ПРВИ ПУТ С ВУЧИЋЕМ НА ЈУТРЕЊЕ

ПОСЕТА ЗДРАВКА КРИВОКАПИЋА БЕОГРАДУ

Прва званична посета премијера Здравка Кривокапића Београду донела је само потврду старих разочарања и једно подсећање на суштински непромењено стање у билатералним односима двеју држава. При томе, за стварно деловање у духу братских односа је потребно више од позивања на исте према потреби. Јер би у Црној Гори требало да знају оно што се подразумева у остатку „Западног Балкана“ – без Београда и Србије овде не може ништа да се ради

Чувена изрека „ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“ може бити добра сублимација тренутних односа Србије и Црне Горе, макар када је реч о чисто политичком домену, на нивоу међудржавних прилика. Тако имамо ситуацију да се позивање на братске односе и заједничку прошлост из званичне Црне Горе форсира и истиче готово искључиво онда када Србија нешто треба да да или да помогне, или када се јадикује над неким „небратским“ потезом званичне Србије, који је често, ако не и увек, реакција на неки много више „небратски“ потез Црне Горе, где је углавном и степен реципрочности одговора далеко од једнаког, због (можда и претеране) српске благости.
Тако се премијер за чијих је 10 месеци мандата потврђена и продубљена сарадња с „Републиком Косово“ (ако га нису већ могли „отпризнати“, нису га морали ни „изнова признавати“ додатним и беспотребним изливима срдачности и преданој сарадњи с том парадржавом; наше вакцине које смо им поклонили су завршиле код њихових безбедносних снага, вероватно да могу да пребијају Србе на северу КиМ без страха од вируса корона), премијер који није опозвао одлуку претходне власти о протеривању српског амбасадора, премијер који није испунио главни разлог свог доласка на власт – потписивање Темељног уговора са СПЦ, премијер који је пре тога током маја грубо прекршио секуларност на штету цркве мешајући се у одлуке СА Синода СПЦ лупајући на врата Патријаршије у пола ноћи, премијер који своје српске поданике непрестано речима и делима одсеца од њихове једине матице Србије, премијер који… (има тога колико хоћете) – сада нашао увређен што га је на аеродрому у Београду дочекао „само“ министар пољопривреде и то у фармеркама.
Циници би рекли да је и то много (спрам свеца и тропар), узев у обзир колико је заслужио, а могло би се додати да би потпуни „шах-мат“ био да га је дочекао нико други до протерани амбасадор Владимир Божовић, који и даље чека да се врати на своје радно место и у свој родни крај (Србија већ готово годину дана нема амбасадора у Црној Гори). Истина, можда није било „лепо“ и „дипломатски“ што смо тако дочекали Кривокапића. Али је још већа истина да је, мимо свих формалности и правила која налажу протоколи, то и даље много више срдачности и формалности од оне коју су својим делима заслужили. Тако се и даље акцентује прича о „оном пољопривреднику у фармеркама“ који је дочекао премијера Црне Горе, а не помиње се да је исти дан мимо протокола имао сусрет с премијерком Аном Брнабић, сутрадан сусрет и разговор с председником Вучићем, па присуство ширем „регионалном“ скупу с албанским и македонским представницима… Како су накнадно објаснили из владе Србије, министар спољних послова Селаковић није стигао да сачека Кривокапића јер се задржао на другом састанку па је послао Недимовића, који и иначе има мало опуштенији „дрес код“, да сачека црногорског премијера. Невезано за то је ли ова промена плана намерна или не, послата је јасна поента – ако ми вама нисмо на „првом месту“, нећете ни ви бити нама (јер шта је то кад дочека „министар у фармеркама“ премијера државе у којој Србија нема званичног дипломатског представника, већ је он „у егзилу“?). А реципроцитет је основа у дипломатским односима. Поред ове опште посете Београду, једна Кривокапићева посета и активност се мора нарочито истаћи, у контексту бољег разумевања праве природе нове власти у Црној Гори.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Tоплица

    Детаљно а транспарентно ! Након горњег текста непотребни су сви накнадни, не буду ли тему проширивали. А нама остаје да се запитамо; како то да западњаци увек переоспевают истим средстима притиска ? Ако су толико моћни да нам на сваки њихов потез сместа спадају гаће, онда је прича испричана до краја а све што слиједи је фарса.
    И да се вратимо мало уназад и присетимо пута којим смо стигли до Кривокапића. Мудро и часно, кренули смо на литије, и некако узгред десио нам се Кривокапић ! Истина било је паметних међу нама, који су одмах проценили да је оно био само први корак, да се морају очистити гласачке листе и кренути у нове изборе. Но имамо ли снаге да урадимо нешто што би заиста променило положај Запада на нашем тлу ? Како живети у уачловима супротстацвљаљња њиховом интересу ? Јер принципи су једно а живот је друго. Не заговарам капитуланство, то никако, него се само питам – како ? Не решимо ли то, мислим не решимо ли егзистенцијалне проблеме, што неминовно подразумева трасирање другог животног пута – џаба кречимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *