Dogodine na Lovćenu!

Povodom godišnjice upokojenja mitropolita Amfilohija

Da je samo sproveo „litijsku revoluciju“, to bi bilo dovoljno da uđe u istoriju, legendu i (što je možda i najvažnije) narodno predanje. A uradio je mnogo više od toga, jer je (poslednja i najveća) odbrana svetinja samo kruna njegovog višedecenijskog neprestanog pravoslavnog i srpskog delovanja na spasavanju srpskih (i svih drugih) duša i vezivanja ljudi za nebesko i večno. A gde smo danas, godinu dana od Amfilohijevog upokojenja?

Čak mi je jedan od njihovih glavnih govorio – ti bi bio odličan da budeš član DPS-a. A ja kažem: „Slušaj prijatelju moj, meni je uska vasiona. A ti hoćeš da me smestiš u mali DPS. A meni vasiona uska čoveče. Ja ne mogu sebe da nađem u vasioni, idem negde dalje i dublje od vasione. E to je sva priča“ – govorio je Amfilohije (H)Ristov Radović, blaženopočivši mitropolit-crnogorsko primorski i jedan od najvažnijih srpskih duhovnih gorostasa u prethodnih sto godina (što je veliko priznanje s obzirom na „konkurenciju“, tj. blagodarnost našeg mučnog 20. veka koji je obilovalo stradanjima ali i svetiteljima). Večni propovednik Žive Reči Hristove poput Petra Prvog i večni tragalac za smislom postojanja poput Petra Drugog. Dostojni naslednik oba ova velikana. Stoga nije čudno što se Amfilohije upokojio gotovo na isti dan kada i oni, dan uoči proslavljanja Svetog Luke, 30. oktobra prethodne godine.
O njegovoj duhovnoj veličini, učenosti, erudiciji, polihistoričnosti je bespredmetno govoriti, pošto je ona na nivou podrazumevanja, već treba dati fokus i osvetliti ono za šta je Amfilohije živeo – da bi služio „česti i imenu“, mada je on često „krstu služio a Milošem živio“ (njegoševski rečeno). Zato ćemo se fokusirati na dva aspekta: Amfilohijevo nasleđe i Amfilohijevo zaveštanje.

[restrict]

Krstu služiš, a Milošem živiš

Iako se čitav život politike gnušao i gadio, ipak se čitav život na određeni način politikom bavio. To je iz prostog razloga što se politika za vreme trajanja njegovog ovozemaljskog života neprestano i brutalno bavila njim i njegovim životom, ne dozvoljavajući mu i zabranjujući mu mnogo toga. Pa kako je onda mogao da se ne bavi njome? Jer kršenje principa sekularnosti (razdvojenosti države i crkve), na koji se toliko pozivaju „domaći“ građanistički evrotalibani, funkcioniše kao dvosmerna ulica (mada je za njih uglavnom slepa; samo se „crkva meša u politiku“), a na primeru Amfilohija se videla i ta druga strana, kada je crkva neprestano bila na udaru politike (vlasti), u nekoliko etapa, ali s uvek istim ciljem: njenim marginalizovanjem i svođenjem na „privezak“ režima, koji bi potom služio za instrumentalizaciju spram njihovih projektovanih ideja i ciljeva.
Srećom po nas, imali smo njega koji je na sve izazove vremena adekvatno odgovorio. Na svoje najveće duhovno ratište, na Cetinje (prestonicu stare Crne Gore i novog Montenegra), došao je iz Banata, a njegov dolazak se u simboličkom smislu „poklopio“ s nestajanjem titoističkog komunizma („brozomore“ kako je govorio) kod nas. Tom prilikom, započinjući svoju najvažniju crkvenu i nacionalnu misiju, okupljenim Crnogorcima rekao je: „Evo mene, a evo i vas, spremno je srce moje da zajedno sa vama obnavljam svoju dušu, da zajedno sa vama obnavljam oskrnavljene oltare, da zajedno sa vama obnavljam onaj sveti i najsvetiji, najveličanstveniji oltar i hram, dušu svakoga od nas, jer nema ničega svetijeg pod nebom i na zemlji od ljudske duše i ljudskog bića.“
I od onda do smrti nije stao, a bilans (samo u Crnoj Gori) je više nego zapanjujući; više od 600 podignutih i obnovljenih crkava, manastira, duhovnih škola i konaka… a još važnije od toga, napunio je te prostorije (jer bez vernika sve crkvene zgrade su obični objekti) verujućim narodom, koji je posle poluvekovnog (pre svega duhovnog) ropstva pod komunizmom tražio slobodu, onu najvažniju i zapravo jedinu pravu – duhovnu slobodu. A dobivši tu slobodu od Amfilohija, narod ga je pratio, slušao i voleo do kraja života i preseljenja na nebesa.

Dva helikoptera i dve crkve

Čitavo delovanje Amfilohija u Crnoj Gori proteklo je u znaku dva „helikopterska desanta“ (kao što je ustoličenje njegovog naslednika Joanikija započelo isto tako „helikopterskim desantom“ na Cetinjski manastir). Prvi je bio ono uklanjanje Njegoševe kapele s Lovćena i donošenje Meštrovićevog mauzoleja na njeno mesto. Time je borba za porobljeno srpstvo u Crnoj Gori i za njen srpski predznak (kao jedini ispravan), pored verske, dobila i nacionalnu dimenziju. Drugi je bilo helikoptersko postavljanje (vraćanje) crkve na Rumiju 2005. godine (dakle tik pred otcepljenje Crne Gore 2006. nakon falsifikovanog referenduma), što je označilo „objavu rata“ bezbožništvu i poslednjoj komunističkoj diktaturi u nekadašnjoj Svetigori.
Što se tiče kapele i mauzoleja na Lovćenu, tj. njihove „zamene“ 1961. godine, to je u simboličkom smislu označilo definitivni početak ukidanja srpskog karaktera Crne Gore (koji je bio nesporan čak i u periodu NOR-a) i njenog zamenjivanja novokomponovanim (nesrpskim i antisrpskim) crnogorstvom. Jer ono što je počelo kao dinastički sukob (Karađorđevići i Obrenovići s jedne i Petrović-Njegoši s druge) a nastavilo se kao sukob nezadovoljnih oficira i vojnika (kratkotrajna „Božićna pobuna“ i začetak komitskog pokreta, koji je od onda pomagala i finansirala fašistička Italija a čije su ideje razrađivali i koristili i ustaše i komunisti), sada je dobilo svoje produbljenje stvaranjem podele na liniji dva naroda (nacije): Srba protiv Crnogoraca. O tome svedoči i sin arhitekte spornog mauzoleja u kome počivaju zatočene mošti Njegoša Mato Meštrović, koji je u intervjuu za „Nedeljnik“ 2018. godine rekao: „Montenegrinjani su želeli da se uklone svi ostaci intervencija na kapeli koje je izvršio, posle Prvoga svetskog rata, kralj Aleksandar. Meštrovićev mauzolej na Lovćenu je bio izgrađen da trajno razdvoji Srbe i Crnogorce. To je pravi smisao borbe za Lovćen!“ Ispravno ocenivši značaj Lovćena i Njegoša za revitalizaciju srpstva u Crnoj Gori, kao preduslov njenog opšteg preporoda, mitropolit Amfilohije je ovo pitanje uvek apostrofirao kao glavno i sudbonosno za Crnu Goru.
Drugi slučaj je postavljanje crkve na Rumiji. Mitropolija Crnogorsko-primorska je 31. jula 2005. godine postavila na Rumiji crkvu izgrađenu od metalne konstrukcije, koja je posvećena Svetoj Trojici. Crkva koja je postojala od vizantijskih vremena na vrhu Rumije bila je porušena od Turaka, prilikom turske okupacije Bara 1571. godine. Crkvica dimenzija četiri metra visine, tri metra dužine i dva metra širine, sa težinom od tri tone postavljena je na vrh Rumije pomoću dva helikoptera tadašnje Vojske Srbije i Crne Gore, a uz asistenciju MUP-a Crne Gore. Krajem 2018. godine crkvica je obložena kamenjem koje je narod vekovima donosio, da bi se hram tu obnovio. Po drevnom predanju, na planini Rumiji, na njenom vrhu visokom 1.595 metara, postojala je crkva posvećena Svetoj Trojici koju je sagradio kralj Jovan Vladimir. Zbog greha počinjenog u hramu, crkva je odletela. Isto predanje je govorilo da će crkva ponovo sama doleteti kada se nakupi dovoljno pokajnog kamenja za novi hram. Slično se radi i s obnovom kapele na Lovćenu, gde je Amfilohije mnogo puta rekao kako svako treba da na vrh Lovćena, kada ide da se pokloni „utamničenom“ Njegošu u Meštrovićevom mauzoleju, ponese po jedan kamen, pa će se tu nakupiti dovoljno „materijala“ za novu Njegoševu kapelu gde će mu mošti u miru počivati. Tako je Amfilohije, vraćajući crkvu na vrh Rumije, počeo da vraća Crnu Goru njoj samoj i da dokazuje da duhovni preporod ne može da ide bez onog nacionalnog – povratka srpskom stanovištu iz kog su je nasilno otrgnuli domaći i strani okupatori.

Od Kosova do Jadovna

Kada je reč o okupaciji u kojoj živimo, ne može da se ne pomene Amfilohijevo delovanje devedesetih godina prošlog veka. U nameri da ga diskredituju (a zapravo su mu time udelili samo kompliment) brojni srbofobni mediji su čak i smrt mitropolita iskoristili da „podsete javnost“ na slike Amfilohija na ratištima po Bosni i Hercegovini, Krajini, u pomoći Srbima gde god je to bilo neophodno, kao i one najupečatljivije – s raspetog Kosova.
Kada je reč o Republici Srpskoj Krajini, indikativan je u kontekstu rasprave o tome gde je matica Srbima u Crnoj Gori jedan citat iz Amfilohijeve četvorodelne knjige „Ljetopis Kosovskog raspeća“. Tu on piše: „Zadesio sam se u beskrajnoj koloni avgusta 1995. g. kod Martin Broda. Pitam starca kuda? U Srbiju vladiko, idemo majci! Isto je i sada na Kosmetu 13. juna 1999 god. Iste kolone Kosova i Srpske Krajine idu na nova stradanja.“ Dakle, mnogi nažalost tek kad se nađu u poziciji da napuštaju svoja vekovna ognjišta, shvataju da je jedino Srbija mesto gde uvek, uprkos svemu, mogu da odu i nađu sigurno utočište i priliku za novi život. A ako to nije matica, ne znam šta je. Ostalo je zabeleženo da je i nakon jednog od brojnih bombardovanja izbegličke kolone od strane hrvatskih aviona, Amfilohije danima tražio kosti nekoliko stradalnika kako bi ih sahranio kako dolikuje. Isto je posle nastavio i na Kosovu, tako povezujući taj mučenički i stradalnički venac koji svedoči o tome da je Srbija tamo gde god Srbi stradaju i ginu i gde god su naše kosti rasejane i zakopane.

Kuda dalje?

Godinu dana od Amfilohijevog preseljenja na nebesa dočekujemo s revidiranim Zakonom o slobodi veroispovesti (koji je i pokrenuo „litijsku revoluciju“), sa znatno poboljšanim ali još nedovoljno i do kraja rešenim pitanjem i statusom SPC u Crnoj Gori, za šta najveće „zasluge“, tj. odgovornost snosi nova vlast. Kruna svih napora bi bila potpisivanje Temeljnog ugovora, koji bi rešio i otklonio sve dileme jednom zasvagda.
Premijer Krivokapić, koji je tokom majskog „noćnog upada“ u Patrijaršiju u Beogradu pompezno izjavio da neće tada (kada je trebalo), već na godišnjicu smrti Amfilohija u Crnoj Gori potpisati taj ugovor, nije ispoštovao ni to naknadno obećanje, pored toga što je prekršio primarni dogovor da se ugovor potpiše tada u maju u Beogradu, u administrativnom sedištu srpske crkve, gde bi to imalo najviše (i jedino?) smisla.
Uprkos svemu, nade i vere ima napretek i mora je biti još više, što potvrđuju i reči Darka Đoga, profesora s Bogoslovije u Foči i istaknutog crkveno-nacionalnog delatnika: „U posljednjih godinu dana SPC u Crnoj Gori je doživjela mnogo istorije u kratkom periodu: nakon litija i izbora, ušlo se u jednu novu epohu koju nije lako odrediti – sa jedne strane tu su neispunjena očekivanja i nade koje ne jenjavaju, sa druge su tu realni politički okviri koji ne zavise samo od SPC i srpskog naroda. Pomalo je to, čini se, ona poznata istorija slobode koja nikada nije onakva kakvom su je sužnji zamišljali, kao što smo pjevali o njoj. Upokojio se mitropolit Amfilohije – istorijska ličnost prvog reda, a ubrzo i patrijarh Irinej, ali su patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije odmah pokazali svijetu zašto su izabrani da nastave put svojih prethodnika: ispoljili su staloženost i hrabrost u izrazito teškim okolnostima.“ Ovo se najbolje videlo na primeru ustoličenja Joanikija na Cetinju – slabost države (koja se „trgnula“ u poslednji čas i onemogućila da nekoliko stotina fanatika paralizuje i pobedi državu), odnos prema SPC i njenoj imovini i nasleđu u Crnoj Gori, te velike mane i nedostaci koji mahom proizlaze iz jedne činjenice – nepotpisivanja Temeljnog ugovora.
„Nemam saznanja gdje i kako se zastalo s potpisivanjem ugovora, ali posljednje javne informacije bile su one da je Dritan Abazović korigovao Temeljni ugovor shodno svojim predstavama o zaštiti Crne Gore od spornih dijelova – iako je taj tekst predložio SA Sinod SPC. To ujedno pretpostavlja da je SA Sinod nekako htio da pridobije neki suvišak privilegija – u šta mi je teško da povjerujem. Prije će posrijedi biti da je URA, koja sa DPS-om dijeli zajedničke nebulozne poglede na crkvenu prošlost Crne Gore, željela da onemogući priznavanje istorijskog kontinuiteta SPC u CG. Kako je i kada moguće naći zajedničku spremnost za potpisivanje Temeljnog ugovora – teško je danas predvidjeti“, dodao je Đogo u izjavi za „Pečat“. Ovo potvrđuje naša pisanja iz prethodnih tekstova o partiji URA kao „DPS lajt“ varijanti, koja je po određenim pitanjima „malo“ a po određenim u potpunosti na liniji s bivšom vlašću, a i dalje aktuelnim režimom DPS-a. Tako „zatočena“ i razapeta između želja većinskog srpskog i pravoslavnog stanovništva i interesa dukljanske klike i međunarodnog faktora, SPC kao i čitava Crna Gora ostaju da „lebde“ između onoga što jesu i što žele da budu i između onoga što im se nameće. Kao i Njegošev grob, kao i Amfilohijev život i delo. Međutim, kako znamo da „vaskrsenja ne biva bez smrti“, i da suštinski nema smrti, već samo seoba, tako znamo da je Amfilohije s nama i uz nas podjednako (ako ne i više) kao kad je bio prisutan na zemlji, a da njegova borba, amanet i zavet moraju da se nastave i ispune. A oni su kratki, jasni i nedvosmisleni: „Dogodine na Lovćenu, dogodine na Kosovu!“

[/restrict]