ОД МИЈАТОВЕ ПРЕЧКЕ ДО МИТРОВОГ ГОЛА – АГОНИЈА И ЕКСТАЗА СРПСКОГ ФУДБАЛА

Није никаква тајна да добри резултати фудбалске репрезентације имају значајну политичку и друштвену димензију, јер подижу морал, унутрашњу кохезију и борбени дух читавог народа

Бити навијач српске фудбалске репрезентације дуго времена значило је бити жртва читавог низа мазохистичких дежавија. Образац се понављао прецизно као механизам швајцарског часовника; сваки циклус квалификација или велики турнир започињао је огромним очекивањима спортске јавности, слушали смо громопуцателне изјаве о сјајној атмосфери и играчима који су спремни да погину за дрес са државним грбом, прве одигране утакмице давале би чак и покриће за умерени оптимизам и наду да је коначно дошао тренутак за неки значајнији резултат, али би се, по правилу, у одсудним тренуцима недостатак среће или умећа увек испречио, често на најокрутнији могући начин.

Киксеве и пехове на терену често су пратиле свађе у свлачионици (Матеја Кежман – Немања Видић), клубашке размирице на линији Звезда–Партизан, навијачки изгреди попут прекида утакмице у Ђенови, али и озбиљни политички инциденти као што је пуштање дрона са заставом велике Албаније на Партизановом стадиону у Београду

МАРФИЈЕВ ЗАКОН НАШЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ Да парафразирамо Герија Линекера, фудбал је за Србе био једноставна игра у којој 22 човека трче за лоптом 90 минута и у којој, на крају, увек изгубе наши.
Од трагичне Мијатовићеве пречке на Мундијалу ’98. преко фестивала промашаја против Аустралије у Јужној Африци 2010. до прошлогодишњег испадања од Шкотске на пенале у баражу за Европско првенство, српски репрезентативни ход по мукама довео је до тога да се у душе напаћених и малодушних навијача националног тима усели одређени облик фаталистичког песимизма и дефетизма који призивају прво правило Марфијевог законика. Ако нешто може да пође наопако, готово увек ће поћи наопако.
Киксеве и пехове на терену често су пратиле свађе у свлачионици (Матеја Кежман – Немања Видић), клубашке размирице на линији Звезда–Партизан, навијачки изгреди попут прекида утакмице у Ђенови, али и озбиљни политички инциденти као што је пуштање дрона са заставом велике Албаније на Партизановом стадиону у Београду.
Тој аутодеструктивној листи треба придодати и необјашњиве потезе Фудбалског савеза као што је „случај Славољуб Муслин“, односно отпуштање тренера који је обезбедио пласман на Светско првенство и довођење тоталног почетника (Младена Крстајића) уместо њега, као и перманентно колање гласина о менаџерским комбинацијама око састава тима, сплаварским авантурама са старлетама и клановима унутар екипе који су кварили атмосферу око државног тима.
Да се ствар око репрезентације још теже поднесе, потрудила су се наша бивша браћа Хрвати, који су од распада бивше државе доживели праву фудбалску ренесансу, па су успели да освоје треће место у Француској 1998. и да пре три године у Русији постану вицешампиони света. Успеси Хрвата у репрезентативном фудбалу, осим што су досољавали нашу болну рану, били су такође путоказ и најбољи доказ да не постоје рационални разлози да тимови с овог поднебља не остварују врхунске резултате, али да је за то потребно да репрезентативци играју тимски, пожртвовано и да буду пуни националног набоја.
Квалитетног играчког материјала у нас свакако да је било, јер је у међувремену стасала генерација која је 2015. победом над Бразилом постала омладински првак света на Новом Зеланду.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *