Економски див централне Aзије и његова цивилизација предака

Казахстан – 30 година независности

Пише Душан Пророковић

Степа, степа, степа… Некада величанствена, некада сурова, некада разнобојна, некада суморна. Зависи од тога ко је посматра, у које годишње доба, са каквим знањем и предубеђењем. Степа је симбол Казахстана, три пута је већа од некадашње Југославије и највећи је сувостепски регион на свету, а степска култура један је од знакова препознатљивости, стуб казахстанског идентитета

Читалачкој публици старије генерације казахстанску степу најупечатљивије је описао Александар Солжењицин. „Острва“ Архипелага зидана су и у том делу совјетске империје. Читалачкој публици млађе генерације ове пределе дочарао је сјајни Паоло Коељо причом о Захиру. Иако је романописац помало митологизовао степско, опет се провлачи црта о трагичним историјским догађајима, између осталих и о контаминацији тла узроковане нуклеарним загађењем. У Семипалатинску се налазила колевка совјетског атомског оружја, од 1949. године па наредне четири деценије извршено је тачно 468 пробних експлозија, од тога 116 надземних. Четвртина нуклеарних проба икада изведених у светској историји одиграла се на том месту. Процене су да је око милион и по људи било изложено одређеном степену радијације. Није ни чудо што је Ентони Бутс документарац на ову тему насловио Након апокалипсе. Радња 19. филма из серијала о Џејмсу Бонду Свет није довољан везана је и за овај полигон. У терминалној фази нестајања друге светске суперсиле у Казахстану је, баш због наведених проблема, крајем осамдесетих никао и један од важнијих антинуклеарних покрета глобалног значаја. Грађанска организација „Невада Семипалатинск“ вршила је притисак на Политбиро ЦК КПСС, захтевајући обуставу проба и затварање базе.
Поклоници филмске уметности имали су прилику да „казахстанске мотиве“ сагледају у награђиваном делу Тулпан, у режији Сергеја Дворцевоја. Наратив о противљењу богате породице девојке да пође за незапосленог младића који се још није скућио обрађиван је успешно и од неколико српских књижевника у различитим епохама, тако да се и код нас разуме, изазива емоцију и добро прихвата. Има сличности и међу културама, подударности традиција, без обзира на географску удаљеност. Наравно, радња се одиграва у степском селу. А где би друго!?
Степа, степа, степа… Некада величанствена, некада сурова, некада разнобојна, некада суморна. Зависи од тога ко је посматра, у које годишње доба, са каквим знањем и предубеђењем. Степа је симбол Казахстана, три пута је већа од некадашње Југославије и највећи је сувостепски регион на свету, а степска култура један је од знакова препознатљивости, стуб казахстанског идентитета.

НЕБЕСКЕ ПЛАНИНЕ Степа се простире на трећини површине државе, још толико су пустињски предели, а на полупустиње отпада шестина територије. Само на крајњем истоку и југоистоку земље рељеф је другачији, ту се издижу планински масиви Алтаја и Тјен Шана, овог другог скоро до седам хиљада метара надморске висине. За Тјен Шан назив на казашком је Тенгри Тау, што има исти превод као и међународно распрострањена кинеска верзија – Небеске планине. Други по висини врх Тјен Шана, а највиши у Казахстану – Хан Тенгри, истог је имена као и господар свих духова или врховно божанство у тенгризму, који обухвата древне религије централноазијских народа. Митови нису везани само за степу него и за планине. С падина тих планина потичу јабуке и лале, одатле су се рашириле по целом свету, и оне су, поред степе, такође симболи земље.
Иначе, када је о површини реч, Казахстан је девета највећа земља на свету, а убедљиво је највећа држава на планети без морске обале или „излаза“ на отворено море. Акваторија Каспијског језера већа је два и по пута од Јадранског мора, још од давнина означавано је Хазарским морем, има и данас оних који мисле да се не може сматрати језером, али је истовремено и „затворено“ обалама. Због тога је континентална судбина опредељивала како судбину народа који су на том простору живели, тако и савремене државе, која управо слави тридесет година независности. А да се слави и адекватно обележи оваква „округла годишњица“, разлога свакако има.
Јер промене које су се одиграле од 1991. године до данас до те мере су трансформисале буквално све у овој држави, да се данашњи Казахстан уопште не може поредити с оним од пре три деценије. Бруто друштвени производ повећан је од осамостаљивања за невероватних шеснаест пута, очекује се да већ у наредним годинама премаши 200 милијарди долара, што чини више од половине централноазијског БДП-а, а досадашње стране директне инвестиције ближе се износу од 350 милијарди долара. Истовремено, стопа незапослености „спуштена“ је испод пет посто, док се посматрајући често цитиране листе о инвестиционој клими и економским слободама ова држава котира на респектабилним позицијама, између 25. и 35. места. Први председник Нурсултан Назарбајев за стратешки циљ поставио је пре седам година улазак међу тридесет најразвијенијих земаља света до 2050. године. Његов наследник Касим Жомарт Токајев наставио је ка том стратешком циљу. Критичари ће рећи преамбициозно, али – посматрајући с које се полазне тачке кренуло и шта је до сада постигнуто – овакав циљ није немогућ. Посебно ако се има у виду чињеница да је транзиција власти након избора председника прошла мирно, без икаквих дестабилизација, уз задржавање стратешких стремљења утврђених ранијих година. Треба истаћи и огромно спољнополитичко искуство председника Токајева, он савршено разуме комплексне промене које се одигравају у глобалним оквирима и апсолутно је упућен у то какве све импликације текућа трансформација може узроковати у регионалном оквиру и унутрашњој политици. Отуда и његов пројекат Конструктивни друштвени дијалог – основа стабилности и развоја Казахстана, представљен поводом 30-годишњице независности, а који се заснива на четири стуба: савремена ефикасна држава; гарантовање права и безбедности грађана; инклузивна економија; нова етапа друштвене модернизације и равномерни регионални развој.
Отуда и оријентисање ка диверсификацији економије, привлачењу иностраног капитала у сектор развоја технологија, што је у 2021. години донело импресивне резултате. Наиме, у првом полугодишту бележи се раст страних директних инвестиција за скоро трећину и премашује 11 милијарди долара, што је у складу с постављеним циљем да на годишњем нивоу то износи око 30 милијарди. Према овом параметру у прошлој години казахстанска економија је на првом месту међу државама у транзицији. Врло важно, географска дистрибуција инвестиција је равномерна, о томе се и те како води рачуна како би се осигурао регионални развој.

НУР СУЛТАН – ВИСОКО МЕСТО НА ЛИСТИ НАЈХЛАДНИЈИХ ПРЕСТОНИЦА Престоница, премештена из Алма Ате (или Алматија, по изворној верзији) 1997. године, током совјетских времена Целиноград, од 1992. Акмола, затим преименована 1998. у Астану (у преводу дословно значи – престоница) на иницијативу првог председника Назарбајева, да би од 2019. понела садашњи назив Нур Султан, развијана је по узору на савремене мегалополисе, с високим небодерима и футуристичком архитектуром подсећа на Дубаи, Шангај, Токио и Сингапур. У реду, климатски услови нису као у градовима с којима се Нур Султан упоређује, зиме су дуге, поделак на термометру спушта се често до минус двадесет, некада и ниже, али су комуналне службе одлично организоване, те због тога нема већих застоја или проблема у функционисању. Занимљив податак је да Нур Султан заузима друго место на листи најхладнијих главних градова, ту је позицију „преотео“ канадској Отави. На првом месту остаје монголски Улан Батор.
Светска изложба ЕКСПО – 2017 организована је у главном граду Казахстана, а 2018. године отворен је и Међународни финансијски центар регионалног значаја. Нур Султан није само економски центар највеће централноазијске земље већ и целокупне Централне Азије. Отварању Изложбе присуствовао је и председник Србије – Александар Вучић. Председници Србије су још три пута званично путовали у Казахстан од 2010. године, што је индикатор да постоји жеља за чвршћим повезивањем и развојем билатералних односа, који су на политичком нивоу – одлични. Први председник Назарбајев, иако је само једанпут „гостовао“ у Београду, дао је позитиван импулс политичким релацијама између две стране, те се може рећи како су због тога српским институцијама и организацијама у Казахстану сва врата отворена. Колико ми то користимо, сасвим је друга тема!?
Елем, отуда и непрекидно повећавање броја становника престонице, што из осталих делова земље, што печалбара с разних крајева света, чији се број у 21. веку увећао за два и по пута, а од 2015. године премашује милион. Да ће се у овом смеру наставити, наговештава и податак како чак 70 посто транзитног саобраћаја између Кине и Европе (или обрнуто) пролази преко казахстанске територије – улога у спровођењу грандиозног пројекта „Појас и пут“ већ сада је незаменљива. Казахстанско-кинески гранични прелаз Хоргос није место где се из једне државе излази, а у другу улази него међународни центар за пограничну сарадњу и бесцаринску трговину и тренутно највећа „копнена лука“ на свету! Данас је овим железничким коридором могуће и превозити робу, и путовати директном линијом од Урумћија до Нур Султана. Сарадња с Кином убрзала је геоекономске промене, па се развој саобраћајница, а с њима и повећавање броја разних привредних активности сада више одиграва по хоризонталној оси исток–запад. Зато расте значај каспијске луке Актау (преко које се могу транспортовати и нафта, житарице и остала зрнаста роба), све важније тачке у транспорту роба од Хоргоса ка Турској и Ирану, а затим и даље ка југоисточној Европи и источном Медитерану. У совјетском времену више се пажње поклањало вертикалном повезивању, од севера до југа, те су Атирау, Актобе, Костанај и Павлодар представљали чворишта за повезивање с Русијом, а преко Русије и осталим, западним деловима тадашње заједничке државе. „Проходност“ и по новој хоризонтали и по старој вертикали у данашњим околностима представља компаративну предност, казахстанска саобраћајна инфраструктура интегрални је део огромног система за спајање произвођача, дистрибутера и купаца од Атлантика на западу до Пацифика на истоку, од Балтика на северу до Персијског залива на југу, а Нур Султан се уздиже ка статусу најважнијег града између Пекинга и Истанбула на „средњем правцу“ континенталног Пута. Интересовање инвеститора, како европских, тако и кинеских, појачано је и из овог разлога.

КАМПАЊА О ЗАБРАНИ НУКЛЕАРНОГ ОРУЖЈА Заједно с Туркменијом, Киргизијом, Таџикистаном и Узбекистаном, Казахстан је 2006. успоставио Централноазијску зону без нуклеарног оружја, и то у години када се Северна Кореја и званично уписала на листу нуклеарних сила На територији нове, независне државе остало је распоређено 1.410 нуклеарних бојевих глава и 104 интерконтиненталне балистичке ракете, које су расходовали три године пре рока предвиђеног чувеним споразумом о смањењу стратешког наоружања СТАРТ – 1. Тада стечени легитимитет да се поведе кампања о забрани нуклеарног оружја користи се и данас. Заједно с Туркменијом, Киргизијом, Таџикистаном и Узбекистаном, Казахстан је 2006. успоставио Централноазијску зону без нуклеарног оружја, и то у години када се Северна Кореја и званично уписала на листу нуклеарних сила. У наредном периоду на предлог Казахстана Генерална скупштина УН једногласно је усвојила резолуцију којом се 29. август проглашава Међународним даном против нуклеарних проба (2009); покренут је пројекат АТОМ (Abolish Testing. Our Mission) зарад мобилизације глобалног јавног мњења, академске заједнице и утицајних организација за остваривање тог циља (2012); с Међународном агенцијом за атомску енергију потписан је Споразум о оснивању Банке нискообогаћеног уранијума ради обезбеђивања гарантованог снабдевања горивом за индустрију цивилне атомске енергије (2015); потом је опет на предлог Казахстана ГС УН усвојила Универзалну декларацију за свет без нуклеарног оружја (2015); а тадашњи шеф државе је на 70. заседању ГС УН предложио да се за обележавање стогодишњице најважније међународне организације изради посебан План глобалне стратешке иницијативе за 2045. годину, што би подразумевало и одрицање од нуклеарног оружја свих држава чланица до тог рока. Старо правило у новинарству гласи да је вест када човек уједе пса, а не када пас уједе човека, па се зато шири простор посвећује севернокорејском и иранском примеру, те некако остаје на маргинама прича о тежњама за денуклеаризацијом. У тој причи Казахстан је глобални лидер. И то није усамљени случај иницијативе у спољној политици. Покренуто је 1992. године оснивање Конференције о мерама сарадње и изградње поверења у Азији (скраћеница овог формата на енглеском језику је ЦИЦА), која данас броји 27 чланица, 9 земаља и 5 међународних организација у статусу посматрача. Међу чланицама су и Кина, Русија, Индија, Пакистан, Јужна Кореја, Турска, Иран, Израел, Египат, а Казахстан председава овој организацији у периоду 2020–2022. године. Уочљива је намера да Конференција промовише инклузивни приступ, без обзира на честе комплексне билатералне односе између појединих земаља. Такође, 2009. године заједно с Турском, Азербејџаном и Киргизијом основан је Савет туркофоних држава, у који је касније укључен Узбекистан, а Мађарска има статус посматрача. Очекује се пријем Туркменије у наредном периоду. Уз то, Казахстан је оснивач Шангајске организације за сарадњу, све важнијег форума за осигуравање безбедности целокупне Евроазије, али и Евроазијског економског савеза и ОДКБ. Главни град Казахстана био је место сусрета сиријских власти и опозиционих група, уз учешће „гарантних сила“ Русије, Турске и Ирана. Кроз Астански процес обликовано је решење за деескалацију кризе и завршетак тешког грађанског рата. Две рунде преговора пет сталних чланица СБ УН плус Немачке с Ираном организоване су на истој локацији. Поред тога, велика помоћ пружена је у обнови разореног Авганистана, с посебним нагласком на активности развојног и хуманитарног карактера, обуку полицијских снага и дељење студентских стипендија (с фокусом на женску популацију и програме њиховог образовања). Авганистанска криза оптерећује регионалну безбедност, последице које настају јесу реална претња и званични Нур Султан се тиме бавио у прошлости, а тако ће наставити и убудуће. Последица је и што се након хаотичног америчког повлачења створио својеврсни „безбедносни вакуум“, за отворена питања хитно се морају тражити одрживе солуције. Избор за несталну чланицу Савета безбедности (за период 2017–2018. година) дошао је као логичан резултат свих наведених залагања, стрпљивог и континуалног поправљања сопствене позиције у међународним односима.

ОПЕРАЦИЈА „ОСИГУРАВАЊЕ“ СЕМИПАЛАТИНСКА Описи с почетка текста део су историје, за млађе нараштаје давне, делимично и заборављене, а за оне који одлучују о будућности земље не и пресудне. Фокусираност на достизање смело дефинисаних циљева утицала је да се о тим питањима размишља у контексту решавања наслеђених проблема. Из историје се учи како се не би поновила и постала препрека на даљем путу. Зато је у јесен 2012. окончањем акције која је трајала дугих 17 година завршена операција „осигуравања“ Семипалатинска (сам полигон затворен је још 1991), уз обезбеђивање плутонијума заосталог у подземним тунелима. Данас се та локација може и туристички обићи, подразумева се, с водичем, уз посебне мере предострожности и заказивање десет дана унапред. Паралелно с поменутом теренском операцијом, казахстанска дипломатија искористила је тренутак и повела праву политичку офанзиву, усмерену ка међународним организацијама, са циљем свеобухватне и темељне денуклеаризације у глобалним оквирима.
Иначе, оно што је уочено као велики напредак на економском и политичком пољу долази и као круна пројекта унапређења образовања и људског капитала који се имплементира око двадесет година. Стипендирано је више хиљада студената да одлазе на иностране универзитете, међу њима и оне водеће, где стичу знања и вештине, уче језике и сакупљају искуства, уз обавезу да се врате у земљу и помогну њеном развоју. Тај процес се одвија плански, нема импровизација. Истовремено, унутар земље су инвестиције у научне и високошколске установе поприличне чак и за поједине чланице ЕУ или НАТО-а. На том послу се не штеди. Данас само у Нур Султану постоји чак 11 универзитета (државних и приватних), у Алма Ати преко 20, не рачунајући друге институције које се баве сличном делатношћу, попут војних и полицијских академија или самосталних истраживачко-образовних центара. На иницијативу првог председника државе 1996. године основан је данас већ познати Евроазијски национални универзитет „Лав Гумиљов“. Избор назива универзитета привлачи пажњу пошто је он евроазијски, а када је већ с тим придевом, Гумиљов се „наметнуо“ за логично решење приликом одређивања имена. Порука је у сваком погледу вишезначна, има и геополитички вектор. Академик Никола Милошевић био је највероватније први који се на српско-хрватском језичком простору упознао с радовима Гумиљова и дискутовао о његовим тезама. О томе је, у сваком случају, много знао. Концепт етногенезе коју промовише руски научник, између осталог, нуди и нови, од стране западних аутора некоришћен или оштро критикован, методолошки оквир за проучавање народотворних процеса, односно за настајање и нестајање народа у светској историји. До закључака у свом најзначајнијем раду Гумиљов долази након опсежних, деценијских истраживања историје степа и централноазијских номада. Једна од констатација гласи и да у етапи „другог пасионираног подстицаја“ остатке старог етноса, колективитета који се постепено гаси, апсорбује нови млади етнос који се постепено формира, чиме почиње нови циклус етногенезе. Кратко, сведено и до крајњих граница упрошћено: нема народа без историје, нити има историје без географије. Карактеристике простора на којима народи нестају и настају утичу на бројне историјске, друштвене, политичке процесе. Избор да се нови евроазијски универзитет назове по Гумиљову није уопште био случајан. Заокруживање идеје Мангилик Ел као дискурса почело је још тада, иако је званично саопштено 2014. године. Тада и уз додатак седам циљева у будућности којима се утврђује пут за достизање онога што поставља председник Токајев. Како разумети Мангилик Ел? Према легенди, хан Жанибек, један од оснивача Казашког ханата у 15. веку, питао је своје сараднике: Шта је вечно? Први закључак је гласио: „Река тече заувек, планински врх је вечан, Сунце и Месец су вечни, земља је вечна!“ Али мудрац је иступио и на ово одговорио: „Смрт речног тока је испод зимског леда, смрт планинског врха је иза густих облака, смрт Сунца и Месеца је у промени дана и ноћи, смрт црне земље је под снежним покривачем. Вечно је добро име, вечно је дело учења. Људи који поштују свој матерњи језик су вечни.“ Друштвена стабилност се, дакле, осигурава кроз поштовање традиције. Нема будућности без прошлости. Нормално, у циклусима етногенезе традиције се мењају, мењају се и времена у којима живимо, доносе са собом нов начин живота. Али то се одиграва кроз апсорпцију и етапну трансформацију, никако преко наметнутих решења. Нема оног западног „или – или“, с нама си или против нас! Већ „и – и“, учења, преношења и обликовања кроз коегзистенцију, како различитих генерација које имају некада и дијаметрално супротне погледе на свакодневицу, тако и различитих етноса који припадају другачијим културама и религијама. Ту се негде примећују и обриси тенгристичке логике, пре свега у односу према „цивилизацији предака“. С обзиром на то да насупрот двотрећинском већинском становништву у Казахстану живи још и трећина припадника других народа (међу којима је најбројнија руска популација), може се само замислити какав би епилог имало прихватање матрице „или – или“!? Развој је процес који траје, ту нема тачке, може бити само запета, а у турбулентним временима некада није лако читавим етносима да очувају своју традицију (или, како је то мудрац рекао „језик“), свест ко су и које вредности бране, шта су темељи културе коју баштине.
Без таквог сагледавања историјских токова и стварности, сасвим је извесно, не би било ни оваквих домета у привреди, на регионалној и светској политичкој позорници. Не би било ни резултата. Не би било ни планирања будућности.

СИСТЕМ СТАБИЛНИЈИ ОД ОКРУЖЕЊА У трусном централноазијском региону Казахстан је постао „успешна прича“, систем стабилнији од осталих у окружењу, с развијенијом економијом, израженим стратешким планирањем и мудрим спољнополитичким позиционирањем. У балканској јавности, која је у највећој мери „конзумент“ западних стереотипа, прихватаних некритички и у великим количинама, о казахстанском примеру се или мало зна, или се он сагледава кроз врло дискутабилне конструкције и њихову „или – или“ матрицу. Или се, у крајњој мери, на помен ове државе евоцирају успомене на писања Солжењицина и Коеља, евентуално на Џејмса Бонда. Штета! Огромна грешка! Не само због тога што нам се у централноазијском региону, а преко Казахстана отварају бројне прилике за унапређивање економске, научне, културне и политичке сарадње од којих можемо имати врло конкретну корист, већ и зато што се из схватања „филозофије степе“ може много тога научити. Самим тим и процеси који се одигравају на Балкану тумачити из сасвим другачијег угла.