Молдавске кривине на европском путу

У чему је тајна да „хитне испоруке“ руског гаса Молдавији морају да иду преко Американаца, Пољака и Украјинаца, и то по цени од 1.000, уместо да су директно наручили од „Газпрома“ по 790 долара

Представници руске енергетске компаније „Газпром“ постигли су крајем прошле недеље с руководством Молдавије дугорочни, петогодишњи споразум о снабдевању ове земље природним гасом. На тај начин пале су у воду спекулације да Москва, наводно, уцењује својим „енергетским оружјем“ ову бившу совјетску републику. У којој, узгред, према званичним подацима живи више од 200.000 етничких Руса, од укупно око 2,5 милиона житеља Молдавије. Незванично пак много је већи број оних који припадају руском културном (и језичком) кругу, па је нејасно зашто би Кремљ користио „оружје“ против сопственог народа. Постоји ту нешто друго: од прошлог децембра председник републике постала је проевропска Маја Санду, истиснувши с тог места претходног шефа државе Игора Додона, који није скривао своје добре везе с Русијом. Али није скривао ни једну од најповољнијих цена за гас, од свега 148,87 долара за хиљаду кубних метара, што је значајно ниже од 790, колико је прошле недеље износила тржишна цена на европском гасном тржишту. И управо такву, тржишну и европску понуду, „Газпром“ је прошле недеље упутио проевропској Маји Санду и њеној влади. На шта су одмах, и из Кишињева и из Брисела удружено узвикнули – уцена! Спремни су били да плате између 200 и 300 долара, а да при томе Москва заборави на молдавски дуг за гас од преко 700 милиона долара.

Од прошлог децембра председник Републике Молдавије постала је проевропска Маја Санду, истиснувши с тог места претходног шефа државе Игора Додона, који није скривао своје добре везе с Русијом

ЛОГИКА ЈЕ ЈАСНА Заправо, они сматрају да руски ресурси нису руски, већ да „припадају светској заједници“, како је то пре неколико година неопрезно изјавила бивша државна секретарка САД Мадлен Олбрајт. Она се, додуше, касније оградила од ове изјаве, речима да то није „никада рекла, нити помислила“, указавши да „у Русији постоје људи који мисле да могу да читају моје мисли“. Руски медији су пре неколико година пренели њене речи о томе да је Сибир са својим богатствима „превелик да би припадао једној држави“. Један од оних у Русији који „чита мисли“ Олбрајтове је и секретар Савета безбедности РФ Николај Патрушев. „Они би желели да Русија као земља не постоји, јер имамо огромно богатство. Американци мисле да га поседујемо незаконито и неправедно, јер га ми, према њиховом мишљењу, не користимо на начин на који би требало. Вероватно се сећате изјаве Мадлен Олбрајт о томе да Русији не припада ни Далеки исток, нити Сибир“, рекао је пре неколико година Патрушев, човек који чува руско нуклеарно оружје. А оно чува руске ресурсе.

Руски медији су пре неколико година пренели њене речи о томе да је Сибир са својим богатствима „превелик да би припадао једној држави“: Мадлен Олбрајт

Сада је, очито, поново дошло време кад западне земље гледају у руске ресурсе и оптужују Москву што жели свој гас да продаје по – тржишним ценама. Јер они ваљда све што имају поклањају сиромашнима. Зато, тако несебични, и јесу тако богати, па желе да и Русија буде богатија, али тек када преда своје ресурсе под њихову контролу. Али руски председник Владимир Путин не жури да руски гас поклања сиромашним Молдавцима, Украјинцима и свима другима на руским границама који су или већ ушли у чланство НАТО-а, или чине све да тамо буду што пре. Порука Москве је да НАТО мотор неће радити на јефтином руском гасу. Ко жури у Алијансу, или је већ тамо, ко уводи санкције Русији, ко је упрегнут у механизам антируске пропаганде и политике – нека плати на тржишту. Ни мање, ни више од тога. Логика је јасна: за пријатеље јефтини гас са попустом, за све остале тржиште.
Ту нема места оптужбама да се гас користи као оружје, јер се не користи. Када би, рецимо, Москва заврнула гасне славине и прекинула испоруке усред зиме (као што је 2009. то урадила „наранџаста“ Украјина јер није хтела да плаћа за преузети гас), онда би оптужбе према Русији биле на месту. Или када би једнострано раскинула важеће уговоре и увећала цену, онда би такође могле да се изнесу примедбе. Али ништа од тога није случај, нити је икада био у полувековној историји снабдевања Европе гасом. Не постоји ниједан документован пример да су „Газпром“ и Русија значајно прекршили своје обавезе у гасном снабдевању. Једино траже да се плати цена за гас која се слободно формира на тржишту Европе. По тој цени, ма колико висока (као сада) или ниска (као прошле године) она била, гаса има колико год треба. Мора да се плати цена коју Европљани на својим берзама обликују по капиталистичком, тржишном принципу. Или су бар до сада тако радили, имајући у виду да западне „либералне економије“ преузимају елементе командних привреда, по угледу на некадашњи СССР и Кину. Али то ваљда није данас срамота. Срамота је, тврде они, када Русија за свој гас жели да узме њихове паре.

ПОЛИГОН ЗА ИСПРОБАВАЊЕ ХИБРИДНИХ МЕТОДА Пример Молдавије је у том смислу веома поучан. Ова земља, традиционално веома наклоњена Русији (мада њен прорумунски део последњих година, у складу с НАТО стандардима, све више подлеже антируској психози), још једном је послужила као опитни полигон за испробавање хибридних политичких метода. Маја Санду, која је изборе добила тесном већином и на обећањима „брзих европских интеграција“ и раста животног стандарда, већ кроз 10 месеци своје владавине морала је да призна да „бољег живота“ неће бити. А неће га бити јер нема пара. И нема гаса. Где се у међувремену дедоше силна обећања о „европској помоћи и солидарности“, тешко је рећи. Чињеница је тек да се и Брисел огласио поводом мини-енергетске кризе у Молдавији, кроз изјаву шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен. „ЕУ подржава Молдавију. Наши експерти су на терену да помогну са ситуацијом. Тренутно разматрамо додатне мере подршке“, написала је 26. октобра Фон дер Лајенова на Твитеру, након телефонског разговора са Сандуовом.

„Они би желели да Русија као земља не постоји, јер имамо огромно богатство. Американци мисле да га поседујемо незаконито и неправедно, јер га ми, према њиховом мишљењу, не користимо на начин на који би требало”: Николај Патрушев, секретар Савета безбедности РФ

Како су европски експерти помогли Молдавији „на терену“, могло се видети наредних дана. Најпре је закључен уговор са једном пољском и једном америчко-украјинском компанијом за испоруку једног милиона кубних метара гаса! И то руског, претходно увезеног у Европу. А затим је још милион добијено по уговору са холандском компанијом. Молдавски опозиционари су се одмах нашалили да ће „бити довољно да напунимо упаљаче“, јер је годишња молдавска потрошња 1,3 милијарде кубика, а ако се дода и Придњестровље (као осамостаљен, али ипак део Молдавије), онда је то 2,9 милијарди. Иако цена за ове испоруке није саопштена, процењује се да је реч о око 1.000 долара за хиљаду кубика, што је изнад тржишне вредности. У чему је онда тајна да ове „хитне испоруке“ руског гаса Молдавији морају да иду преко Американаца, Холанђана, Пољака и Украјинаца, и то по хиљаду долара, уместо да су директно наручили од „Газпрома“ по 790? Део тајне је у томе да онда не би било пропагандног ефекта и нових медијских написа о „руском енергетском оружју“. Али то су, ваљда, те кривине и серпентине на европском путу Молдавије.
Други део „велике тајне“ је у томе што се Кишињев није потрудио да на време обави преговоре с Русијом већ је чекао да уговор истекне 30. септембра, да би га Москва привремено продужила на месец дана, па би од 1. новембра испоруке стале. Камен спотицања био је стари дуг за гас од 709 милиона долара, али су експерти Маје Санду рекли да не желе да преузму отплату гаса које је трошило и Придњестровље! Веома занимљива логика: када вам одговара, онда је то ваша територија, а када треба плаћати за њу, онда кажете да није. То умногоме подсећа на понашање Кијева, који је 2014. једнострано престао да исплаћује плате и пензије грађанима Крима и Донбаса. То је решење достојно највећих финансијских генија – једноставно прецрташ обавезе према девет милиона својих грађана, али пред свим међународним институцијама наставиш да изражаваш „бригу“ за њихова људска и демократска права. За утеху људима, пре свега Крима, јесте да су плате и пензије у Русији двоструко веће него у Украјини и што је Москва одмах и у потпуности преузела ове финансијске обавезе на себе.

ПОВРАТАК КИШИЊЕВА У ГАСНУ ОРБИТУ МОСКВЕ Тако је и у случају Молдавије Москва ипак направила одређене уступке и није захтевала пуну тржишну цену од некадашње братске републике, али стручњаци процењују да је то ипак око 500 долара за хиљаду кубика. Што је три пута више него што су Молдавци плаћали у време Игора Додона. Уз то, Молдавија је признала историјски дуг за гас, али ће његова отплата бити договорена компромисно. Обрни-окрени, Кишињев се уз мало буке и негодовања својих „западних пријатеља“ вратио у гасну орбиту Москве. Испоставило се да је руски гас када га купујеш директно од Руса ипак убедљиво најјефтинији, мада би највеће аплаузе појединих западних кругова Молдавци побрали ако би потпуно одустали од грејања на гас и прешли на утопљавање шаловима и рукавицама у својим становима. Па нек Русима цркне крава!
И нека уче мало Молдавци од Украјине, код њих се већ спремају за овај сценарио током зиме. Јер Кијев неће увести ниједан кубик руског гаса од Русије. Руски гас може у Украјину само ако је купљен у Америци или Европи. И нека кошта колико кошта, али агресор неће ниједну гривну добити из украјинске руке. Украјинске руке вратиће, зато, кроз увећане рачуне за гас, Западу све оне доларе добијене од ММФ-а у виду зајмова. И инсистираће кијевска елита да Немачка ни случајно не допусти Русима да изграђени гасовод „Северни ток 2“ буде пуштен у погон. Рећи ће: кад већ ми немамо гаса, не треба нико у Европи да га има! А шта ће на то рећи Берлин? Па, препоручиће председнику Владимиру Зеленском и његовим сарадницима сабрана дела двојице знаменитих Немаца – браће Јакоба и Вилхелма Грима. Тамо ће наћи више реалности него у оваквим захтевима.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.