Догодине на Ловћену!

Поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија

Да је само спровео „литијску револуцију“, то би било довољно да уђе у историју, легенду и (што је можда и најважније) народно предање. А урадио је много више од тога, јер је (последња и највећа) одбрана светиња само круна његовог вишедеценијског непрестаног православног и српског деловања на спасавању српских (и свих других) душа и везивања људи за небеско и вечно. A где смо данас, годину дана од Амфилохијевог упокојења?

Чак ми је један од њихових главних говорио – ти би био одличан да будеш члан ДПС-а. А ја кажем: „Слушај пријатељу мој, мени је уска васиона. А ти хоћеш да ме сместиш у мали ДПС. А мени васиона уска човече. Ја не могу себе да нађем у васиони, идем негде даље и дубље од васионе. Е то је сва прича“ – говорио је Амфилохије (Х)Ристов Радовић, блаженопочивши митрополит-црногорско приморски и један од најважнијих српских духовних горостаса у претходних сто година (што је велико признање с обзиром на „конкуренцију“, тј. благодарност нашег мучног 20. века који је обиловало страдањима али и светитељима). Вечни проповедник Живе Речи Христове попут Петра Првог и вечни трагалац за смислом постојања попут Петра Другог. Достојни наследник оба ова великана. Стога није чудно што се Амфилохије упокојио готово на исти дан када и они, дан уочи прослављања Светог Луке, 30. октобра претходне године.
О његовој духовној величини, учености, ерудицији, полихисторичности је беспредметно говорити, пошто је она на нивоу подразумевања, већ треба дати фокус и осветлити оно за шта је Амфилохије живео – да би служио „чести и имену“, мада је он често „крсту служио а Милошем живио“ (његошевски речено). Зато ћемо се фокусирати на два аспекта: Амфилохијево наслеђе и Амфилохијево завештање.

[restrict]

Крсту служиш, а Милошем живиш

Иако се читав живот политике гнушао и гадио, ипак се читав живот на одређени начин политиком бавио. То је из простог разлога што се политика за време трајања његовог овоземаљског живота непрестано и брутално бавила њим и његовим животом, не дозвољавајући му и забрањујући му много тога. Па како је онда могао да се не бави њоме? Јер кршење принципа секуларности (раздвојености државе и цркве), на који се толико позивају „домаћи“ грађанистички евроталибани, функционише као двосмерна улица (мада је за њих углавном слепа; само се „црква меша у политику“), а на примеру Амфилохија се видела и та друга страна, када је црква непрестано била на удару политике (власти), у неколико етапа, али с увек истим циљем: њеним маргинализовањем и свођењем на „привезак“ режима, који би потом служио за инструментализацију спрам њихових пројектованих идеја и циљева.
Срећом по нас, имали смо њега који је на све изазове времена адекватно одговорио. На своје највеће духовно ратиште, на Цетиње (престоницу старе Црне Горе и новог Монтенегра), дошао је из Баната, а његов долазак се у симболичком смислу „поклопио“ с нестајањем титоистичког комунизма („брозоморе“ како је говорио) код нас. Том приликом, започињући своју најважнију црквену и националну мисију, окупљеним Црногорцима рекао је: „Ево мене, а ево и вас, спремно је срце моје да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и најсветији, највеличанственији олтар и храм, душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и на земљи од људске душе и људског бића.“
И од онда до смрти није стао, а биланс (само у Црној Гори) је више него запањујући; више од 600 подигнутих и обновљених цркава, манастира, духовних школа и конака… а још важније од тога, напунио је те просторије (јер без верника све црквене зграде су обични објекти) верујућим народом, који је после полувековног (пре свега духовног) ропства под комунизмом тражио слободу, ону најважнију и заправо једину праву – духовну слободу. А добивши ту слободу од Амфилохија, народ га је пратио, слушао и волео до краја живота и пресељења на небеса.

Два хеликоптера и две цркве

Читаво деловање Амфилохија у Црној Гори протекло је у знаку два „хеликоптерска десанта“ (као што је устоличење његовог наследника Јоаникија започело исто тако „хеликоптерским десантом“ на Цетињски манастир). Први је био оно уклањање Његошеве капеле с Ловћена и доношење Мештровићевог маузолеја на њено место. Тиме је борба за поробљено српство у Црној Гори и за њен српски предзнак (као једини исправан), поред верске, добила и националну димензију. Други је било хеликоптерско постављање (враћање) цркве на Румију 2005. године (дакле тик пред отцепљење Црне Горе 2006. након фалсификованог референдума), што је означило „објаву рата“ безбожништву и последњој комунистичкој диктатури у некадашњој Светигори.
Што се тиче капеле и маузолеја на Ловћену, тј. њихове „замене“ 1961. године, то је у симболичком смислу означило дефинитивни почетак укидања српског карактера Црне Горе (који је био неспоран чак и у периоду НОР-а) и њеног замењивања новокомпонованим (несрпским и антисрпским) црногорством. Јер оно што је почело као династички сукоб (Карађорђевићи и Обреновићи с једне и Петровић-Његоши с друге) а наставило се као сукоб незадовољних официра и војника (краткотрајна „Божићна побуна“ и зачетак комитског покрета, који је од онда помагала и финансирала фашистичка Италија а чије су идеје разрађивали и користили и усташе и комунисти), сада је добило своје продубљење стварањем поделе на линији два народа (нације): Срба против Црногораца. О томе сведочи и син архитекте спорног маузолеја у коме почивају заточене мошти Његоша Мато Мештровић, који је у интервјуу за „Недељник“ 2018. године рекао: „Монтенегрињани су желели да се уклоне сви остаци интервенција на капели које је извршио, после Првога светског рата, краљ Александар. Мештровићев маузолеј на Ловћену је био изграђен да трајно раздвоји Србе и Црногорце. То је прави смисао борбе за Ловћен!“ Исправно оценивши значај Ловћена и Његоша за ревитализацију српства у Црној Гори, као предуслов њеног општег препорода, митрополит Амфилохије је ово питање увек апострофирао као главно и судбоносно за Црну Гору.
Други случај је постављање цркве на Румији. Митрополија Црногорско-приморска је 31. јула 2005. године поставила на Румији цркву изграђену од металне конструкције, која је посвећена Светој Тројици. Црква која је постојала од византијских времена на врху Румије била је порушена од Турака, приликом турске окупације Бара 1571. године. Црквица димензија четири метра висине, три метра дужине и два метра ширине, са тежином од три тоне постављена је на врх Румије помоћу два хеликоптера тадашње Војске Србије и Црне Горе, а уз асистенцију МУП-а Црне Горе. Крајем 2018. године црквица је обложена камењем које је народ вековима доносио, да би се храм ту обновио. По древном предању, на планини Румији, на њеном врху високом 1.595 метара, постојала је црква посвећена Светој Тројици коју јe саградио краљ Јован Владимир. Због греха почињеног у храму, црква је одлетела. Исто предање је говорило да ће црква поново сама долетети када се накупи довољно покајног камења за нови храм. Слично се ради и с обновом капеле на Ловћену, где је Амфилохије много пута рекао како свако треба да на врх Ловћена, када иде да се поклони „утамниченом“ Његошу у Мештровићевом маузолеју, понесе по један камен, па ће се ту накупити довољно „материјала“ за нову Његошеву капелу где ће му мошти у миру почивати. Тако је Амфилохије, враћајући цркву на врх Румије, почео да враћа Црну Гору њој самој и да доказује да духовни препород не може да иде без оног националног – повратка српском становишту из ког су је насилно отргнули домаћи и страни окупатори.

Од Косова до Јадовна

Када је реч о окупацији у којој живимо, не може да се не помене Амфилохијево деловање деведесетих година прошлог века. У намери да га дискредитују (а заправо су му тиме уделили само комплимент) бројни србофобни медији су чак и смрт митрополита искористили да „подсете јавност“ на слике Амфилохија на ратиштима по Босни и Херцеговини, Крајини, у помоћи Србима где год је то било неопходно, као и оне најупечатљивије – с распетог Косова.
Када је реч о Републици Српској Крајини, индикативан је у контексту расправе о томе где је матица Србима у Црној Гори један цитат из Амфилохијеве четвороделне књиге „Љетопис Косовског распећа“. Ту он пише: „Задесио сам се у бескрајној колони августа 1995. г. код Мартин Брода. Питам старца куда? У Србију владико, идемо мајци! Исто је и сада на Космету 13. јуна 1999 год. Исте колоне Косова и Српске Крајине иду на нова страдања.“ Дакле, многи нажалост тек кад се нађу у позицији да напуштају своја вековна огњишта, схватају да је једино Србија место где увек, упркос свему, могу да оду и нађу сигурно уточиште и прилику за нови живот. А ако то није матица, не знам шта је. Остало је забележено да је и након једног од бројних бомбардовања избегличке колоне од стране хрватских авиона, Амфилохије данима тражио кости неколико страдалника како би их сахранио како доликује. Исто је после наставио и на Косову, тако повезујући тај мученички и страдалнички венац који сведочи о томе да је Србија тамо где год Срби страдају и гину и где год су наше кости расејане и закопане.

Куда даље?

Годину дана од Амфилохијевог пресељења на небеса дочекујемо с ревидираним Законом о слободи вероисповести (који је и покренуо „литијску револуцију“), са знатно побољшаним али још недовољно и до краја решеним питањем и статусом СПЦ у Црној Гори, за шта највеће „заслуге“, тј. одговорност сноси нова власт. Круна свих напора би била потписивање Темељног уговора, који би решио и отклонио све дилеме једном засвагда.
Премијер Кривокапић, који је током мајског „ноћног упада“ у Патријаршију у Београду помпезно изјавио да неће тада (када је требало), већ на годишњицу смрти Амфилохија у Црној Гори потписати тај уговор, није испоштовао ни то накнадно обећање, поред тога што је прекршио примарни договор да се уговор потпише тада у мају у Београду, у административном седишту српске цркве, где би то имало највише (и једино?) смисла.
Упркос свему, наде и вере има напретек и мора је бити још више, што потврђују и речи Дарка Ђога, професора с Богословије у Фочи и истакнутог црквено-националног делатника: „У посљедњих годину дана СПЦ у Црној Гори је доживјела много историје у кратком периоду: након литија и избора, ушло се у једну нову епоху коју није лако одредити – са једне стране ту су неиспуњена очекивања и наде које не јењавају, са друге су ту реални политички оквири који не зависе само од СПЦ и српског народа. Помало је то, чини се, она позната историја слободе која никада није онаква каквом су је сужњи замишљали, као што смо пјевали о њој. Упокојио се митрополит Амфилохије – историјска личност првог реда, а убрзо и патријарх Иринеј, али су патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије одмах показали свијету зашто су изабрани да наставе пут својих претходника: испољили су сталоженост и храброст у изразито тешким околностима.“ Ово се најбоље видело на примеру устоличења Јоаникија на Цетињу – слабост државе (која се „тргнула“ у последњи час и онемогућила да неколико стотина фанатика парализује и победи државу), однос према СПЦ и њеној имовини и наслеђу у Црној Гори, те велике мане и недостаци који махом произлазе из једне чињенице – непотписивања Темељног уговора.
„Немам сазнања гдје и како се застало с потписивањем уговора, али посљедње јавне информације биле су оне да је Дритан Абазовић кориговао Темељни уговор сходно својим представама о заштити Црне Горе од спорних дијелова – иако је тај текст предложио СА Синод СПЦ. То уједно претпоставља да је СА Синод некако хтио да придобије неки сувишак привилегија – у шта ми је тешко да повјерујем. Прије ће посриједи бити да је УРА, која са ДПС-ом дијели заједничке небулозне погледе на црквену прошлост Црне Горе, жељела да онемогући признавање историјског континуитета СПЦ у ЦГ. Како је и када могуће наћи заједничку спремност за потписивање Темељног уговора – тешко је данас предвидјети“, додао је Ђого у изјави за „Печат“. Ово потврђује наша писања из претходних текстова о партији УРА као „ДПС лајт“ варијанти, која је по одређеним питањима „мало“ а по одређеним у потпуности на линији с бившом влашћу, а и даље актуелним режимом ДПС-а. Тако „заточена“ и разапета између жеља већинског српског и православног становништва и интереса дукљанске клике и међународног фактора, СПЦ као и читава Црна Гора остају да „лебде“ између онога што јесу и што желе да буду и између онога што им се намеће. Као и Његошев гроб, као и Амфилохијев живот и дело. Међутим, како знамо да „васкрсења не бива без смрти“, и да суштински нема смрти, већ само сеоба, тако знамо да је Амфилохије с нама и уз нас подједнако (ако не и више) као кад је био присутан на земљи, а да његова борба, аманет и завет морају да се наставе и испуне. А они су кратки, јасни и недвосмислени: „Догодине на Ловћену, догодине на Косову!“

[/restrict]