Лукашенков мигрантски гамбит

БЕЛОРУСИЈА И ЕУ

Мигрантска криза на пољско-белоруској граници постала је светска тема. Русија и Белорусија направиле су званичне кораке ка даљем зближавању. Пољска је ушла у хладни рат с Европском унијом, а довела војску на границу с Белорусијом. Како ће се даље развијати догађаји у троуглу Белорусија–ЕУ–Пољска и која је улога Русије и Сједињених Америчких Држава у свему томе?

Када је летос први пут спомињана тема нове мигрантске руте, која води ваздушним путем од Сирије, Ирака и Турске до аеродрома у Минску, а онда земним путем до најближе границе с Литванијом, напетост је била знатно нижа. Прво, број миграната је био мањи, мада се ни у овом тренутку не може поредити с миграционим таласима у јеку кризе сеобе народа из северне Африке и са ширег Блиског истока од 2014. до 2017. године. Од августа до октобра литванске власти процењују да је кроз њихову земљу прошло око 4.000 миграната. Поређења ради, од јануара до новембра ове године на обале Италије искрцало се више од 55.000 миграната. Друго, Литванија је била потпуно неспремна за овај сценарио, што значи да су мање групе миграната готово без препрека пешице улазиле у ту земљу. Сходно томе, кризе није било, јер литванске пограничне трупе нису биле у стању да ефикасно патролирају како би зауставиле већи део миграната на „ничијој земљи“, што је пољским јединицама пошло за руком. Треће, иако су литванске власти десничарски настројене, актуелни режим у Варшави је у већој мери националпопулистички. Пољска влада се састоји искључиво од десничарских, чак и умерено евроскептичних партија, међу којима је и радикално десна Солидарна Пољска, док литванску коалициону владу чине и тврдо неолибералне, попут Партије слободе, и партије десног центра, као што је Либерални покрет. Логично је да ће власти у Варшави мигранте из Белорусије, без обзира на малобројност, доживети као директан напад на пољску нацију и границе. Судећи по систематској тортури којој су изложени мигранти из Сирије и Ирака, од којих су многи Курди, ради се о најгорем третману миграната у Европи, и може се поредити једино с пребијањем у Хрватској.
Важно је разумети да се на пољско-белоруској граници не понављају миграциони таласи озбиљних размера, какве је Европа видела у годинама које су претходиле епидемији короне. Криза се усложила због агресивног одговора пољских власти на нови мигрантски ток. Варшава је једноставно могла да заустави део миграната, а део да пропусти до немачке границе. Тренутно се у јеку кризе, за период од неколико месеци, на пољско-белоруској граници окупило свега од три до пет хиљада миграната, не више. По европским мерама илегалне миграције тај број је занемарљив. Када су били актуелни миграциони таласи 2014–2017. године, најразвијеније државе на северу Европске уније нису могле да процесуирају, оспособе и укључе у радну снагу милионе и милионе миграната из Азије и Африке. Зато су Немачка и Француска пристале да направе договор с ђаволом, то јест председником Турске Реџепом Ердоганом, како би он, у замену за позамашне инвестиције ЕУ, зауставио мигрантске токове у Европу.

ЗАШТО НЕМА ДОГОВОРА? С председником Белорусије Александром Лукашенком водеће чланице ЕУ нису спремне на такву врсту договора. Први разлог за то је што би му на тај начин дали легитимитет. Подсетимо се да западне државе признају опозиционарку Светлану Тихановску за победницу белоруских председничких избора одржаних прошле године. Иако је покушај обојене револуције у Белорусији пропао, од пројеката се не одустаје тако лако. Други разлог зашто Немачка није спремна на договор с Белорусијом око миграната је ограниченост броја самих миграната. Као што је већ речено, белоруска мигрантска рута је малог обима. Трећи разлог представљају затегнути односи Немачке и власти у Пољској. Наиме, пољске власти су ступиле у отворен конфликт с ЕУ тиме што су званично довеле у питање надлежност европских наднационалних институција када су у питању државе чланице ЕУ.
Свим странама у сукобу очигледно је да политичка воља Александра Лукашенка омогућава постојање мигрантске руте кроз Белорусију. Географски положај ове државе без излаза на море, на североистоку Европе, ни на који начин не представља природну станицу на путу миграната из Африке и Азије у Европу. Три географско-историјска мигрантска пута јесу: кроз Турску и Балкан, морским путем кроз Средоземно море и кроз Мароко у Шпанију. То су уједно били и освајачки путеви младог исламског калифата у раном средњем веку, тада су на мети били Балкан, Сицилија и јужна Италија, као и Иберијско полуострво. Не би било ниједног мигранта у Белорусији без прећутне дозволе белоруских власти за чартер-летове с Блиског истока у Минск. Поменуте мигранте нико не зауставља на аеродрому белоруске престонице, они легално и слободно пролазе пасошку контролу и подједнако се слободно крећу по територији Минска. Они се затим сналазе за приватни превоз и упућују се ка граници. Прво су се кретали ка Литванији, што је краћи пут за излазак из Белорусије и улазак у ЕУ, а међу Литванијом и Пољском граница је порозна. Како су Литванци подизали готовост својих граничара, тако су мигранти кренули ка пољској граници, коју су пољске јединице у међувремену херметички затвориле, што је и изазвало кризу о којој расправља цео свет.
Видимо да су белоруске власти одговорне за слободно кретање миграната, за настанак мигрантске руте кроз Белорусију, а да су пољске власти заслужне за креирање мигрантске кризе, оне су од муве направиле слона. Корен целокупног проблема, разлог за сеобе народа Африке и Азије јесу војне интервенције и обојене револуције које су у региону северне Африке и Блиског истока спровођене у блиској сарадњи САД, НАТО-а и Израела. Приближно су такав став изразиле и власти у Минску. Свакако је тешко не сложити се с констатацијом да није било подршке САД, Европе и Израела „Арапском пролећу“, свргавању Гадафија у Либији, финансирању и распиривању грађанског рата у Сирији, те војних интервенција у Ираку и Авганистану, не би данас било ни мигрантске кризе која дестабилизује Европу.
Намећу се веома важна питања: прво, каква је улога Русије у свему овоме; друго, какав је став САД; треће шта Лукашенко може да извуче из мигрантске кризе? Централне државе ЕУ већ су почеле са стандардним окривљавањем Русије за све негативно или проблематично што се дешава на кугли земаљској. Тако су се појавиле незваничне тврдње у западним медијима да се ЕУ спрема да уведе санкције руском авио-превознику „Аерофлоту“ због претпоставке да мигранти лете том компанијом до Белорусије. Врх руске државе, те руководство „Аерофлота“, демантовали су ове оптужбе и изјавили да не учествују у превозу миграната. Председник Русије Владимир Путин објаснио је да је основни број миграната који се налази у Белорусији превезен чартер-летовима. Турска авио-компанија „Туркиш ерлајнс“ званично је потврдила информацију да неће више превозити грађане Ирака и Сирије у Белорусију, након те изјаве истој се придружио и званични белоруски авио-превозник „Белавија“.
Логика Немачке је следећа – Белорусија зависи од Русије, претићемо Русији санкцијама како би она контролисала Лукашенка. Проблем с овим размишљањем је што оно подразумева да је Лукашенко скоро па марионета Владимира Путина. То је далеко од истине. Лукашенко је лидер снажне воље, који је услед бујног темперамента спреман на једностране и неочекиване потезе. О томе сведочи и његова изјава да може зауставити проток гаса кроз територију Белорусије уколико ЕУ нађе за сходно да прошири санкције против Белорусије. Разуме се да председник Белорусије не може зауставити проток руског гаса у Европу, то би уједно нанело штету и Русији, али Лукашенко је последњи лидер старог типа у Европи који верује да може решити проблеме ако одлучно лупи шаком о сто. Самим тим он нема излазну стратегију из кризе коју је непосредно започео.

ИГРА ПРОТИВ ЕУ Лукашенко је једноставно желео да направи проблем Литванији и Пољској, које представљају америчке базе за његово рушење с власти. Могуће да је веровао да ће сурово поступање пољских оружаних сила према мигрантима продубити јаз између Немачке и Пољске. Сада када су ствари отишле предалеко, а Белорусија није добила никакву корист од ове кризе, време је да се повуче ручна и да се мигрантска рута затвори. У супротном ће бити уведене нове санкције против Белорусије, а биће покренут још један непотребни сукоб између ЕУ и Русије. Пољске власти неће ни у ком случају пропустити нити једног мигранта, то је за њих идеолошко питање првог реда. Сједињене Државе нису непосредно умешане у ову кризу, али пружају отворену подршку Пољској и Литванији. Јавна је тајна да су балтичке државе и Пољска умногоме ближе САД него ЕУ чије су чланице. Сједињеним Државама је ова криза добро дошла како би по ко зна који пут покушале да забију клин у односе Русије и ЕУ. Јасно је да је атак на Белорусију део стратешког плана окруживања Русије непријатељским, агресивно настројеним режимима. Може се очекивати да ће Русија иза кулиса искористити сав свој утицај на Лукашенка да спусти лопту и заврне мигрантски ток. У јавности, Русија ће бранити у првом реду себе, а онда и Белорусију од западних оптужби.
Тежња Лукашенка ка независности спречава га и да искрено уђе у интеграције с Русијом. Дуги низ година он је спроводио двоструку политику сарадње с Русијом и Западом, све док Запад није ставио тачку на ту стратегију. Када је режим Лукашенка био у опасности, он се одржао на површини у великој мери захваљујући подршци Русије. Довољно је било да званична Москва заузме неутралну позицију немешања у унутрашња питања Белорусије и да поменути режим крахира. Русија то није учинила, она се умешала јер није могла да дозволи продор САД и НАТО-а на још један сегмент своје границе.
Русија се у односима с Белорусијом налази у својеврсној пат-позицији – не може без Лукашенка, а с њим не може напред. За Русију у Белорусији нема политичке алтернативе, за то се побринуо Лукашенко. Русија има избор између непријатељски настројеног проамеричког режима у Минску или Лукашенка. Разуме се да је избор Кремља пао на другу опцију. Ипак, опстанак Лукашенка на власти за Русију значи да она сада треба на себе да узме улогу политичког телохранитеља белоруског председника.
Пошто Лукашенко није вечан, дугорочно гледано ова ситуација прави озбиљне проблеме Русији, зато Москва и захтева даље интеграције Белорусије и Русије. Ако Русија већ не може добити полудемократску и стабилнију Белорусију, што подразумева и транзицију власти у тој држави, она може изградити довољно јаке институционалне, политичке, економске, културне, па и војне везе с Минском које могу издржати и после Лукашенка. Председник Белорусије настоји да се у интеграцијама одрекне што мање својих надлежности, Русија тежи томе да Белорусија усклади већински део своје економске и војне политике с Москвом. Усаглашавањем стратегије интеграција, коју су потписали почетком новембра Владимир Путин и Александар Лукашенко, направљени су кораци у позитивном смеру. Радиће се на хармонизацији пореског и миграционог система двеју држава, биће продубљена војна сарадња. Нису, међутим, договорене заједничке наднационалне институције које би контролисале и усклађивале националну политику, те спроводиле заједничку политику Русије и Белорусије. Предстоји дуг законодавни пут да се омогући ступање на снагу принципа које су председници договорили. Све у свему, чини се да Лукашенко више профитира од односа Русије и Белорусије, него што је то ситуација с Кремљем, а при томе је генератор нових криза које могу нашкодити и званичној Москви. Миграциона криза на пољско-белоруској граници је идеалан пример тога.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *