Можемо ли разумети како нас други виде ако сами не знамо ко смо?

Пише Ненад Николић

Предстојећи научни скуп „Српска књижевност у историјама књижевности – поводом 225. годишњице рођења Павла Јосифа Шафарика“, заказан за 22. и 23. новембар у САНУ (Академијски одбор за српско питање), надахнуо је писмо које објављујемо и у којем његов аутор, један од позваних учесника скупа, отказује своје учешће, наводећи као разлог – „неприхватљив однос према нашем наслеђу и његовим проучаваоцима“

Српска академија наука и уметности, Академијски одбор за српско питање, одржаће 22. и 23. новембра научни скуп „Српска књижевност у историјама књижевности – поводом 225. годишњице рођења Павла Јосифа Шафарика“. У позивном писму председника организационог одбора академика Злате Бојовић стајало је да ће скуп бити посвећен „осветљавању заступљености и начину приказивања српске књижевности у књижевној историографији“, са циљем „да прегледом најзначајнијих и најутицајнијих историја књижевности (енциклопедија, лексикона и др.) – српских, словенских и несловенских – васпостави прегледну и јасну слику какво је било и које је данас место српске књижевности и где су њене границе“, а „од колега са страних филологија очекују се прилози који ће приказати судбину нове српске књижевности у страним историјама књижевности (енциклопедијама, лексиконима итд.)“. Врло обухватан и добро одмерен приступ, рекло би се.
Међутим, када је прошле седмице постао доступан програм скупа, видело се нешто сасвим друго: велика предност дата је анализама страних погледа на српску књижевност. Такве анализе несумњиво су потребне и корисне, али – каква је њихова сврха ако се претходно не бавимо основним: шта смо од наших великих историчара књижевности научили да је српска књижевност? Зар није управо то како ми разумемо сопствену традицију неопходно да бисмо размишљали о њеном месту у страним културама?
Да то организатору скупа – упркос позивном писму – није било важно, показује и распоред излагања: првога дана скупа је за седамнаест реферата о погледима странаца планирано седам сати, с неколико пауза за кафу и ручак; другога дана ће се, у непуна два сата, шест реферата бавити или другоразредним српским историчарима књижевности или исувише партикуларним темама, уз два прилога о Јовану Скерлићу. Он ће бити једини великан наше књижевне историографије поменут на скупу, пошто Стојан Новаковић, Павле Поповић и Јован Деретић – без којих је историографија српске књижевности једноставно незамислива – неће бити тема ниједног реферата.
Истина је да су многи научни скупови чија је концепција била добро замишљена пропали због траљаве организације, али да се у овом случају не ради само о томе показује једна „ситница“ – због које сам био принуђен да откажем своје учешће на скупу. Писмо којим сам то учинио говори о неприхватљивом односу према нашем наслеђу и његовим проучаваоцима.

Академику Злати Бојовић

Са дужним поштовањем обавештавам Вас да отказујем своје учешће на научном скупу „Српска књижевност у историјама књижевности – поводом 225. годишњице рођења Павла Јосифа Шафарика“ (22. и 23. новембар 2021) сматрајући да нема смисла да говорим о статусу српске књижевности у једној савременој транснационалној историји књижевних култура док истовремено није предвиђен ниједан реферат који би био посвећен српској књижевности у историјама књижевности Стојана Новаковића, Павла Поповића, Милорада Павића и нашег највећег историчара књижевности Јована Деретића.
По мом суду, њихово одсуство у програму скупа онемогућава испуњење његовог циља који сте задали у позивном писму: „да прегледом најзначајнијих и најутицајнијих историја књижевности (енциклопедија, лексикона и др.) – српских, словенских и несловенских – васпостави прегледну и јасну слику какво је било и које је данас место српске књижевности и где су њене границе“. Без посвећивања историјама ових великих историчара које су одређивале разумевање српске књижевности и усмеравале њено проучавање од средине деветнаестог века до наших дана, предвиђени прегледи начина на који је српска књижевност представљана у бројним страним историјама књижевности остаће да лебде у простору без темеља.
Као што се вероватно сећате, ја сам најпре био пријавио тему „Појам српске књижевности у српским историјама (С. Новаковић, П. Поповић, Ј. Скерлић, М. Павић, Ј. Деретић) и History of the Literary Cultures of East-Central Europe: Junctures and disjunctures in the 19th and 20th centuries (Eds. M. Cornis-Pope and J. Neubauer, 2004–2010)“, како бих као аутор књига широког обухвата Идентитет српске књижевности (2019) и Проблеми савремене књижевне историје (2015) концизно изложио њихове најважније резултате који су најнепосредније повезани са темом и оглашеним циљем научног скупа. Пристајући на Вашу молбу, коју ми је пренела чланица организационог одбора, своју тему сам ограничио на статус српске књижевности у History of the Literary Cultures of East-Central Europe, верујући да тако остављам простора да се оним што сматрам најзначајнијим баве и други, који раније о томе нису толико писали, радујући се дивергентним погледима на темељне историје српске књижевности као ономе што је преко потребно нашем данашњем саморазумевању. Међутим, пошто о томе о чему сам био замољен да не говорим уопште није предвиђено да буде ниједног реферата, оно што је у претходна два века било „најзначајније и најутицајније“ у представљању „српске књижевности у историјама књижевности“ на овом скупу биће предато забораву.
Да у томе не учествујем обавезују ме два разлога, међусобно повезана. То је најпре мој досадашњи рад, у великој мери посвећен тумачењу како су у делима наших великих претходника успостављане представе о српској књижевности и књижевноисторијско знање о њој, као темељи данашњих проучавања. Из тог рада следи сасвим јасан однос према јавном аспекту мог професорског позива: седећи у кабинету у којем је седео Јован Деретић и предајући на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду предмет који је он предавао, учешће на скупу који се у нашој највишој научној установи статусом „српске књижевности у историјама књижевности“ бави не помињући Деретића, за мене би представљало издају не само добрих обичаја већ и саме установе на којој сам одшколован и на којој предајем.
Дубоко уверен да установе постоје само док они који су тренутно на њима истински уважавају прошлост својим конкретним радом, критичким ослањањем на дела претходника, њиховим прихватањима, оспоравањима, унапређивањима, обезбеђујући тако трајање као непрестано осмишљавање постојања у времену – и установа и ствари ради које су основане – разочаран сам тиме што ће се управо под кровом Српске академије наука и уметности о „српској књижевности у историјама књижевности“ говорити без осврта на Јована Деретића и његовог сасвим другачије књижевноисторијски опредељеног савременика Милорада Павића, академика, као и Деретићевог у много чему претходника Павла Поповића – ректора Универзитета у Београду и члана Српске краљевске академије – те Стојана Новаковића, писца прве свеобухватне Историје српске књижевности, члана Српског ученог друштва и председника Српске краљевске академије. У томе нажалост препознајем особени облик прикривеног damnatio memoriae који не само што Српску академију наука и уметности лишава истинске везе са својим члановима који су је некада чинили великом већ наноси битну штету и самој ствари о којој је овде реч – српској књижевности. Одељење техничких наука може заборавити било ког свог члана – то ће бити штета за техничке науке у Србији, али неће угрозити саме те науке. Од делања одељења језика и књижевности, историјских и друштвених наука зависи пак како ће науке о српском језику и књижевности, српској историји и српском друштву изгледати у будућности и да ли ће их уопште бити. Јер о њима нико други неће бринути, ако ми сами не бринемо.
Због тога не само што нисам спреман да својим учешћем на научном скупу „Српска књижевност у историјама књижевности – поводом 225. годишњице рођења Павла Јосифа Шафарика“ – излажући на тему о којој има смисла расправљати тек са становишта онога што је из моје првобитно пријављене теме изостављено да о томе нико не би говорио – дајем легитимитет таквом односу према српској књижевности и њеној историографији већ сматрам својом обавезом да са њим упознам и ширу научну, културну и друштвену јавност.

У Београду, 12. новембра 2021, др Ненад Николић, редовни професор

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *