
Почетак нове сезоне у ЈДП-у
У помало хаотичној режији Марка Манојловића гледали смо солидно извођење драме Артура Шницлера Широка земља која се оправдано сврстава међу најбоља дела овог писца. Глумци су се потрудили да на сцени, зависно од текста, уверљиво и на занимљив начин оживе ликове из бечке средине почетком друге деценије прошлога столећа
Стваралаштво знаменитог аустријског драматичара и приповедача Артура Шницлера није непознато нашој позоришној публици. Рођен у Бечу 1862. године у јеврејској породици, лекар по професији, а потом слободан књижевни стваралац, био је један од најзначајнијих представника бечке модерне. На његово књижевно стваралаштво утицала је медицина, као и духовно сродство са бечким неуропсихијатром Сигмундом Фројдом, творцем психоанализе. Као писац, Шницлер је сликао свакодневицу аустријског грађанства и сродних виших друштвених слојева. Није случајно што су животна схватања, конвенције и морал тога друштва у оквиру привредно сређених услова били у средишту пишчевог интересовања, па тако и теме више његових позоришних комада и новела, у којима доминирају реалистички књижевни поступак, истанчана психолошка анализа и несумњиво вешта драмска техника, што му је омогућило да изгради подробан приказ међуперсоналних односа у специфичним релацијама успостављеним у једном амбијенту профињене животне културе карактеристичне за миље средње Европе на прелазу између 19. и 20. века. У већини Шницлерових позоришних дела свеукупна слика није широка: писац приказује еротске доживљаје у различитим ситуацијама у распону од доконих играрија до страствених замаха, од љубакања до морбидних сладострасних уживања.Ако се у свом првом великом конверзационом комаду под називом Самотни пут из 1904. бавио уметничком темом, Шницлер у једном од најуспешнијих својих драмских остварења, Широка земља, стваралачко интересовање усмерава на приказивање живота бечког отменог друштва током прве и почетком друге деценије прошлога столећа. Наиме, 1911. године, када је, почев од 14. октобра, ова трагикомедија приказана на девет позоришних сцена немачког говорног подручја, донела је писцу највећи позоришни успех, те се Широка земља сматра за једну од најзначајнијих драма написаних у сутон Хабсбуршке монархије.

Подсетимо – док аустријска и немачка декадентна буржоаска публика са задовољством гледа Шницлерову Широку земљу, Србија води 1912. и 1913. два балканска рата за ослобођење својих јужних крајева од вишевековне владавине Отоманске империје, а у Народном позоришту у Београду, поред осталог, приказују се трагедија Јелисавета, кнегиња црногорска Ђуре Јакшића, драмски триптихон Госпођа са сунцокретом и Лазарево васкрсење Ива Војновића, Пут око света Бранислава Нушића, комад с певањем Зулумћар Светозара Ћоровића, Магбет и Кориолан Шекспира, као и више комада руских и француских писаца. Приказивале су се и две Шницлерове једночинке – шаљива игра Литература и комад Код зеленог папагаја.
Драма Широка земља почиње на уобичајени начин – традиционалном експозицијом, која обухвата све теме и мотиве дела у којем се приказује општа друштвена атмосфера којом доминира међуоднос ероса и танатоса, затим Хофрајтерова сувереност у односу на друге ликове у њиховом приватном животу, али исто тако и његов посебан положај сналажљивога и продорнога предузетника, одушевљеног како еротским успесима, тако и освајачким алпинистичким походима. Не треба обићи Хофрајтерове победе на тениским утакмицама, које изазивају различите реакције у друштву којим је перманентно окружен, тако да један из тога друштва непрестано понавља да се „односи“ морају разјаснити, да би се, на концу, приспело до антиципације двобоја. У основи сценске радње су необавезне љубавне афере, првенствено Хофрајтерове, које се догађају између чинова, док знатно већу важност од радње у комаду има конверзација која и чини претежни део текста, те се може констатовати како после експозиције долазимо до низа приказа менталних и емоционалних стања више ликова драме.
Пишчева склоност према малим формама и фрагментарним сценама проузроковала је статичну структуру радње у Широкој земљи, будући да у делу има доста дужих разговорних дуосцена.
Ток драмске радње одједном и изненадно ће се прекинути када Хофрајтер дозна да га супруга вара с једним млађим официром, кога ће, сазнавши то, изазвати на двобој и убити. На завршетку драме Хофрајтер ће наставити да се игра с друштвеним конвенцијама, истина са знатно мањим еланом зато што се у визијама прошлости прибојава суочавања са правом истином о своме животу.
Додајмо да нам се и због таквог поступања главнога јунака чини да би овом Шницлеровом комаду више одговарало да је насловљен Далека земља, како га и Предраг Костић назива у чланку објављеном у програму ове представе.
У помало хаотичној режији Марка Манојловића гледали смо солидно извођење Шницлерове драме која се оправдано сврстава међу његова најбоља дела. Глумци су се потрудили да на сцени, зависно од текста, уверљиво и на занимљив начин оживе ликове из бечке средине почетком друге деценије 20. века. Војин Ћетковић био је енергичан Фридрих Хофрајтер, који зна шта хоће и који уме да влада својим саговорницима. Понекад пренаглашен, али сигуран у понашању, умео је да буде доследан и категоричан у захтевима, као и да води конверзацију у своју корист.
Лепа и шармантна Марија Вицковић као Генија, Фридрихова животна сапутница, имала је у свему потребну одмереност па чак и смиреност, Светлана Бојковић као Ана Мајнхолд Ајгнер оживела је ток сценских збивања глумећи личност потпуно у складу с уобичајеним салонским манирима и стилом епохе у којој се дешава радња. Ирфан Менсур у улози Доктора фон Ајгнера фино је карактерисао лик спољним средствима глумачкога израза. И остали чланови глумачке екипе – Милица Михајловић (Госпођа Вал), Алексеј Бјелогрлић (Ото), Тамара Шустић (Ерна), Милена Васић (Адела) и Петар Бенчина (Доктор Франц Мауер) на прикладан начин су учествовали у току сценске радње уједначено водећи конверзацију. Срђан Тимаров (Натер) живописно, дискретним карактерним сенчењем, оживео је на сцени једну занимљиву фигуру.
Сценографија Бранка Хојника прилично неутрална: могла је имати и покоје сецесионистичко обележје да би се јасније обележила епоха.