ОД МИЈАТОВЕ ПРЕЧКЕ ДО МИТРОВОГ ГОЛА – АГОНИЈА И ЕКСТАЗА СРПСКОГ ФУДБАЛА

Није никаква тајна да добри резултати фудбалске репрезентације имају значајну политичку и друштвену димензију, јер подижу морал, унутрашњу кохезију и борбени дух читавог народа

Бити навијач српске фудбалске репрезентације дуго времена значило је бити жртва читавог низа мазохистичких дежавија. Образац се понављао прецизно као механизам швајцарског часовника; сваки циклус квалификација или велики турнир започињао је огромним очекивањима спортске јавности, слушали смо громопуцателне изјаве о сјајној атмосфери и играчима који су спремни да погину за дрес са државним грбом, прве одигране утакмице давале би чак и покриће за умерени оптимизам и наду да је коначно дошао тренутак за неки значајнији резултат, али би се, по правилу, у одсудним тренуцима недостатак среће или умећа увек испречио, често на најокрутнији могући начин.

МАРФИЈЕВ ЗАКОН НАШЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ Да парафразирамо Герија Линекера, фудбал је за Србе био једноставна игра у којој 22 човека трче за лоптом 90 минута и у којој, на крају, увек изгубе наши.
Од трагичне Мијатовићеве пречке на Мундијалу ’98. преко фестивала промашаја против Аустралије у Јужној Африци 2010. до прошлогодишњег испадања од Шкотске на пенале у баражу за Европско првенство, српски репрезентативни ход по мукама довео је до тога да се у душе напаћених и малодушних навијача националног тима усели одређени облик фаталистичког песимизма и дефетизма који призивају прво правило Марфијевог законика. Ако нешто може да пође наопако, готово увек ће поћи наопако.
Киксеве и пехове на терену често су пратиле свађе у свлачионици (Матеја Кежман – Немања Видић), клубашке размирице на линији Звезда–Партизан, навијачки изгреди попут прекида утакмице у Ђенови, али и озбиљни политички инциденти као што је пуштање дрона са заставом велике Албаније на Партизановом стадиону у Београду.
Тој аутодеструктивној листи треба придодати и необјашњиве потезе Фудбалског савеза као што је „случај Славољуб Муслин“, односно отпуштање тренера који је обезбедио пласман на Светско првенство и довођење тоталног почетника (Младена Крстајића) уместо њега, као и перманентно колање гласина о менаџерским комбинацијама око састава тима, сплаварским авантурама са старлетама и клановима унутар екипе који су кварили атмосферу око државног тима.
Да се ствар око репрезентације још теже поднесе, потрудила су се наша бивша браћа Хрвати, који су од распада бивше државе доживели праву фудбалску ренесансу, па су успели да освоје треће место у Француској 1998. и да пре три године у Русији постану вицешампиони света. Успеси Хрвата у репрезентативном фудбалу, осим што су досољавали нашу болну рану, били су такође путоказ и најбољи доказ да не постоје рационални разлози да тимови с овог поднебља не остварују врхунске резултате, али да је за то потребно да репрезентативци играју тимски, пожртвовано и да буду пуни националног набоја.
Квалитетног играчког материјала у нас свакако да је било, јер је у међувремену стасала генерација која је 2015. победом над Бразилом постала омладински првак света на Новом Зеланду.

[restrict]

ПЕТА ЗВЕЗДИНА ЗВЕЗДА Ту негде у причу улази легенда нашег фудбала Драган Стојковић Пикси, који је почетком марта ове године постао селектор националног тима. Сви који су одрасли током осамдесетих и деведесетих сећају се Пиксија као пете „Звездине“ звезде и фудбалског велемајстора кога су повреде и неки лоши тајминзи спречили у томе да постане један од најбољих светских фудбалера свог времена.
Утакмица коју је Пикси одиграо против Шпаније на Светском првенству у Италији 1990. била је нешто најближе што смо видели ванземаљцу Марадони и његовој симултанки против Енглеза у Мексику 1986. Поред вансеријског фудбалског умећа и интелигенције, Пикси је, као играч, увек пленио својим пожртвованим родољубљем, па му никада није било тешко да се, чак и у познијим фудбалским годинама, одазове сваком позиву националног тима и пређе пола планете, преседајући из авиона у авион, како би стигао на окупљање репрезентације из Јапана у коме је тада играо.
Управо због тога је он био идеалан човек да, својим неспорним ауторитетом, знањем, патриотским педигреом и харизмом, ову нову надарену генерацију фудбалера окупи у сложан тим и да им усади самопоуздање и победнички менталитет који су им недостајали у прошлости. У том смислу, није претеривање рећи да је, у савременом репрезентативном фудбалу, када је у питању посао селектора, улога мотиватора и психолога далеко важнија од тактичких замисли.

ФИЛОЗОФСКЕ ПРОМЕНЕ У ФУДБАЛСКОЈ ИГРИ Од самог почетка Пиксијевог мандата биле су очигледне корените, филозофске промене у игри репрезентације. Екипа је после много година, готово први пут још од времена Радомира Антића, играла нападачки и течно, с много трчања и убацивања по боковима. Пикси је такође пресекао идиотску теорију коју су у праксу спроводили ранији селектори, а која је тврдила да наша два најбоља играча на средини терена, Душан Тадић и Сергеј Милинковић-Савић, не могу да играју заједно. Падале су пред разгоропађеним орловима редом Ирска, Азербејџан и Луксембург, а храбра и пожртвована игра Пиксијевих изабраника донела је преокрет и онда када су кола наизглед кренула низбрдо, као што је био случај против Португалије у Београду када је противник водио 2-0 на полувремену, а показало се да је уз такву игру и Фортуна вољна да буде наш савезник, што је у прошлости ретко био случај, па у финишу тог меча није признат очигледан гол Роналда који би каснији подвиг у Лисабону учинио узалудним.
Слично су се ствари одиграле и у пресудном реванш мечу у Португалији. Екипа је поново показала завидан карактер и менталну снагу, не дозволивши да психолошки падне после рано примљеног гола и очигледне судијске неправде недосуђеног фаула, па су наши репрезентативци у потпуности доминирали у остатку меча, док су стрпљиво тражили пут до победе која их је водила директно на Светско првенство у Катару наредне године. Чињеница да су наспрам себе, и то на гостујућем терену, имали једну од најбољих и најскупљих светских репрезентација, предвођену легендарним асом Кристијаном Роналдом, није нимало поколебала њихову чврсту веру да апсолутно заслужују пласман на највећу светску фудбалску смотру.
Ту веру најопипљивије је дочарао сам селектор Стојковић када је на конференцији за медије пред утакмицу, на питање да ли би евентуални пласман у Катар био највећи успех његове тренерске каријере, без размишљања одговорио: „Какав, бре, евентуални пласман у Катар, ми морамо да одемо тамо.“

ЉУДИ ОДЛУКЕ Поетска правда учинила је да човек одлуке у 90. минуту на стадиону Луж против Португалије буде баш Александар Митровић, апсолутни рекордер по броју голова за национални тим и момак који је увек изгарао за репрезентацију. Управо је Митровић промашио одлучујући пенал у прошлогодишњем бараж дуелу са Шкотском, због чега смо пропустили овогодишње Европско првенство, па је овај његов гол главом у самом финишу меча комплетирао његову личну одисеју искупљења и божанске награде за труд и посвећеност.
Осим одлучујућег гола против Португалије, памтиће се и дуго препричавати и Митровићев спектакуларни лоб ударац против Ирске који је сигурно један од најлепших голова икада постигнутих за нашу репрезентацију.
Поред голгетера Митровића треба посебно издвојити и мозак тима, капитена Душана Тадића, не само због тога што је асистирао Митровићу код победничког гола и што је такође био стрелац у утакмици против Португалије већ и због узорног начина на који је „капитенски“ и достојанствено вукао репрезентацију и у оним ранијим временима и тренуцима када ствари нису ишле како треба.
С таквим прекаљеним лидерима тима као што су Тадић и Митровић, уз рођеног победника Пиксија на клупи, млађи играчи добили су прилику да размашу крила и коначно покажу огроман потенцијал који су наговестили пре шест година на Новом Зеланду.
Простора за индивидуалан напредак до идуће године и СП у Катару и те како има, од играча попут Душана Влаховића, Сергеја Милинковић-Савића и Филипа Костића очекује се да пређу степеницу више у каријери, па српски љубитељи фудбала коначно могу да гледају на будућност, и краткорочну и дугорочну, с великом и оправданом дозом оптимизма.

ВЕСЕЛИ СЕ, СРПСКИ РОДЕ Значајно је такође и то што ова репрезентација делује „српскије“ од било које из прошлости, што се огледа не само у срчаном и „напаљеном“ начину на који играју већ и како славе своје победе.
То није промакло вечито будном оку спољашњих и унутрашњих непријатеља који су, усред општенародног славља због огромног успеха из Лисабона, замерили што су играчи подизали три прста, носили мајице с натписом „весели се, српски роде“ и што се нису обраћали свим грађанима Србије, већ само Србима. Такви заједљиви коментари ситних душа и дежурних грађанистичких моралиста, које лично вређа и узнемирује сваки српски успех, најбоља су потврда да је репрезентација коначно на правом путу.
Није никаква тајна да добри резултати фудбалске репрезентације имају значајну политичку и друштвену димензију, јер подижу морал, унутрашњу кохезију и борбени дух читавог народа. На репрезентативном нивоу, где се играчи ипак не такмиче превасходно за новац већ за славу и престиж сопствене државе, фудбал, као „најпопуларнија споредна ствар на свету“, постао је својеврсни сурогат за средњовековне ратове, преко кога се потврђује национални понос и одмерава тренутна снага, моћ и виталност нације у односу на остале такмаце из ближег и даљег окружења.
Управо због тога велики турнири, попут светског или европског првенства, много су више од пуких смотри држава и очигледне метафоре за друштво спектакла, односно фриволне забаве за широке народне масе и комерцијалних event-ова за анимирање спонзора и потрошача; они су такође прворазредни политички догађаји с отвореним и скривеним порукама о међународним односима, али и полигони за производњу савремене митологије која се урезује у свест гледалаца, покреће унутрашње и спољашње процесе идентификације и на тај начин оставља трајан печат на епоху у којој живимо.
Или, што би једноставније рекао Бил Шенкли, легендарни тренер Ливерпула из шездесетих и седамдесетих година прошлог века: „Неки људи верују да је фудбал ствар живота и смрти. Врло сам разочаран таквим ставом. Уверавам вас да је у питању нешто много, много важније од тога.“
[/restrict]