ОЧИ У ОЧИ

Како смо (са)знали да „Вашингтон пост“ лаже, и какве то везе има с муралом генералу Ратку Младићу у Његошевој улици у Београду

Док је Аида Ћоровић, дугогодишња активисткиња за људска права и потомкиња „осиромашене беговске породице са севера Црне Горе, коју помиње и Његош у ’Горском вијенцу’“ – ево како је помиње: „… оно пашче Ћоровића (…) црн му образ био!“ – прошле недеље куповала јаја да их баци на мурал српском генералу Ратку Младићу у Његошевој улици на Врачару у Београду, у Вашингтону је „Вашингтон пост“ морао да објави исправку својих текстова о „Стиловом досијеу“.

ДОСИЈЕ И ДРУГЕ ЛАЖИ Да подсетимо, уосталом, и те како је важно да то урадимо.
„Стилов досије“, назван по свом творцу Кристоферу Стилу, агенту британске тајне службе МИ6 у тобожњој пензији, био је кључни извор афере „Русијагејт“ којом је претходни председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп током све четири године свог мандата успешно саплитан у вршењу дужности и испуњавању оних обећања која су га непланирано и довела на функцију.
Досије, и афера коју је произвео, имали су корективну функцију санирања последица од штете нанете том аномалијом у избору председника САД. А за своје текстове о „Стиловом досијеу“ – у којима су доказивали да је досије истинит и да се Трамп заиста налази у дослуху с Русима јер они о њему имају компромат, компромитујући обавештајни материјал који поред осталог укључује и егзотичне тврдње о снимцима Трампа и руских проститутки које уринирају – новинари „Вашингтон поста“ добили су Пулицерову награду.
Затим је – додуше, прекасно за Трампа – истрага специјалног државног тужиоца Џона Дарама доказала да је „Стилов досије“ био обичан скуп лажи, па се у том смислу у протеклих неколико месеци кренуло и с подизањем одговарајућих оптужница. Што је на крају и „Вашингтон пост“ приморало да призна да је слагао када је доказивао да лажни „Стилов досије“ представља истину; данас се Пулицерова награда додељује за потврђивање лажи уместо за откривање истине.
Ово пак признање „Вашингтон поста“ да је лагао утолико је важније што је још једно у низу њихових лажи. Да не идемо предалеко у прошлост, сетимо се, само, Тонкиншког залива као лажи која је произвела рат у Вијетнаму; сетимо се кувајтских беба које нису у инкубаторима убијали ирачки војници а тврдило се да јесу уочи „Пустињске олује“ 1991, сетимо се и ирачког оружја за масовно уништење које никада није постојало премда су и „Вашингтон пост“ и сви остали западни медији главног тока доказивали да јесте како би припремили терен за агресију на Ирак; сетимо се Рачка, сетимо се измишљене операције „Потковица“; сетимо се вијагре за Гадафијеве војнике у Либији да би могли још више да силују; или сарина који у Сирији баца председник Башар Асад баш када му је речено да баш то не сме да учини; сетимо се да је актуелни председник САД Џозеф Бајден – чију је председничку кандидатуру против Трампа „Вашингтон пост“ из све снаге подржао – усред њиховог сената громко лагао да су Срби током рата у Босни имали логоре за силовање муслиманки, „да се натерају да изнесу трудноћу до порођаја како би се застрашио и загадио муслимански народ у Босни“; сетимо се и да су Србе оптуживали за ону бомбу на ред за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву, сетимо се да су нам због тога увели и санкције какве свет никада пре и никад после није видео, да би на крају и сам Хашки трибунал одустао од оптужбе да су Срби то учинили…
Све су слагали.

СРЕБРЕНИЦА И ХАШКИ ТРИБУНАЛ Све су слагали, ево, закључно с тим „Стиловим досијеом“.
И одакле нам, онда, право да помислимо да је, поред свега тога што су слагали, истинита само њихова тврдња о геноциду у Сребреници? Какав им је кредибилитет, после свих оних лажи, уопште преостао? Зар имамо икакву обавезу да им верујемо а толико су нас пута слагали?
Да не дужимо, исто се односи и на Хашки трибунал на чије се пресуде сви ови доказани лажови, да би доказали своје лажи, редовно позивају. Као што нас и посланик владајуће Српске напредне странке Драган Шормаз ових дана самоуверено подсећа да „то није амерички или НАТО суд, већ суд који су основале Уједињене нације“…
Али није ствар у томе ко га је (формално) основао већ ко га је фактички контролисао, и та би дистинкција чак и Шормазу морала да буде јасна. О њему и Биљани Србљановић, и о Аиди Ћоровић, а каже народ да крв није вода, ускоро.
Него пре тога да се подсетимо и на оно што смо већ писали, наиме, да је „Викиликс“ Џулијана Асанжа (који је и даље утамничен у најстроже чуваном британском затвору), обелоданивши тајне депеше америчке дипломатије, доказао и да је овај трибунал представљао само још једно оружје америчке политике на нашим просторима. Теодор Мерон, дугогодишњи председник Трибунала, у депешама је означен као заштићени извор, то јест доушник и сарадник америчких дипломата (поверљива депеша 03THEHAGUE1827_a, на пример); с њима се консултује о начину на који треба да руководи суђењем Слободану Милошевићу (толико о независности тог суда: 04THEHAGUE2736_a), код њих чак проверава да ли се слажу са садржином редовног извештаја о раду Трибунала који ће поднети Савету безбедности. Најзад, саме америчке дипломате задужене за Теодора Мерона, депеша 04THEHAGUE1599_a, пишу тако да не оставе било какву недоумицу: „Његове иницијативе, приоритети и бриге усклађени су са размишљањем Владе Сједињених Држава.“
А Сједињене Државе нису биле непристрасни посматрач догађаја о којима су потом судиле Хашким трибуналом, већ њихов непосредни учесник. Ратни непријатељ српског народа, укључујући и генерала Ратка Младића.
И зато немамо никаквог основа да им верујемо када тврде да је Ратко Младић злочинац. Већ и те како имамо основа да будемо сигурни да те оптужбе да је он злочинац, а не наш херој, представљају наставак истог оног удруженог злочиначког подухвата против српског народа од кога га је генерал Младић и бранио. Младића данас нападају они који су нас јуче убијали, зато што им није дао да нас побију.

ЈАЈА АИДЕ ЋОРОВИЋ Што нас враћа на споменута јаја Аиде Ћоровић. И на Драгана Шормаза и Биљану Србљановић и њихове вредности.
Негодује Биљана Србљановић: „Таквог човека данас, нашараног на зиду солитера, а у 21. веку, и у центру града, наша полиција чува. Таквог зликовца данас маса и даље велича. Такво зло у једва људском облику, и данас, непрестано, поново наноси бол и патњу. Такав нељуд нам се, заштићен, смеје са фасаде у центру нашег града… Мурал са његовим ликом је срамота на лицу Србије. Сваки дан опстајања те наказне жврљотине, сваки дан у ком се тај ожиљак на образу Србије шепури и смеје у лице жртвама, дан је који није смео осванути. Прекречити наказу важније је од свега другог. Полити зликовца говнима и оставити да се киселе, то би био једини праведни гест. Све друго је недопустива, неподношљива срамота, на коју, ако пристанемо, пристали смо на све. Прекречити лице зла је најмање што морамо учинити, замазати то лице клањајући се сенима невиних жртава геноцида којим нас је Ратко Младић заувек осрамотио.“
Драган Шормаз нуди Биљани Србљановић комунално решење непријатне ситуације коју и сам увиђа, додуше, не толико елоквентно: „Сада, у овом тренутку пошто се дигао проблем треба да се заједно потрудимо да се проблем смири, а онда наравно да градске службе раде свој посао и све чему није место, између осталог и мурал, треба обрисати и уклонити онако како Град Београд и како наши закони налажу.“
Док је Аида Ћоровић на мурал насрнула јајима.
Кад смо код тог њеног перформанса, вреди скренути пажњу и да је изведен пред камерама. Потомкиња породице бегова о којима је Његош онако писао није само желела да наружи мурал српског генерала; она је желела да је јавност примети док то ради. Није могла да не предвиди да ће то изазвати реакцију и сукобе, ко зна, можда је баш то и био циљ.
А упада у очи и да је амбасада САД у Београду приметила да „Ратко Младић не треба да буде лице које Београд показује свету“, те да „нема ничег часног у заштити меморијала ратног злочинца осуђеног за геноцид и злочине против човечности“.
Већ смо показали ко је и зашто осудио Ратка Младића; њега нападају његови и наши ратни непријатељи. Биљана Србљановић је у „Пешчанику“ 1. априла 2011. то и сама потврдила. И, упркос датуму, није се шалила: „Ако већ треба неко да те бомбардује, боље да те бомбардује НАТО него да те бомбардује Радован Караџић, човече. Желим да кажем да уопште не видим у чему је толики проблем око тог бомбардовања.“
Те стога, очигледно, ни Биљана Србљановић ни Драган Шормаз, Аида Ћоровић и њима слични заговорници кажњавања Срба немају права да се представљају као згрожени бранитељи угрожених људских права и заштитници жртава злочина. Они су само теренски извођачи туђих радова, пука пешадија у њиховом походу на наше животе и нашу слободу.
А наспрам мурала генералу Ратку Младићу, који ипак није пао, освануо је мурал војводе Живојина Мишића. Преко Његошеве улице гледају један другога у очи. На нама је задатак да и сами останемо достојни да их погледамо.
А то значи да, пре свега, морамо да разазнамо праву природу овога што нам се догађа. Уосталом, довољно је поново прочитати великог Његоша. Није без разлога он знан и као Јасновидац…