Добар, лош, зао и глуп

Марко Видојковић

Ко се, и зашто, нада да ће Кристофер Хил сменити Александра Вучића

У извесном смислу можда и није сасвим лоше што смо, захваљујући 5. октобру, поред осталог стекли и искуство с политичким променама у Србији спроведеним уз новац и организаторске способности екстрапрофитера НАТО демократије.
Последице тих промена трпимо и даље – чак и у персоналном облику министарке Зоране Михајловић, на пример, а и њу пре треба схватити као парадигму тог стања зависности и послушности у које смо били доведени – што ће рећи да је евидентно да смо папрено скупо платили то жалосно искуство с њима и њиховим инвестицијама у наш случај. Сам народ је, уосталом, тако оценио када је на власт вратио све оне које је 5. октобра 2000. обарао с власти, додуше, не баш с потпуно истим уверењима, но и то је једна од тековина поменутог превратничког датума, и ваљда смо се некаквим имунитетом обезбедили од понављања сличних грешака.
Али то не значи и да смо имунизовани од њихових покушаја да нам недавну историју, опет преко наших леђа, понове као фарсу или, не дај Боже, трагедију…

ЗАЈЕДНИЧКО САОПШТЕЊЕ САД И ЕУ Што се тога тиче, већ и иоле пажљивији поглед на укупан контекст у коме се тренутно налазимо учвршћује уверење да они екстрапрофитери на нашој муци, које смо од те муке научили да називамо нашим западним пријатељима јер су нас тако издресирали након што су нас убедили да нам нису непријатељи, мотива за покушај да нам поново ураде оно што су нам (бар) једном већ урадили и те како имају.
У ту сврху, разумевања онога што нам прижељкују, довољно је, под условом да знамо да читамо између редова, прочитати „Заједничко саопштење о Западном Балкану“ америчког државног секретара Ентонија Блинкена и његовог саслужитеља Жозепа Бореља, високог, каже му функција, представника Европске уније за спољну политику и безбедност.
Њих двојица, наиме, сложили су се да „још више оснаже заједничко ангажовање на Западном Балкану у подршци напретку овог региона на његовом европском путу“, јер, пазите сад ово, „овај регион припада Европској унији“. Детаљније, то значи да су „Сједињене Државе и Европска унија уједињени у својој чврстој подршци територијалном интегритету Босне и Херцеговине, као и у свом заједничком раду на промоцији изборних и уставних“ – уставних, а садашњи је Устав БиХ дејтонски – „реформи и очувању функционалности њених државних институција. Озбиљно смо забринути због све заоштреније реторике у Босни и Херцеговини.“
А наглашавају и „значај дијалога уз посредовање ЕУ, који је кључни механизам за решавања питања свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова“, без звездице и фусноте, узгред буди речено, а уз то и „поздрављају и подржавају ангажовање Косова“ (опет без звездице и фусноте, статусна неутралност Европске уније вреди колико, на пример, и њена гаранција да ће бити основана Заједница српских општина, схватате ли да имамо посла с обичним преварантима) „у борби против корупције и организованог криминала“. Што је крајње речита напомена у светлу недавне употребе бојеве муниције у борби против шверцоване „фанте“ и „швепса“ на северу Косова и Метохије.

НОВА АМЕРИЧКА ОФАНЗИВА Додајмо свему овоме и да самозвани представник самозване међународне заједнице, јер није више Запад сва међународна заједница, у БиХ, Немац Кристијан Шмит у свом извештају Савету безбедности Уједињених нација, да се не би нагађало ко треба да буде мета оних уставних и изборних реформи Дејтона у БиХ, оговара „српске сепаратисте“ и њиховог лидера Милорада Додика и тврди да се због њега и њих БиХ „суочава с највећом егзистенцијалном претњом у послератном периоду“.
Док је Габријел Ескобар, специјални изасланик администрације Џозефа Бајдена за наш део света, у вези с нашом јужном покрајином Косовом и Метохијом, ових дана на сведочењу у америчком Конгресу појаснио и да споменута свеобухватна нормализација односа, као што већ знамо, у њиховом тумачењу представља „међусобно признање“. И успут је, у интервјуу „Ал Џазири“, данашњи однос САД и Србије описао као „ни добар ни лош, он је компликован“. А председнику Србије Александру Вучићу поручио је и да ће имати подршку САД, али, само, цитирамо „Ал Џазиру“, „док год наставља ићи европским путем“.
Да преведемо „Ал Џазиру“ и она саопштења и извештаје на директнији језик њихових стварних намера и непосредних акционих планова: решили су да реше српско питање на Западном Балкану. А то смерају да учине тако што ће уставним и изборним реформама уништити Републику Српску, и тако што ће Србију натерати да призна да је Косово независно и да треба да се пише без Метохије и звездице и фусноте. Serbien muss sterbien. То је европски пут Србије, а Вучића ће подржавати, то јест неће га рушити, како рече Ескобар, све док наставља да иде тим путем.

Здравко Понош

ДОЛАЗАК КРИСТОФЕРА ХИЛА И на све то је најављен долазак пензионисаног Кристофера Хила на место амбасадора Сједињених Америчких Држава у Београду.
И пре него што је он формално именован за амбасадора, и пре него што је стигао у Београд, у делу Београда наступила је права провала одушевљења и очекивања.
У поткасту „Нове С“ „Добар, лош, зао“ његов аутор Марко Видојковић објашњава својој публици, коју очигледно сматра довољно неинтелигентном да поверује његовом објашњењу: „Долази један компетентан и стручан човек на једно јако битно место, и то право из пензије, а то је Кристофер Хил. У оваквим друштвима (…) где очигледно из базе, односно из народа, односно од грађана, тешко може доћи до промене, она често долази уз малу помоћ пријатеља са стране.“
И још: „Кад апострофираш Америку као страну силу која ради на рушењу Вучића, дај Боже да ради, разумеш, оно. Дај Боже да ради на одношењу Вучића хеликоптером у неку базу, знаш, као са Норијегом (или Слободаном Милошевићем, прим. аут.). Не би било први пут у историји. Знаш да ја призивам тај хеликоптер. И то је проблем, што смо се ми, друже, нашли у ситуацији да овде тешко системски… да се надамо ј… чуду.“
А Здравко Понош, потпредседник странке Вука Јеремића и могући председнички кандидат оног дела опозиције који с властима не жели да разговара без посредовања странаца, без приговора додаје: „Ја бих био спреман да кажем да, када неко одлучи да Кристофера Хила извуче из пензије и доведе га овде, онда постоји приличан ниво извесности да он неће отићи одавде а да Вучић остане.“
Видојковић је, као што је „Печат“ већ писао, чиновник оног крупног капитала присутног у порталу „Нова С“ која је део „Јунајтед групе“ која је у сувласништву ККР-а, једног од највећих инвестиционих фондова у свету који контролише имовину више од четири пута вреднију од укупног годишњег БДП-а наше земље. И на челу чијег Глобалног института седи Дејвид Петреус, бивши директор ЦИА. И који је постао сувласник немачке медијске групе „Аксел Шпрингер“ на чијем је челу Матијас Дефнер, игром случаја, члан Управљачког комитета групе Билдерберг.
Док је Здравко Понош, разоткриле су га депеше „Викиликса“, својевремено на место начелника Генералштаба Војске Србије постављен на изричито инсистирање тадашњег америчког амбасадора у Београду Мајкла Полта. И спроводио је реформе наше војске које су биле у њиховом, то јест америчком интересу. А и Поношев партијски руководилац Вук Јеремић у то време је, као министар спољних послова, иза затворених врата својим НАТО саговорницима говорио како му је учлањење Србије у НАТО приоритет број 1…
Марко Видојковић слика се у мајици с ликом Љубе Чупића. Љубо Чупић није сарађивао с окупатором него је с осмехом отишао у смрт зато што му се супротстављао. Зато би Марку Видојковићу много боље пристајала мајица с ликом Милана Недића. Здравко Понош је, барем, униформу српског официра скинуо.
Њихова спремност на сарадњу с Кристофером Хилом у обарању председника кога је изабрао народ, слагали се с народом или не, то је демократија, представља квислиншки акт исказивања спремности на гажење националних и државних интереса, од Републике Србије до Косова и Метохије, зарад туђих – америчких – и сопствених интереса.
Не може да буде случајно ни што су ови позиви на рушење Вучића уз америчку подршку почели да се множе баш када је, у лику Габријела Ескобара и Кристофера Хила, почела и нова америчка офанзива на наше просторе. Уосталом, Вучића ћемо рушити кад ми то будемо желели, а не када то пожеле Американци и њихови домаћи сарадници. Тим пре ако не желимо да нам се историја понови као трагедија.


2 коментара

  1. Америка пуном паром ради свој посао сасвим у стилу фамозне крилатице, мислили смо, из давно прохујалих времена Serbien muss sterb(i)en, овог пута у дослуху са ЕУ. Срби, који су били на правој страни историје, показало се то јасно у оба светска рата, постали су главна сметња, како апсолутној хегемонији Америке на тлу Европе, увијеној у разне “демократске” обланде које само наивне могу да импресионирају, тако и српским изродима, издајницима – ликовима који би хтели власт, одмах, макар и за рачун туђих интереса. Циљ Америке је јасан: Русија, али, ох, и тако је дивно то парче колача од, нпр. дроге која се ваља Косовом и Метохијом, у чему непосредно уживају они који су Србији нанели много зала, а имају моћ да утичу на одлучивање Америке као државе. Па још – Србија неће у НАТО! Како то сме да буде? – у окружењу где су све околне земље потрчале да се учлане у ту организацију која је изгубила сваки смисао после распада Варшавског уговора, и, сасвим отворено, постала инструмент насиља у рукама Америке… На неутаживој жудњи да будемо “на европском путу” (“ЕУ нема алтернативе” Бориса Тадића) наших власти од петооктобарских “демократских промена”, Србија је постала талац дотичне жудње, за коју нико није питао народ (нити је смео да пита) шта мисли и да ли жели тај пут. Ни шта би нам чланство донело , сем мука, типа пољских, актуелних, и превазиђених британских.. Схватам и да Србија МОРА да истрајава на том путу (све, ваљда, молећи Бога да се то никад не деси), јер, увек сам тврдила, ми смо потребни Унији, не она нама.

    После година апстиненције, на предстојечим изборима ћу гласати – за Вучића. Не зато што сам сам његов слепи обожавалац – имао је он сијасет грешака и “грешака”, ваљда и није могао да прође без њих уз бројне притиске,то нико и не би могао, него што за Србију уопште није погодно време да мења лидера, уствари, никад горе и није било (оси онда кад су у “жељени хеликоптер” стрпали Слободана Милошевића).

    “Другосрбијанци”, који желе зло сопственој земљи (а обожавају сопствени џеп), као и они који гледају искључиво вести канала Nova S и читају новине истог назива (и верују им), могу да буду заведени текстовима лика попут Марка Видојковића. То је исти онај који је написао две најгоре књиге које сам у животу прочитала: “Ђубре” (заиста ђубре!) и “Ковид 19+”, у којој се срамно спрда на рачун жртава ковида. Његов задригли и самозадовољни израз, уз стајлинг и речник, речито говоре да му не треба давати иоле медијског простора. Уз опаску: ето на шта би спала земља Србија! А Србији нико ништра није могао кад год је постојао минимум једиства. Па – прст на чело! – да нам је знати шта да чинимо у врло опасним временима која тек долазе. И не заборавити: Србин је, већином, чудан сват…

    15
    1
  2. Петрашин камени

    Како веровати онима који нама, који смо својом крвљу створили Југославиј,у одузимају право на обједињавање, а Шиптарима и усташама који су Југославију растурил,и као пиони моћника, то право не да дају него их свесрдно помажу у томе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *