НЕМАЧКА – ИСКУШЕЊА ВЛАДЕ БЕЗ ВЛАСТИ

Иако још није устоличена, будућа немачка (семафорска) владајућа коалиција суочила се с два политичка „врућа кромпира“ и проблема – пандемијом која у четвртом таласу злослутно руши све досадашње рекорде, и мигрантском кризом на белоруско-пољској граници, која упркос јењавању оставља тешке последице у ионако уздрманој европској фамилији

Иако су се, готово панично, власти више бавиле поражавајућим бројевима новоинфицираних и суморним предсказањима да ће им вирус и ове године покварити божићна славља и, још важније, бизнис (у децембру се у овој земљи више пазари него месецима пре), мигрантска драма на пољско-белоруској граници усковитлавала је, данима, политичке страсти (и) у Берлину. И то у крајње деликатном тренутку „политичког међупростора“ – стара, досадашња влада Ангеле Меркел је, практично, развлашћена (министрима су већ уручени укази шефа државе о престанку мандата) и у в. д. стању, а нова Олафа Шолца (највероватније: коалиционари још преговарају) није устоличена.
Кад је реч о пандемији, кључало је у Бундестагу. Нови сазив парламента суочио се 18. новембра с „крајње драматичном ситуацијом“, констатовала је (одлазећа) канцеларка. Председник Института „Роберт Кох“ Лотар Вајлер (хваљен и анатемисан) саопштавао је, из дана у дан, бројеве новозаражених (и умрлих) који су, злослутно, поништавали раније рекорде.
У тако „драматичној ситуацији“ ломила су се (политичка) копља око тога шта и како даље. Двадесет петог новембра истицала је раније донета одлука о ванредном епидемиолошком стању. Требало је усвојити допуне и измене закона о заштити од зараза, с осетно рескијим ставкама. Између осталог и увођење фамозне „тројке“: на посао и у јавни превоз ће моћи (само) грађани који су вакцинисани, имају негативан тест или имају доказ да су прележали корону.
То би требало да важи за целу земљу, под условом да се с одлукама Бундестага сагласи и Бундесрат, веће покрајина. У земљи с разуђеним, и компликованим, федералним системом, покрајине имају готово искључиву надлежност кад је у питању здравство. Федералним, савезним властима, у оваквим случајевима уместо субординације (пре)остаје само координација.
Канцеларка је опет, и ургентно, била принуђена да се саветује, и преговара, са шефовима покрајинских влада како би се, консензусом, дошло до решења и мера које би важиле за читаву земљу. Покрајине у којима је ситуација посебно тешка (Саксонија, Тирингија, на истоку, Доња Саксонија, на западу) увешће још оштрије мере, укључујући, у неким случајевима, и оне најригорозније, потпуно затварање.
Будућа влада, највероватније, рекосмо, она „семафорска“, црвено (социјалдемократе) жуто (либерали) зелено (еколози), без власти (нема још „белог“, папског дима о успешно окончаним преговорима), нашла се пред великим искушењима кад је реч о пандемији и мигрантској кризи на источним капијама Европске уније. „Врућ кромпир“, у оба случаја, нашао се, упркос чињеници да још није устоличена, у њеним рукама. Пандемија, с јачом националном резонанцом. Мигрантска драма, с рескијим међународним одјецима и геостратешким варничењима и одмеравањима.
Јавност је, не само она домаћа, желела да чује шта ће о тренутно највећим политичким изазовима и искушењима рећи лидери странака који ће водити тако важну, и утицајну европску државу. Одлазећој канцеларки „рок истиче“ и с њом се, углавном, не може више, не бар у „формату“ и ауторитету какав је имала, много рачунати.

[restrict] ГОСПОДИН (А НЕ ПРЕДСЕДНИК) ЛУКАШЕНКО Ангела Меркел се, ипак, у време мигрантске кризе веома ангажовала. Најпре је телефонирала руском председнику и честом саговорнику Владимиру Путину. Пољске власти, а посебно је у томе био гласан и провокативно директан премијер Матеуш Моравјецки, упорно су тврдиле да иза онога што чини председник Белорусије, користећи мигранте у „хибридном рату“ и „инвазији на источну пољску границу“, стоји Москва.
Руски председник није се дао „увести у ту причу“. Најпре је узвратио констатацијом да узрок садашњој мигрантској кризи не треба тражити у Белорусији, њу су затвориле западне (САД) и европске земље. Потом је, у телефонском разговору, „драгу Ангелу“ упутио на „праву адресу“ и директан дијалог с Лукашенком. Био је у томе очигледно убедљив: немачка канцеларка два пута је телефонирала председнику Белорусије (први телефонски разговор трајао је више од педесет минута), на обострану корист.
Канцеларка је издејствовала, макар привремено, смиривање експлозивне ситуације на пољској граници (већи део миграната пресељен је у прихватни центар на белоруској територији, недалеко од границе), Лукашенко је „укњижио“ важан поен: први разговор с једним (и то каквим) лидером са Запада, и Европске уније, „формације“ која га, иначе, не признаје за легитимног председника, иако је већ шести мандат на челу државе.
На Западу су поверовали да ће га срушити масовне демонстрације у Минску и другим градовима непосредно после председничких избора. И учинили, у том смислу и смеру, све што су могли и смели: иза први пут тако снажно уздрманог Лукашенка стала је одлучно Москва!
„Непризнати“ председник искористио је ситуацију, чак и ако је, како тврди, није створио (Запад тврди да јесте) и практично показао успаниченим западним лидерима да се с њим, и упркос свему, мора разговарати и преговарати. Макар га, у политичком притворству, као што је то учињено из канцеларкиног уреда, ословљавали са „господин Лукашенко“ уместо – председник.

ХАЗАРДЕРСКЕ ПРЕТЊЕ Вероватно је, бар једним делом, у Лукашенковом „уцењивачком потенцијалу“, и присиљавању Запада да се с њим, ипак, разговара, извесну улогу одиграла његова хазардерска претња да ће заврнути славину с руским гасом који преко белоруске територије тече на запад.
Иако је том заиста хазардерском претњом изазвао и моћног заштитника Москву (Русији свакако не одговара, ни краткорочно – цене гаса су тренутно високе – ни дугорочно јер жели да остане и буде поуздан партнер), исплатило се понављање „украјинског случаја“ са завртањем славина усред ледених зимских дана. Због тога се, између осталог, и кренуло у изградњу Северног тока 1 и 2. У сваком случају, после телефонских разговора с немачком канцеларком, следе преговори „радних група“ о финансијској помоћи Брисела и (посебно) Берлина Минску у градњи смештаја за мигранте који не буду желели да се врате у Сирију и Ирак. Чује се да многи, а међу њима је највише Курда, то одбијају да учине, у нади да ће ипак једног дана стићи до циља. А то је, превасходно, Немачка.
У мигрантској драми, за њих саме губитничкој, испада да су сви други, мање или више, политички профитирали. Европљани су могли опет, до следеће (не)прилике, да одахну. Макар краткорочно, властима у Варшави исплатило се, опет политички, непопустљиво држање и изричитост. У земљи аплаузи: храбро је „одбрањена источна граница“. У Европској унији, макар формални, изливи солидарности дотад „нарогушеног“ Брисела и Берлина.
И у Бриселу су, наиме, прихватили реторику пољских власти да је реч о „хибридном рату“, „државном тероризму“ и „циничној инструментализацији миграната“ (Урсула фон др Лајен). Дошло је до гомилања трупа на „источној граници ЕУ“, али и с белоруске стране. Ситуација је заиста у једном тренутку деловала експлозивно, па су поједини војни експерти констатовали да је опасност већа него за време Хладног рата.
У сваком случају, пред призорима на пољској источној граници, склопљено је примирје у „рату“ између Брисела и Варшаве који је озбиљно уздрмао ионако хаотичну Европску унију. Инсистирање Брисела да је европско право јаче од националног, што је заиста уписано у европске папире, у Варшави доживљавају, пркосно (позивајући се на сопствени устав), као „правну агресију Брисела и Берлина“. У атмосфери створеној мигрантском драмом, изостале су реске критике на рачун понашања пољских полицајаца и војника према избеглицама. Оне су, бар за сада, препуштене појединим медијима и хуманитарним организацијама.
Несрећним избеглицама овога пута више није била од помоћи ни „мигрантска мајка“, како су Ангелу Меркел назвали после њене неочекиване, и неспорно широкогруде одлуке 2015. да, пред такође драматичним призорима из Будимпеште и с мађарске границе, отвори немачке капије за милион избеглица.
„Мајка“ је, у међувремену, постала мигрантска маћеха. Сада није била више спремна, ни вољна, да прими ни (само) неколико хиљада избеглица заглављених на „ничијој земљи“, између непопустљиве Пољске и, дуго времена, упорне и одбојне Белорусије. А већина њих који су се, с децом, смрзавала у шумама на „ничијој земљи“, очекивала је, на рискантном путу, и опасној авантури, управо од ње спас.
Политика и политичари могу често да праве парадоксалне обрте и радикалне заокрете. То се управо, на мигрантском питању, догодило Ангели Меркел, политици њене земље и политици Европске уније. Прихватили су, наиме, оно на чему је свој политички узлет направила ксенофобична Алтернатива за Немачку (на страху од дошљака и „губљењу идентитета“ освојила је, готово на препад, све покрајинске парламенте, „устоличила“ се чврсто и у Бундестагу).

УМИРАЊЕ НА ЕВРОПСКОМ ПРАГУ Пред мигрантима који с разних страна света, из различитих разлога и побуда, хрле ка Европи, Европска унија је прецртала све своје узвишене принципе либералног друштва. Европска унија се опасује бодљикавом жицом, подиже несустало зидове и постаје непробојан бедем. Оно због чега су, својевремено, готово листом и фронтално, у европским престоницама критиковани Виктор Орбан (да би спречио улазак мигранта с „балканске руте“, Мађари су поставили бодљикаву жицу на граници са Србијом) и бивши амерички председник Доналд Трамп (због подизања зида према Мексику) постаје правило: тренутно то ужурбано раде Пољска (на више од сто километара) и Литванија.
Први програм јавног сервиса немачке телевизије цитирао је речи Сиријца Фераса Мареа да „више не разуме овај свет“. Он је пре шест година, на оном великом избегличком таласу, стигао у Немачку. И ту је добро примљен. Његов брат се већ недељама налази „заробљен“ на граници између Белорусије и Пољске. Њега и његове сапатнике пољске власти не пуштају на своју територију. Европска унија им окреће леђа. Страхује да би и његов брат, као и толики други, могао да умре, од хладноће и глади, на вратима богате Европе.
Из редова семафор коалиције поручују да неће дозволити умирање миграната на европском прагу. Не саопштавају још како ће то учинити и спречити. Још се преговара о склапању будуће, тројне владајуће коалиције, а коалициони партнери су се заклели на тајност. Чује се само да експерти три партије припремају „нову митску политику“ и поједностављивање поступка за признавање азила.
То не може, међутим, бити само немачки „рецепт“. Неизбежно је и у овом случају усагласити 27 различитих интереса у европској фамилији, у којој је, примећује експерт за миграције Гералд Кнаус, мали број избеглица изазвао толику панику: за Европску унију то је, констатује Кнаус, „стратешки пораз и катастрофа“.
[/restrict]