Ekonomski div centralne Azije i njegova civilizacija predaka

Kazahstan – 30 godina nezavisnosti

Piše Dušan Proroković

Stepa, stepa, stepa… Nekada veličanstvena, nekada surova, nekada raznobojna, nekada sumorna. Zavisi od toga ko je posmatra, u koje godišnje doba, sa kakvim znanjem i predubeđenjem. Stepa je simbol Kazahstana, tri puta je veća od nekadašnje Jugoslavije i najveći je suvostepski region na svetu, a stepska kultura jedan je od znakova prepoznatljivosti, stub kazahstanskog identiteta

Čitalačkoj publici starije generacije kazahstansku stepu najupečatljivije je opisao Aleksandar Solženjicin. „Ostrva“ Arhipelaga zidana su i u tom delu sovjetske imperije. Čitalačkoj publici mlađe generacije ove predele dočarao je sjajni Paolo Koeljo pričom o Zahiru. Iako je romanopisac pomalo mitologizovao stepsko, opet se provlači crta o tragičnim istorijskim događajima, između ostalih i o kontaminaciji tla uzrokovane nuklearnim zagađenjem. U Semipalatinsku se nalazila kolevka sovjetskog atomskog oružja, od 1949. godine pa naredne četiri decenije izvršeno je tačno 468 probnih eksplozija, od toga 116 nadzemnih. Četvrtina nuklearnih proba ikada izvedenih u svetskoj istoriji odigrala se na tom mestu. Procene su da je oko milion i po ljudi bilo izloženo određenom stepenu radijacije. Nije ni čudo što je Entoni Buts dokumentarac na ovu temu naslovio Nakon apokalipse. Radnja 19. filma iz serijala o Džejmsu Bondu Svet nije dovoljan vezana je i za ovaj poligon. U terminalnoj fazi nestajanja druge svetske supersile u Kazahstanu je, baš zbog navedenih problema, krajem osamdesetih nikao i jedan od važnijih antinuklearnih pokreta globalnog značaja. Građanska organizacija „Nevada Semipalatinsk“ vršila je pritisak na Politbiro CK KPSS, zahtevajući obustavu proba i zatvaranje baze.
Poklonici filmske umetnosti imali su priliku da „kazahstanske motive“ sagledaju u nagrađivanom delu Tulpan, u režiji Sergeja Dvorcevoja. Narativ o protivljenju bogate porodice devojke da pođe za nezaposlenog mladića koji se još nije skućio obrađivan je uspešno i od nekoliko srpskih književnika u različitim epohama, tako da se i kod nas razume, izaziva emociju i dobro prihvata. Ima sličnosti i među kulturama, podudarnosti tradicija, bez obzira na geografsku udaljenost. Naravno, radnja se odigrava u stepskom selu. A gde bi drugo!?
Stepa, stepa, stepa… Nekada veličanstvena, nekada surova, nekada raznobojna, nekada sumorna. Zavisi od toga ko je posmatra, u koje godišnje doba, sa kakvim znanjem i predubeđenjem. Stepa je simbol Kazahstana, tri puta je veća od nekadašnje Jugoslavije i najveći je suvostepski region na svetu, a stepska kultura jedan je od znakova prepoznatljivosti, stub kazahstanskog identiteta.

NEBESKE PLANINE Stepa se prostire na trećini površine države, još toliko su pustinjski predeli, a na polupustinje otpada šestina teritorije. Samo na krajnjem istoku i jugoistoku zemlje reljef je drugačiji, tu se izdižu planinski masivi Altaja i Tjen Šana, ovog drugog skoro do sedam hiljada metara nadmorske visine. Za Tjen Šan naziv na kazaškom je Tengri Tau, što ima isti prevod kao i međunarodno rasprostranjena kineska verzija – Nebeske planine. Drugi po visini vrh Tjen Šana, a najviši u Kazahstanu – Han Tengri, istog je imena kao i gospodar svih duhova ili vrhovno božanstvo u tengrizmu, koji obuhvata drevne religije centralnoazijskih naroda. Mitovi nisu vezani samo za stepu nego i za planine. S padina tih planina potiču jabuke i lale, odatle su se raširile po celom svetu, i one su, pored stepe, takođe simboli zemlje.
Inače, kada je o površini reč, Kazahstan je deveta najveća zemlja na svetu, a ubedljivo je najveća država na planeti bez morske obale ili „izlaza“ na otvoreno more. Akvatorija Kaspijskog jezera veća je dva i po puta od Jadranskog mora, još od davnina označavano je Hazarskim morem, ima i danas onih koji misle da se ne može smatrati jezerom, ali je istovremeno i „zatvoreno“ obalama. Zbog toga je kontinentalna sudbina opredeljivala kako sudbinu naroda koji su na tom prostoru živeli, tako i savremene države, koja upravo slavi trideset godina nezavisnosti. A da se slavi i adekvatno obeleži ovakva „okrugla godišnjica“, razloga svakako ima.
Jer promene koje su se odigrale od 1991. godine do danas do te mere su transformisale bukvalno sve u ovoj državi, da se današnji Kazahstan uopšte ne može porediti s onim od pre tri decenije. Bruto društveni proizvod povećan je od osamostaljivanja za neverovatnih šesnaest puta, očekuje se da već u narednim godinama premaši 200 milijardi dolara, što čini više od polovine centralnoazijskog BDP-a, a dosadašnje strane direktne investicije bliže se iznosu od 350 milijardi dolara. Istovremeno, stopa nezaposlenosti „spuštena“ je ispod pet posto, dok se posmatrajući često citirane liste o investicionoj klimi i ekonomskim slobodama ova država kotira na respektabilnim pozicijama, između 25. i 35. mesta. Prvi predsednik Nursultan Nazarbajev za strateški cilj postavio je pre sedam godina ulazak među trideset najrazvijenijih zemalja sveta do 2050. godine. Njegov naslednik Kasim Žomart Tokajev nastavio je ka tom strateškom cilju. Kritičari će reći preambiciozno, ali – posmatrajući s koje se polazne tačke krenulo i šta je do sada postignuto – ovakav cilj nije nemoguć. Posebno ako se ima u vidu činjenica da je tranzicija vlasti nakon izbora predsednika prošla mirno, bez ikakvih destabilizacija, uz zadržavanje strateških stremljenja utvrđenih ranijih godina. Treba istaći i ogromno spoljnopolitičko iskustvo predsednika Tokajeva, on savršeno razume kompleksne promene koje se odigravaju u globalnim okvirima i apsolutno je upućen u to kakve sve implikacije tekuća transformacija može uzrokovati u regionalnom okviru i unutrašnjoj politici. Otuda i njegov projekat Konstruktivni društveni dijalog – osnova stabilnosti i razvoja Kazahstana, predstavljen povodom 30-godišnjice nezavisnosti, a koji se zasniva na četiri stuba: savremena efikasna država; garantovanje prava i bezbednosti građana; inkluzivna ekonomija; nova etapa društvene modernizacije i ravnomerni regionalni razvoj.
Otuda i orijentisanje ka diversifikaciji ekonomije, privlačenju inostranog kapitala u sektor razvoja tehnologija, što je u 2021. godini donelo impresivne rezultate. Naime, u prvom polugodištu beleži se rast stranih direktnih investicija za skoro trećinu i premašuje 11 milijardi dolara, što je u skladu s postavljenim ciljem da na godišnjem nivou to iznosi oko 30 milijardi. Prema ovom parametru u prošloj godini kazahstanska ekonomija je na prvom mestu među državama u tranziciji. Vrlo važno, geografska distribucija investicija je ravnomerna, o tome se i te kako vodi računa kako bi se osigurao regionalni razvoj.

NUR SULTAN – VISOKO MESTO NA LISTI NAJHLADNIJIH PRESTONICA Prestonica, premeštena iz Alma Ate (ili Almatija, po izvornoj verziji) 1997. godine, tokom sovjetskih vremena Celinograd, od 1992. Akmola, zatim preimenovana 1998. u Astanu (u prevodu doslovno znači – prestonica) na inicijativu prvog predsednika Nazarbajeva, da bi od 2019. ponela sadašnji naziv Nur Sultan, razvijana je po uzoru na savremene megalopolise, s visokim neboderima i futurističkom arhitekturom podseća na Dubai, Šangaj, Tokio i Singapur. U redu, klimatski uslovi nisu kao u gradovima s kojima se Nur Sultan upoređuje, zime su duge, podelak na termometru spušta se često do minus dvadeset, nekada i niže, ali su komunalne službe odlično organizovane, te zbog toga nema većih zastoja ili problema u funkcionisanju. Zanimljiv podatak je da Nur Sultan zauzima drugo mesto na listi najhladnijih glavnih gradova, tu je poziciju „preoteo“ kanadskoj Otavi. Na prvom mestu ostaje mongolski Ulan Bator.
Svetska izložba EKSPO – 2017 organizovana je u glavnom gradu Kazahstana, a 2018. godine otvoren je i Međunarodni finansijski centar regionalnog značaja. Nur Sultan nije samo ekonomski centar najveće centralnoazijske zemlje već i celokupne Centralne Azije. Otvaranju Izložbe prisustvovao je i predsednik Srbije – Aleksandar Vučić. Predsednici Srbije su još tri puta zvanično putovali u Kazahstan od 2010. godine, što je indikator da postoji želja za čvršćim povezivanjem i razvojem bilateralnih odnosa, koji su na političkom nivou – odlični. Prvi predsednik Nazarbajev, iako je samo jedanput „gostovao“ u Beogradu, dao je pozitivan impuls političkim relacijama između dve strane, te se može reći kako su zbog toga srpskim institucijama i organizacijama u Kazahstanu sva vrata otvorena. Koliko mi to koristimo, sasvim je druga tema!?
Elem, otuda i neprekidno povećavanje broja stanovnika prestonice, što iz ostalih delova zemlje, što pečalbara s raznih krajeva sveta, čiji se broj u 21. veku uvećao za dva i po puta, a od 2015. godine premašuje milion. Da će se u ovom smeru nastaviti, nagoveštava i podatak kako čak 70 posto tranzitnog saobraćaja između Kine i Evrope (ili obrnuto) prolazi preko kazahstanske teritorije – uloga u sprovođenju grandioznog projekta „Pojas i put“ već sada je nezamenljiva. Kazahstansko-kineski granični prelaz Horgos nije mesto gde se iz jedne države izlazi, a u drugu ulazi nego međunarodni centar za pograničnu saradnju i bescarinsku trgovinu i trenutno najveća „kopnena luka“ na svetu! Danas je ovim železničkim koridorom moguće i prevoziti robu, i putovati direktnom linijom od Urumćija do Nur Sultana. Saradnja s Kinom ubrzala je geoekonomske promene, pa se razvoj saobraćajnica, a s njima i povećavanje broja raznih privrednih aktivnosti sada više odigrava po horizontalnoj osi istok–zapad. Zato raste značaj kaspijske luke Aktau (preko koje se mogu transportovati i nafta, žitarice i ostala zrnasta roba), sve važnije tačke u transportu roba od Horgosa ka Turskoj i Iranu, a zatim i dalje ka jugoistočnoj Evropi i istočnom Mediteranu. U sovjetskom vremenu više se pažnje poklanjalo vertikalnom povezivanju, od severa do juga, te su Atirau, Aktobe, Kostanaj i Pavlodar predstavljali čvorišta za povezivanje s Rusijom, a preko Rusije i ostalim, zapadnim delovima tadašnje zajedničke države. „Prohodnost“ i po novoj horizontali i po staroj vertikali u današnjim okolnostima predstavlja komparativnu prednost, kazahstanska saobraćajna infrastruktura integralni je deo ogromnog sistema za spajanje proizvođača, distributera i kupaca od Atlantika na zapadu do Pacifika na istoku, od Baltika na severu do Persijskog zaliva na jugu, a Nur Sultan se uzdiže ka statusu najvažnijeg grada između Pekinga i Istanbula na „srednjem pravcu“ kontinentalnog Puta. Interesovanje investitora, kako evropskih, tako i kineskih, pojačano je i iz ovog razloga.

KAMPANJA O ZABRANI NUKLEARNOG ORUŽJA Zajedno s Turkmenijom, Kirgizijom, Tadžikistanom i Uzbekistanom, Kazahstan je 2006. uspostavio Centralnoazijsku zonu bez nuklearnog oružja, i to u godini kada se Severna Koreja i zvanično upisala na listu nuklearnih sila Na teritoriji nove, nezavisne države ostalo je raspoređeno 1.410 nuklearnih bojevih glava i 104 interkontinentalne balističke rakete, koje su rashodovali tri godine pre roka predviđenog čuvenim sporazumom o smanjenju strateškog naoružanja START – 1. Tada stečeni legitimitet da se povede kampanja o zabrani nuklearnog oružja koristi se i danas. Zajedno s Turkmenijom, Kirgizijom, Tadžikistanom i Uzbekistanom, Kazahstan je 2006. uspostavio Centralnoazijsku zonu bez nuklearnog oružja, i to u godini kada se Severna Koreja i zvanično upisala na listu nuklearnih sila. U narednom periodu na predlog Kazahstana Generalna skupština UN jednoglasno je usvojila rezoluciju kojom se 29. avgust proglašava Međunarodnim danom protiv nuklearnih proba (2009); pokrenut je projekat ATOM (Abolish Testing. Our Mission) zarad mobilizacije globalnog javnog mnjenja, akademske zajednice i uticajnih organizacija za ostvarivanje tog cilja (2012); s Međunarodnom agencijom za atomsku energiju potpisan je Sporazum o osnivanju Banke niskoobogaćenog uranijuma radi obezbeđivanja garantovanog snabdevanja gorivom za industriju civilne atomske energije (2015); potom je opet na predlog Kazahstana GS UN usvojila Univerzalnu deklaraciju za svet bez nuklearnog oružja (2015); a tadašnji šef države je na 70. zasedanju GS UN predložio da se za obeležavanje stogodišnjice najvažnije međunarodne organizacije izradi poseban Plan globalne strateške inicijative za 2045. godinu, što bi podrazumevalo i odricanje od nuklearnog oružja svih država članica do tog roka. Staro pravilo u novinarstvu glasi da je vest kada čovek ujede psa, a ne kada pas ujede čoveka, pa se zato širi prostor posvećuje severnokorejskom i iranskom primeru, te nekako ostaje na marginama priča o težnjama za denuklearizacijom. U toj priči Kazahstan je globalni lider. I to nije usamljeni slučaj inicijative u spoljnoj politici. Pokrenuto je 1992. godine osnivanje Konferencije o merama saradnje i izgradnje poverenja u Aziji (skraćenica ovog formata na engleskom jeziku je CICA), koja danas broji 27 članica, 9 zemalja i 5 međunarodnih organizacija u statusu posmatrača. Među članicama su i Kina, Rusija, Indija, Pakistan, Južna Koreja, Turska, Iran, Izrael, Egipat, a Kazahstan predsedava ovoj organizaciji u periodu 2020–2022. godine. Uočljiva je namera da Konferencija promoviše inkluzivni pristup, bez obzira na česte kompleksne bilateralne odnose između pojedinih zemalja. Takođe, 2009. godine zajedno s Turskom, Azerbejdžanom i Kirgizijom osnovan je Savet turkofonih država, u koji je kasnije uključen Uzbekistan, a Mađarska ima status posmatrača. Očekuje se prijem Turkmenije u narednom periodu. Uz to, Kazahstan je osnivač Šangajske organizacije za saradnju, sve važnijeg foruma za osiguravanje bezbednosti celokupne Evroazije, ali i Evroazijskog ekonomskog saveza i ODKB. Glavni grad Kazahstana bio je mesto susreta sirijskih vlasti i opozicionih grupa, uz učešće „garantnih sila“ Rusije, Turske i Irana. Kroz Astanski proces oblikovano je rešenje za deeskalaciju krize i završetak teškog građanskog rata. Dve runde pregovora pet stalnih članica SB UN plus Nemačke s Iranom organizovane su na istoj lokaciji. Pored toga, velika pomoć pružena je u obnovi razorenog Avganistana, s posebnim naglaskom na aktivnosti razvojnog i humanitarnog karaktera, obuku policijskih snaga i deljenje studentskih stipendija (s fokusom na žensku populaciju i programe njihovog obrazovanja). Avganistanska kriza opterećuje regionalnu bezbednost, posledice koje nastaju jesu realna pretnja i zvanični Nur Sultan se time bavio u prošlosti, a tako će nastaviti i ubuduće. Posledica je i što se nakon haotičnog američkog povlačenja stvorio svojevrsni „bezbednosni vakuum“, za otvorena pitanja hitno se moraju tražiti održive solucije. Izbor za nestalnu članicu Saveta bezbednosti (za period 2017–2018. godina) došao je kao logičan rezultat svih navedenih zalaganja, strpljivog i kontinualnog popravljanja sopstvene pozicije u međunarodnim odnosima.

OPERACIJA „OSIGURAVANJE“ SEMIPALATINSKA Opisi s početka teksta deo su istorije, za mlađe naraštaje davne, delimično i zaboravljene, a za one koji odlučuju o budućnosti zemlje ne i presudne. Fokusiranost na dostizanje smelo definisanih ciljeva uticala je da se o tim pitanjima razmišlja u kontekstu rešavanja nasleđenih problema. Iz istorije se uči kako se ne bi ponovila i postala prepreka na daljem putu. Zato je u jesen 2012. okončanjem akcije koja je trajala dugih 17 godina završena operacija „osiguravanja“ Semipalatinska (sam poligon zatvoren je još 1991), uz obezbeđivanje plutonijuma zaostalog u podzemnim tunelima. Danas se ta lokacija može i turistički obići, podrazumeva se, s vodičem, uz posebne mere predostrožnosti i zakazivanje deset dana unapred. Paralelno s pomenutom terenskom operacijom, kazahstanska diplomatija iskoristila je trenutak i povela pravu političku ofanzivu, usmerenu ka međunarodnim organizacijama, sa ciljem sveobuhvatne i temeljne denuklearizacije u globalnim okvirima.
Inače, ono što je uočeno kao veliki napredak na ekonomskom i političkom polju dolazi i kao kruna projekta unapređenja obrazovanja i ljudskog kapitala koji se implementira oko dvadeset godina. Stipendirano je više hiljada studenata da odlaze na inostrane univerzitete, među njima i one vodeće, gde stiču znanja i veštine, uče jezike i sakupljaju iskustva, uz obavezu da se vrate u zemlju i pomognu njenom razvoju. Taj proces se odvija planski, nema improvizacija. Istovremeno, unutar zemlje su investicije u naučne i visokoškolske ustanove poprilične čak i za pojedine članice EU ili NATO-a. Na tom poslu se ne štedi. Danas samo u Nur Sultanu postoji čak 11 univerziteta (državnih i privatnih), u Alma Ati preko 20, ne računajući druge institucije koje se bave sličnom delatnošću, poput vojnih i policijskih akademija ili samostalnih istraživačko-obrazovnih centara. Na inicijativu prvog predsednika države 1996. godine osnovan je danas već poznati Evroazijski nacionalni univerzitet „Lav Gumiljov“. Izbor naziva univerziteta privlači pažnju pošto je on evroazijski, a kada je već s tim pridevom, Gumiljov se „nametnuo“ za logično rešenje prilikom određivanja imena. Poruka je u svakom pogledu višeznačna, ima i geopolitički vektor. Akademik Nikola Milošević bio je najverovatnije prvi koji se na srpsko-hrvatskom jezičkom prostoru upoznao s radovima Gumiljova i diskutovao o njegovim tezama. O tome je, u svakom slučaju, mnogo znao. Koncept etnogeneze koju promoviše ruski naučnik, između ostalog, nudi i novi, od strane zapadnih autora nekorišćen ili oštro kritikovan, metodološki okvir za proučavanje narodotvornih procesa, odnosno za nastajanje i nestajanje naroda u svetskoj istoriji. Do zaključaka u svom najznačajnijem radu Gumiljov dolazi nakon opsežnih, decenijskih istraživanja istorije stepa i centralnoazijskih nomada. Jedna od konstatacija glasi i da u etapi „drugog pasioniranog podsticaja“ ostatke starog etnosa, kolektiviteta koji se postepeno gasi, apsorbuje novi mladi etnos koji se postepeno formira, čime počinje novi ciklus etnogeneze. Kratko, svedeno i do krajnjih granica uprošćeno: nema naroda bez istorije, niti ima istorije bez geografije. Karakteristike prostora na kojima narodi nestaju i nastaju utiču na brojne istorijske, društvene, političke procese. Izbor da se novi evroazijski univerzitet nazove po Gumiljovu nije uopšte bio slučajan. Zaokruživanje ideje Mangilik El kao diskursa počelo je još tada, iako je zvanično saopšteno 2014. godine. Tada i uz dodatak sedam ciljeva u budućnosti kojima se utvrđuje put za dostizanje onoga što postavlja predsednik Tokajev. Kako razumeti Mangilik El? Prema legendi, han Žanibek, jedan od osnivača Kazaškog hanata u 15. veku, pitao je svoje saradnike: Šta je večno? Prvi zaključak je glasio: „Reka teče zauvek, planinski vrh je večan, Sunce i Mesec su večni, zemlja je večna!“ Ali mudrac je istupio i na ovo odgovorio: „Smrt rečnog toka je ispod zimskog leda, smrt planinskog vrha je iza gustih oblaka, smrt Sunca i Meseca je u promeni dana i noći, smrt crne zemlje je pod snežnim pokrivačem. Večno je dobro ime, večno je delo učenja. Ljudi koji poštuju svoj maternji jezik su večni.“ Društvena stabilnost se, dakle, osigurava kroz poštovanje tradicije. Nema budućnosti bez prošlosti. Normalno, u ciklusima etnogeneze tradicije se menjaju, menjaju se i vremena u kojima živimo, donose sa sobom nov način života. Ali to se odigrava kroz apsorpciju i etapnu transformaciju, nikako preko nametnutih rešenja. Nema onog zapadnog „ili – ili“, s nama si ili protiv nas! Već „i – i“, učenja, prenošenja i oblikovanja kroz koegzistenciju, kako različitih generacija koje imaju nekada i dijametralno suprotne poglede na svakodnevicu, tako i različitih etnosa koji pripadaju drugačijim kulturama i religijama. Tu se negde primećuju i obrisi tengrističke logike, pre svega u odnosu prema „civilizaciji predaka“. S obzirom na to da nasuprot dvotrećinskom većinskom stanovništvu u Kazahstanu živi još i trećina pripadnika drugih naroda (među kojima je najbrojnija ruska populacija), može se samo zamisliti kakav bi epilog imalo prihvatanje matrice „ili – ili“!? Razvoj je proces koji traje, tu nema tačke, može biti samo zapeta, a u turbulentnim vremenima nekada nije lako čitavim etnosima da očuvaju svoju tradiciju (ili, kako je to mudrac rekao „jezik“), svest ko su i koje vrednosti brane, šta su temelji kulture koju baštine.
Bez takvog sagledavanja istorijskih tokova i stvarnosti, sasvim je izvesno, ne bi bilo ni ovakvih dometa u privredi, na regionalnoj i svetskoj političkoj pozornici. Ne bi bilo ni rezultata. Ne bi bilo ni planiranja budućnosti.

SISTEM STABILNIJI OD OKRUŽENJA U trusnom centralnoazijskom regionu Kazahstan je postao „uspešna priča“, sistem stabilniji od ostalih u okruženju, s razvijenijom ekonomijom, izraženim strateškim planiranjem i mudrim spoljnopolitičkim pozicioniranjem. U balkanskoj javnosti, koja je u najvećoj meri „konzument“ zapadnih stereotipa, prihvatanih nekritički i u velikim količinama, o kazahstanskom primeru se ili malo zna, ili se on sagledava kroz vrlo diskutabilne konstrukcije i njihovu „ili – ili“ matricu. Ili se, u krajnjoj meri, na pomen ove države evociraju uspomene na pisanja Solženjicina i Koelja, eventualno na Džejmsa Bonda. Šteta! Ogromna greška! Ne samo zbog toga što nam se u centralnoazijskom regionu, a preko Kazahstana otvaraju brojne prilike za unapređivanje ekonomske, naučne, kulturne i političke saradnje od kojih možemo imati vrlo konkretnu korist, već i zato što se iz shvatanja „filozofije stepe“ može mnogo toga naučiti. Samim tim i procesi koji se odigravaju na Balkanu tumačiti iz sasvim drugačijeg ugla.