Ескобар у балканској Колумбији

ПОСТРОЈАВАЊЕ ВЛАСТИ „СУВЕРЕНЕ“ ДРЖАВЕ

Одело не чини човека, нити чин одређује однос снага у међународним односима. Тако један заменик помоћника секретара за један део света једне империје у опадању постројава премијера, председника и врх власти једне државе. Посетом балканској Колумбији, амерички Ескобар заокружује постројавање региона и потврђује да се по методама не разликује од много познатијег презимењака; или сребро или олово

Jа сам Пабло Емилио Ескобар Гавириа. Моје очи су свуда. То значи да ви не можете мрднути прстом у целој Антиокији (област у Колумбији, прим Н. Ј.) а да ја не сазнам за то. Разумете ли? Ни да мрднете. Једног дана, ја ћу бити председник Републике Колумбије. Па видите, ја живим од склапања послова. Сад, можете остати мирни и прихватити моју понуду, или прихватити последице. Сребро или олово. Ви одлучите – овим речима из прве епизоде популарне Нетфликсове серије „Наркос“ Пабло Ескобар се представља гледаоцима и збуњеним полицајцима који су мислили да га ухапсе и заплене му шверцовану робу. А сребро или олово с краја његовог монолога имплицира да могу да добију од њега или сребро (новац, мито) и да окрену главу у другом смеру док он наставља да ради свој посао, или да добију олово (метак, убиство) уколико се буду „јогунили“ и ометали га у његовим намерама.
Зашто је овај увод и пратеће објашњење неопходно за текст који следи? Зато што је Ескобаров далеко мање познати (али за нас далеко значајнији) презимењак, од свог постављања (враћања) на наше просторе дошао да обави посао на исти начин као и Пабло, предлажући свакој власти из региона Западног Балкана управо то, или кооперацију (под америчким диктатом) или конфронтацију (са читавом „међународном заједницом“). И пошто већ знамо како је Милораду Додику директно, нимало дипломатски, отворено и ништа блаже него што је Пабло у серији претио збуњеним и уплашеним полицајцима, Габријел Ескобар недавно претио санкцијама, и Александру Вучићу уклањањем с власти (преко изјава за Ал Џазиру и срдачног пријема опозиционара из Србије у Белој кући), слично је сада урадио и у Подгорици, постројавајући нову и стару власт како би им пренео нове/старе захтеве својих шефова; сребро или олово, тј. или се приклони, или се уклони (тј. ми ћемо те уклонити).
Када бисмо, по узору на популарну серију, покушали да репродукујемо дијалог Габријела Ескобара са збуњеним и уплашеним Милом Ђукановићем, Здравком Кривокапићем, Алексом Бечићем, Дританом Абазовићем, он би изгледао отприлике овако: „Ја сам Габријел Ескобар, специјални изасланик Стејт департмента за Западни Балкан. Наше очи су свуда. То значи да ви не можете мрднути прстом у Црној Гори а да ми не сазнамо за то. Разумете ли? Ни да мрднете. Једног дана, ја ћу можда бити председник САД. Па видите, ја живим од склапања послова. Сад, можете остати мирни и прихватити моју понуду, или прихватити последице. Потчињавање или уклањање. Ви одлучите.“ У овој ситуацији, импровизација и „драматизација“ овог дијалога не одступа превише од истине, већ пре представља креативан приказ империјалистичког односа према овом региону од стране последње светске империје. Нажалост, није у питању серија и фикција већ стварност коју живимо сваки дан. А колико ће епизода и сезона бити, нико са сигурношћу не може рећи…

Заменик помоћника секретара у акцији

Истини за вољу, Ескобарову праву титулу треба јасно навести како би се боље разумео домет његових могућности и демистификовала његова улога код нас. Јер ако некоме импозантно може звучати да је он специјални опуномоћеник Стејт департмента за Западни Балкан, прецизније би било рећи да је он заменик помоћника државног секретара из бироа за евроазијске послове Стејт департмента. Овако широка и крајње ситнобирократска титула је бољи показатељ шта вашингтонски чиновник страшног презимена заправо јесте: „само“ заменик помоћника државног секретара, који је опет подређен некоме вишем… У складу с тим према њему се понео Милорад Додик, у сада већ чувеној епизоди, одговоривши му можда недипломатски, али засигурно подједнако „дрско“ и „непримерено“, када му је запрећено санкцијама и много чим другим. Али за такав однос, који је на простору окупираног Западног Балкана ипак веома редак (и резервисан готово искључиво за неке тамо „непослушне Србе“), потребно је оно за шта се на шпанском каже cojones.
И док је тешко очекивати од власти у Црној Гори да уради ишта слично, ипак се и у „кооперативности“ (назовимо то тим креативним термином) може имати мера и доза достојанства и самопоштовања. Некада је очигледно и то превише, па је тако Ескобар прошле недеље у Црној Гори издавао општи план рада, савета и смерница како новој, тако и старој власти. Своју црногорску турнеју је започео одласком код главног шефа Мила Ђукановића. Порука изашла из тог сусрета је, поред тога што је паушална и формална, још више упозорење Ђукановићу да му време истиче, стрпљења је све мање а још је много посла остало да се уради. Ескобар је у разговору с Ђукановићем изразио забринутост САД због укорењене корупције у Црној Гори, како је саопштено из америчке амбасаде у Подгорици. Као да је ово мало, Мила и ДПС су „дотукли“ и „европски партнери“ из Брисела; нпр. европарламентарна посланица Виола фон Крамон је твитовала: „Мора се наставити бескомпромисна борба против корупције и организованог криминала, док Грађански покрет УРА и Дритан Абазовић имају пуну подршку ЕУ“, написала је Крамонова. Тиме је потврђено да се у Вашингтону и Бриселу сада и дефинитивно све више „кладе“ на „новог коња“ (тројанског) – Уру и Абазовића.
Слично томе говори и Небојша Медојевић из Покрета за промјене (ПЗП), који је део Демократског фронта и владајуће већине; он тврди да је Ескобар тражио од Ђукановића да се повуче и подржи мањинску владу с председником УРА Дританом Абазовићем на челу. „Ђукановић је довео Црну Гору у статус колоније и сада плаћа цену сопствене издаје“, казао је Медојевић. У супротном, сматра лидер ПЗП-а, Ђукановић ће бити суочен с оптужбама за шверц кокаина и цигарета. „Ђукановић се суочио са суровом политиком САД која се брутално обрачунава с корумпираним лидерима који су им служили. Једном постају нежељени терет из прошлости“, закључио је Медојевић, како преноси подгорички „Дан“. Све у свему, општа порука Ђукановићу јесте да није несмењив и да није сигуран на тој позицији, ма колико му се то некад упркос свему чинило.
Ескобар је потом нагласио, током сусрета с премијером Кривокапићем, да његова влада (али само оваква каква је тренутно, с неспорном доминацијом УРА која се пита за све и без које се ништа не може урадити) има пуну подршку САД и да они не желе да одлучују о структури црногорске владе (не, није сарказам). А да је мислио искључиво на ову и овакву владу, која се само у нијансама разликује од претходне, а не и на неку потенцијално другу (која би, нпр., укључивала, колико год то бласфемично звучало, и представнике највеће странке из владајуће већине), Ескобар је потврдио у интервјуу за ТВ Вијести рекавши да је та политичка групација (ДФ) више усредсређена на етничке поделе, него на економску обнову, те да су били главна препрека усвајању буџета и закона, због чега за сада нису амерички партнери. Дакле, могу и Срби, али само кад се позападњаче, попут оних којих (нажалост много) има у редовима покрета УРА и Демократама.
Потврда америчке подршке статусу кво кад је у питању „српско питање“ у Црној Гори дошла је током Ескобаровог разговора с председником скупштине Алексом Бечићем, где је рекао: „САД изражавају забринутост због предстојећег пописа становништва у Црној Гори, јер би он могао да подстакне националистичке тензије.“ Преведено с учтивог и дипломатског речника на једноставан српски, у Вашингтону се плаше да би крајње формална и процедурална радња неопходна за елементарно функционисање државе и друштва, као што је попис, могла да „подстакне националистичке тензије“ у Црној Гори зато што би се, далеко било, показало да су Срби у Црној Гори већина и да је то „нова нормалност“ на коју се сви морају навићи. Уосталом, тога је свестан и самопрокламовани експерт за безбедност Дритан Абазовић, који је изјавио помало скривено и стидљиво оно што се прећутно подразумева, а то је да се „највећи број становништва, значајан део становништва се осећа Србима.“ Дакле, изасланик САД, државе у којој је питање етничког и расног изјашњавања на попису становништва не само неизоставно него и кључно у планирању закона и буџета, а расни и сви други немири нажалост свакодневица, упозорава етнички и расно неупоредиво хомогенију и стабилнију Црну Гору да би попис становништва могао да подстакне националистичке тензије. Чак и они далеко мање упућени би рекли да би пре могао да подстакне довршавање политичке револуције у Црној Гори започете прошле године и обрачун с Монтенегром, како на идентитетском, тако и на мафијашком нивоу. А јасно је од ког обрачуна више страхује Вашингтон.
Да се чак и у Црној Гори с Ескобаром може (и мора) другачије разговарати (или не разговарати уопште) показао је својим примером и градоначелник Никшића Марко Ковачевић. Oн се с Ескобаром није састао и виђање с њим је „прескочио“ због раније преузетих обавеза, како преноси ИН4С. Индикативно је и то што је истог дана када је требало да се види с Ескобаром Ковачевић учествовао на отварању манифестације у Никшићу посвећене 208. годишњици од Његошевог рођења, што додатно доприноси симболици његовог несусретања с овим замеником помоћника секретара и потврђује Његошеву изреку да „Црногорци не љубе ланце“. Макар они који себе сматрају Србима.
У свом маниру, као и у случају Додика и Републике Српске, о могућим санкцијама, како се могло чути у Подгорици, према „непослушним политичарима“ из редова актуелне власти и опозиције Ескобар није желео да опширније говори, рекавши само: „Санкције нису темељ за наш однос. Не сигнализирамо унапред намеру увођења санкција.“ Дакле, није искључио њихову примену у скоријој будућности, што је јасан сигнал оним неодлучним и недовољно послушним, као и оним вечито неподобним (и увек Србима).

Дисциплиновање

Поред запањујуће сличности у приступу организованом криминалу (тј. међународним односима) Пабла и Габријела Ескобара, мора се поменути и запањујућа сличност латиноамеричке и балканске Колумбије, тј. Црне Горе. Tако Global Organized Crime Index о њој говори као о држави која на светској листи криминалитета заузима 45. место од 193 државе а четврто од 44 државе у Европи. Служи првенствено као транзитна зона за бело робље, оружје, а поготово дрогу, цигарете и све остало, где је главна карика у хероинском ланцу који повезује Албанију и „Косово“ с остатком Европе и значајан део кокаинске акције (за коју се користе чак и државни бродови). О њеним сукобљеним клановима (Шкаљарском и Кавачком) већ знају и „птичице на грани“, а о њиховим обрачунима, везама с политичким и безбедносним структурама многих држава, акцијама и сл. могла би се снимити макар једна „Нетфликсова“ серија од више сезона, која по оригиналности и обимности материјала не би готово уопште заостајала за „Наркосом“. Прожетост организованог криминала с државним структурама од врха до дна условљава велики уцењивачки потенцијал оних који су спремни да „зажмуре на једно око“ док се ове операције спроводе само уколико се спроводе и оне политичке. Примери разних криминогених режима које су САД подржавале (и дан-данас подржавају), то неспорно доказују. Јер све можете док сте њихови, тј. све вам је забрањено (за све ће вас казнити) уколико им се успротивите. Стога је и Ескобарово дисциплиновање балканске Колумбије требало да поручи управо то: можете радити шта год хоћете док год сте наши и на линији с нашим „виталним националним интересима“. У случају Црне Горе то конкретно значи активну улогу у актуелној америчкој операцији политичког „гушења“ српског фактора на Балкану, на исти начин на који су гушени комунистички и остали левичарски и антиимперијалистички покрети у Латинској Америци током Хладног рата. Тада се то називало „операција Кондор“ и било је тајно, веома добро финансирано, али упркос свему на крају доста неуспешно. Сада се ради јавно, подједнако добро плаћено, али нема сумње да је и ова операција дугорочно гледано осуђена на неуспех.
Резиме и биланс дводневне посете америчког Ексобара Црној Гори показали су да он није ништа мање суров и окрутан од колумбијског Ескобара, само да је углађенији и префињенији у спровођењу својих намера, тј. намера својих шефова. И док је крволочност и криминогеност Пабла Ескобара одавно неспорна и демистификована, те предмет опште осуде читавог света, дотле је дипломатска агресивност и интервенционизам кругова из којих долази Габријел Ескобар далеко већи и опаснији по читав свет, али далеко мање осуђен и осуђиван, што доста говори о свету (поретку) у ком и даље живимо. Али не задуго, остаје да се надамо и радимо на томе, колико је до нас. Иначе нас неће бити.


Један коментар

  1. Tоплица

    Бриљантан а богами и храбар увид ! Но шта наше злосрећне власти могу да ураде мимо воље светских полицајаца. Две велике државе на истоку јесу моћне и све моћније, и војно и привредно, али слутимо да Америка има ту опаку инфраструктуру притиска на мале какву нико није, а можда и неће имати. До сада су рабили паролу “демократије” и скоро убедили Свет да то раде искрено. За пример, да ли се ико интимно запитао, како то да у Јужној Америци, у њиховом неприкосновеном атару ни случајно не роди ништа слично ?!
    Дај нам Боже да као народ доживимо смену лидерства на нивоу Планете. Па да преживели побацају пароле о родној равноправности, педерске заставе и остале реквизите у ропотарницу где их чека она парола “Пролетери свих земаља уједините се !” А Свет да одахне и изнова удахне пуним плућима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *