајне (узев у обзир комплетни биланс) посете Србији. Јер једно је клечати и савијати главу („љубити ланце“) пред представницима „међународне заједнице“ (тј. западног света) у сопственој држави (што је такође одраз стања и духа времена у којем живимо), а нешто сасвим друго и неупоредиво горе је то чинити у иностранству, чиме се вређа домаћин, а гост додатно самопонижава и утврђује у својој потчињености. Тако је црногорски премијер искористио посету Србији да се састане у „Црногорској кући“ у Београду с представницима западних амбасада, тј. амбасадорима западних земаља у Србији. Истини за вољу, неки од њих покривају и Црну Гору на нерезиденцијалној основи, али многи и не, попут оног америчког, или британског. О чему је на том састанку било речи и које су поруке (инструкције) пренете бесмислено је и беспредметно говорити, те ћемо то питање оставити отворено и оставити читаоцима да пусте машти на вољу.
Замислимо на секунд обрнуту ситуацију; Вучић / Ана Брнабић састану се у „Српској кући“ у Подгорици с руским, кинеским, кубанским, иранским… амбасадорима у Црној Гори. „Домаћи“ и „независни“, тј. медији који из региона Западног Балкана служе као мегафони светских медија и гласноговорници глобализма и западног империјализма недељама би лупали ко опозиција у шерпе о српско – руско – кинеско – ко зна још све каквој – завери у Црној Гори усмереној против њене слободе, независности, евроатлантског пута и светле будућности. Овако, пошто се то одигравало у Србији, у братском Београду, ником ништа.

Полиграф савести

Да максимално, али не у (по Србе) добре сврхе, искористи ову посету, Кривокапић се побринуо и током гостовања у „Око магазину“ на РТС-у. У интервјуу који обилује спорним, контрадикторним и незамисливим изјавама, једна се по бестидности ипак издваја: „Ја нисам дао предизборно обећање да ћу потписати Темељни уговор.“ Затим наставља позивајући се на министра правде (Владимира Лепосавића, ког је у међувремену још бестидније сменио), рекавши како га је још раније овластио да крене у „решавање тог питања“ јер, да преведемо читаоцима, филозофски речено, Темељни уговор заправо није циљ него пут, коме очигледно нема краја, као ни агонији око његовог потписивања, што смета многима осим ономе коме би требало највише да смета – самом премијеру.
Проницљивост ове изјаве се састоји у томе да је кључ свих проблема СПЦ у Црној Гори њен недефинисан законски статус и изостанак свеобухватног споразума с државом, какав већ имају потписана римокатоличка и исламска верска заједница. Дакле, први и најважнији разлог због ког је Кривокапић дошао на место премијера јесте да би решио положај СПЦ, тј. „испословао“ потписивање Темељног уговора. То је због тога што је „литијска револуција“, коју је започео блаженопочивши митрополит Амфилохије прошле године, пресудно утицала на изборну победу која је крунисана новом владом на чијем челу је актуелни премијер Здравко Кривокапић. Дакле, он дугује захвалност за позицију на којој се налази првенствено Српској православној цркви и обећању да ће поправити њен положај у Црној Гори, који је био катастрофалан у време доношења спорног Закона о слободи вероисповести, а који је само мало и недовољно побољшан у последњих годину дана.
Ипак, изостала је конкретизација свих напора, а то је управо потписивање Темељног уговора којим би се једном засвагда решио статус и положај наше цркве у Црној Гори. Управо због тога су за чуђење и бес најновије изјаве премијера Кривокапића пошто „верном народу“ (у чије име тобоже иступа и у чије је име, што се испоставило као неистина, покушао у мају да утиче на Свети архијерејски Сабор СПЦ током оног ноћног упада у Патријаршију) није до нових-старих изговора и игранки око потписивања уговора већ до завршавања започетог посла због ког и јесте ту где јесте. Ако неће, не може или не жели да потпише, нека се достојанствено повуче (док је то још могуће) и уступи место некоме храбријем и одлучнијем. Ионако је разлога за његову смену све више, а разлога за његов останак на тој позицији све мање. А називати „сарадником ДПС-а“ свакога ко предложи нешто тако „бласфемично“ попут реконструкције владе, наличи много управо ДПС-овској логици познатијој као „држава, то смо ми / Мило“ и свако супротно мишљење је антидржавно и антицрногорско. Није него. Стога је изјава Здравка Кривокапића да није дао предизборно обећање да ће потписати Темељни уговор у рангу оне хипотетичке, да Лех Валенса изјави по доласку на власт да он није дао „предизборно обећање“ да ће се обрачунати с комунизмом у Пољској.

Македонски пример

Kривокапић се није задржао у Београду на састанку представника „Отвореног Балкана“, пошто Црна Гора није потписница ове иницијативе коју су у Скопљу у јулу текуће године потписали председник Србије и премијери Албаније и Северне Македоније и који треба да ступи на снагу 1. јануара 2023. године и омогући укидање граничних контрола између ових земаља, а подразумева и стварање заједничке економске зоне између ове три државе. Да је остао, макар из симболичких разлога, имао би прилику да се сусретне с Николом Димитровим, замеником премијера Северне Македоније Зорана Заева. А Заев није могао да дође јер је поднео оставку. А поднео је оставку због пораза на изборима и неминовног силаска с власти ускоро. Па би, да је остао, Здравко могао од Димитрова да „сазна“ из прве руке како је то када се потрудиш да испуниш у потпуности вољу својих „западних партнера“ и оглушиш се о мишљење и ставове већине својих грађана, па на крају опет не добијеш ништа сем пуштања низ воду. Јер ако је неко био сервилан и редовно „сервисирао“ западне интересе у свом кутку окупационе зоне Балкан, онда је то био Заев.
Након референдума који је био фијаско (катастрофално низак одзив грађана чиме је он делегитимисан) започео је реформе добивши легитимитет не од својих „поданика“ већ од оних чији је сам поданик, започевши тако процедуру измене имена државе, уласка у НАТО и даљи пут у ЕУ. За свега неколико година решио је вишедеценијски спор с Грчком око имена, променивши име државе из (БЈР) Македонија у Северна Македонија према Преспанском споразуму, увео је земљу у НАТО, у преговорима са ЕУ га је кочила Бугарска с идентитетским питањима (мада је и ту проналазио простор за сарадњу и компромис)… и на крају опет ништа. Смењен као да ништа од тога свега није било и биће замењен као да га никада није ни било. Пронаћи ће своје место где и остали „потрошни материјали“ наших колонизатора и демократизатора. Можда би из његовог примера Кривокапић могао извући неке поуке, макар ону како пролази онај који им на тацни да све националне интересе и оглуши се о вољу већине своје популације.

Сувереност нема алтернативу

Ако се из ових прошлонедељних посета Београду нешто може закључити, то је да се без Срба и Србије (тј. без „званичног Београда“) ништа на „Западном Балкану“ не може решавати и ни о чему у вези с овим простором не могу се доносити одлуке. То знају, много боље од разних балканских компрадора они који су их ту поставили. То очигледно и даље није „сазнао“ и премијер Црне Горе, који би се са свим притисцима којима је неминовно изложен много боље и лакше изборио ако би уз себе имао српску државу и српски народ, а не као до сад ако би радио против њих, ослањајући се на оне који ће га одбацити као Заева (или Сакашвилија, Порошенка…) онда када им више не буде потребан. Јер чак и они који засигурно немају српске интересе на првом месту (попут Едија Раме) ипак увиђају да је Београд тренутно једини стожер и центар окупљања оних који могу макар мало да одоле неспорним великим западним притисцима и уценама, те сачувају првенствено власт па онда и државу и народ. У вечној загледаности на Запад довољно је да погледају само мало западније од Србије, ка Републици Српској, у којој се председник Додик, суочен с невероватним притисцима, отвореним претњама и „упозорењима“, ослања првенствено на Београд и тако (за сад још увек) успешно држи „све конце у својим рукама“. А његова посета Будимпешти и сусрет, те генерално добри односи с мађарским премијером Виктором Орбаном и министром спољних послова Петером Сијартом показују да ни „западни свет“ (ЕУ и НАТО) није сложан о питању јединствене политике, те да „не цвета цвеће ни у њихово предузеће“. И да се упорност и истрајност увек исплати. Јер је алтернатива томе потпуно препуштање судбине у руке оних који немају баш завидну и похвалну историју чувања и пријатељског држања својих савезника.

[/restrict]