ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – РУКЕ ОПРАНЕ ОД ДУЊАЛУКА

Зашто је смрт Ченгића потресла Бошњаке, и шта је у његовом животу неодвојиво од Алијине, али и Босне Бакира Изетбеговића?

Тешко је разумети место које у јавној свести Бошњака заузима Хасан Ченгић без дубљег увида у време у којем тада бивши министар одбране ФБиХ не само сведочи о драматичним ратним догађајима већ их као један од најближих сарадника Алије Изегебговића и сам креира и осмишљава. Његова смрт потресла је Бошњаке, уверене да ће његова душа у Ахирету, како му је пожелео бивши реис-ул-улема Мустафа Церић, наићи на помиловање код Алаха. Ко је заправо био Хасан Ченгић и зашто је прича о њему само још једна интерпретација Алијиног али и времена којем присуствујемо.

ИСПОВЕСТ ЏЕМАЛУДИНА ЛАТИЋА Оно о чему многи Бошњаци нагађају, али без спремности да се суоче са чињеницама јесте Ченгићева улога у ратним и поратним дешавањима.
О њима, као и Алијиној спремности да жртвује сопствени народ запис је оставио идеолог и пјесник, тумач Курана на Факултету исламских наука Џемалудин Џемо Латић. Тешка оптужба с обзиром на то да долази од стране суоснивача СДА и човека који је с Алијом Изетбеговићем осуђен у процесу 1983. године.
У својој исповести Латић каже да је Алија, уз велику Ченгићеву помоћ и неоспорне заслуге, учествовао у финансирању њиховог боравка у БиХ, као и у плаћању обуке за напад на зграде Светског трговинског центра у Њујорку. Новац је стизао с разних страна, али његов статус је увелико зависио од ратне и послератне финансијске помоћи коју је црпео из фондова некадашње Агенције за помоћ трећем свету (ТWRА) са сједиштем у Бечу. За вријеме рата кроз ову агенцију прошло је између 500 милиона и двије милијарде долара. Главнина новца завршила је на рачунима Хасана Ченгића и чланова породице Алије Изетбеговића.
Оптужбе које је Џемо изговорио брзо су се разлиле по босанском исламистану. Догађаји који су уследили дали су му за право. Он је посведочио да је због напада на САД 11. септембра 2001. Алија већ 6. октобра напустио врх странке и политику. Бакира је оптужио да је уништио ревизију тужбе против Србије и да није кадар да преговара јер ће Бошњаци, у том случају, добити свој филџанистан – муслиманију која ће чинити 23% БиХ. Исламску заједницу Џемалудин је назвао леглом удбаша.
„Опрао сам руке од дуњалука, плашим се, али морам све испричати због све наше дјеце јер смо, данас, пред завршним чином подјеле БиХ.“

РАХМЕТЛИ АЛИЈИ Ова оптужница против породице Изетбеговић дубоко је узнемирила најугледнијег међу Бошњацима, реис-ул-улему Хусеина еф. Кавазовића, који је у листу Исламске заједнице БиХ „Препород“ прокоментарисао: „Након што су ми скренули пажњу на интервју, преслушао сам га, узео абдест, и проучио Јасин-и Шериф рахметли предсједнику Алији. Нека је рахмет Алијиној души и свим шехидима Босне и Херцеговине.“
Пажљиво и одмјерено, реис није оповргао ниједну чињеницу коју је Џемалудин изнео већ је позвао на молитву за душу Алије Изетбеговића. То је најмање што реис може урадити свестан Алијине улоге у рату, сто хиљада мртвих и трагичног безизлаза у ком су Бошњаци данас.
Насљедник династије Изетбеговић, син Бакир, не држи до реченог. Он наставља тамо где је Алија стао. Обилазећи дијаспору по свијету, он уверава расуте Бошњаке да је њихова прадомовина БиХ, те да на тим просторима сем изданака верних слугу Отоманске империје није било другог народа. У име Хрватског народног сабора огласио се Драган Човић, предсједник ХДЗ-а, оптужујући Бакира да „наставља промовирати нашу Босну и Херцеговину у свијету као ‘аманет и бабовину’, као СДА-ов беговат гдје ће, ни мање ни више, он некоме нешто дати.“
Ова Бакирова активност има везе са РС, и дипломатском и политичком активношћу лидера Републике Српске и српског народа у БиХ Милорада Додика.
Управо је Додик својим изјавама и политичким наступима узнемирио духове филџанистана стављајући пред политичко Сарајево неразријешиву енигму избора политичког система и пута којим се треба кретати.

НЕКА ДЕМАНТУЈУ Прецизније речено, Додиков став демистификује и чини бесмисленим не само привидни напредак БиХ на путу ка европским вриједностима и демократији већ и цијели Запад који наводно заговара ове вриједности.
Kада Додик каже да БиХ нема правосуђе него само Уставни суд, али да тај Уставни суд нема законски оквир по коме поступа него ради по некаквим правилима које су саме судије себи прописале, шта тај Запад може? Да демантује? То је немогуће. Запад врло добро зна да Оружане снаге, Обавјештајно-безбједносна агенција, порески послови и имовина нису власништво заједничке државе него ентитета, и да насупрот томе сагласност на именовања у Савјету министара, Агенцијама СИПА или ОБА – дају странци, ОХР или амбасаде. Такође, њима не мора предочавати оно што су сами креирали – да се о курсу конвертибилне марке и девизним резервама земље одлучује по међународним подрумима и ћумезима, као и да приступање војним савезима и другим организацијама не сме бити ствар прегласавања већ консензус свих народа.
Одлука да РС по слову Дејтона и 26 година након његовог потписивања заокружи војни, безбедносни и финансијски суверенитет – на Западу изазива ужас, у Сарајеву хистерију. И једни и други су свесни да уколико РС остане доследна у својим намерама, архитектура грађена три деценије нестаће као кула у песку.
И чему онда напори Изетбеговића, Ченгићеви питомци са страних ратишта, планови високих представника…
Рахметли за њихове снове.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *