БОМБАРДОВАЊЕ И ИЗГРАДЊА СВЕТСКЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ

Чињеница да Сједињене Америчке Државе поново покушавају да успоставе економску иницијативу глобалних размера као противтежу иницијативи „Појас и пут“, посредно потврђује да је Кина већ осам година најзначајнија економска покретачка сила света, а да то нико из сенке статистичких показатеља није хтео да призна

Најновија америчка иницијатива, која за циљ има умрежавање глобалног одговора Запада на иницијативу кинеског председника Си Ђинпинга „Појас и пут“ из 2013. године, названа је Build Back Better World (B3W).

БАЈДЕНОВА ВИЗИЈА Амерички председник Џозеф Бајден представио је своју глобалну визију улагања у инфраструктуру земаља у развоју до 2035. године. Догодило се то у јуну, на Самиту Г7 у Великој Британији. Циљ иницијативе је, како је пренео „Глас Америке“, стварање вредносног и транспарентног инфраструктурног партнерства високог стандарда за помоћ у финансирању пројеката у земљама у развоју.
План B3W треба да обезбеди финансијска средства за улагање у инфраструктуру у земљама у развоју, чија је вредност процењена на 40 билиона (хиљада милијарди) долара. План је структурно повезан с ранијом америчко-јапанско-аустралијском иницијативом Blue Dot Network вредном 60 милијарди долара.
Бајден је потом искористио разговоре на маргинама недавно одржане Конференције Уједињених нација о климатским променама у Глазгову да представи своју визију зелене глобалне инфраструктурне иницијативе за коју је рекао да ће трасирати одрживи пут ка нултим емисијама штетних гасова до 2050. године.

ОБУЗДАВАЊЕ КИНЕСКОГ ЕКОНОМСКОГ ШИРЕЊА Његове речи да постоји потреба за развојем инфраструктуре у земљама у развоју звучале су потпуно неамерички, имајући у виду да се, у контексту досадашњег искуства америчке глобалне политике, углавном говорило о разарању, а не изградњи инфраструктуре. Истини за вољу, Бајденов план B3W представља пре свега механизам за обуздавање кинеског економског ширења.
Чињеница да Сједињене Америчке Државе поново покушавају да успоставе економску иницијативу глобалних размера као противтежу иницијативи „Појас и пут“, посредно потврђује да је Кина захваљујући њој већ осам година најзначајнија економска покретачка сила света, а да то нико из сенке статистичких показатеља није хтео да призна.
Од јуна до ове јесени Американци нису седели скрштених руку. Заменик саветника за националну безбедност Далип Синг посетио је Гану и Сенегал, а пре тога је током септембра посетио земље Латинске Америке (Еквадор, Колумбија, Панама). Циљ је био скенирање стања и инфраструктурних потреба земаља у америчком дворишту.
Иако је представљена као глобално чедо Групе 7 најразвијенијих земаља света, B3W је пре свега глобални план САД којима у Азији, али ни у другим деловима света, више не цветају руже међународних сукоба.
Вашингтон је доживео неуспех на Блиском истоку, нарочито у Сирији, повукао се из Авганистана, а на испоруке наоружања острву Тајван ретко ко, нарочито у Азији, гледа са симпатијама. Овоме треба додати и да је пре свега тога изостао кључни конфликт између Русије и Кине чија се сарадња, мимо очекивања америчких геостратега, данас одвија на зрео и промишљен начин, попримајући формат савезништва.
Према Парагу Кани („Будућност припада Азији“), Азијци су у 21. веку склонији међусобном решавању конфликата и одржавању стабилности зарад економског напретка, него међународним обрачунима. Они не споре да су САД важне, али истовремено сматрају да су непредвидиве и чак, како Параг Кана наводи, некомпетентне.
Отуда напор САД да се инвестиционо врате најпре у своје двориште, али и у Азију у којој сада рачунају на Јапан и Аустралију као своја „демократска“ упоришта.
„Председникова визија за B3W је да ради са партнерима који деле наше демократске вредности на финансирању и развоју инфраструктуре на начин који је транспарентан, одржив, придржава се високих стандарда и катализује приватни сектор где је то могуће“, саопштила је Бела кућа.

[restrict] ИЗВОРИ ФИНАНСИРАЊА За разлику од иницијативе „Појас и пут“, која у Пекингу ужива потпуну политичку и друштвену подршку и заснива се на расту кинеске привреде, Бајденова иницијатива B3W је, према извештајима „Гласа Америке“, наишла на отпор чланова његове Демократске партије, али и онога што у Србији последњих година називамо „струком“.
Тако Зек Купер, виши научни сарадник Америчког института за предузетништво, каже да још увек није јасно може ли B3W да се појави као одржива алтернатива масивном „Појасу и путу“. „Немамо добро осећање о томе колико ће новца САД потрошити на то, нити у ком степену ће друге земље сарађивати, а немамо ни детаље о временским одређењима“, рекао је Купер.
„Глас Америке“ наводи да, док амерички званичници крећу на своју B3W турнеју, друге земље траже доказ да им САД нуде здравију алтернативу него „Појас и пут“, који је, према истом извору, укаљан негативним еколошким и друштвеним утицајима, недостатком транспарентности, корупцијом и дуговима.
Као доказ да су друге земље заинтересоване да стекну „опцију изван онога што Кина може да понуди“, „Глас Америке“ наводи да је на самиту у Глазгову један од великих произвођача угља у Јужној Африци потписао уговор вредан 8,5 милијарди долара са САД, Европском унијом и другим европским нацијама.
Упркос низу великих уговора, међу којима су неки били пиратски и на штету досадашњих савезника, као што је случај дефакто отимања великог посла изградње подморница Француској, у америчкој јавности поставило се питање извора финансирања глобалног пројекта какав је B3W и поменуте воље „савезника“ да га финансијски следе.
„Сваки од четири стуба B3W – клима, здравље, дигитализација и родна питања – јесу области у којима САД и њихови партнери из Г7 имају компаративне предности“, тврди Џонатан Е. Хилман, виши сарадник америчког Центра за стратегијске и међународне студијске програме економије.
„Ако би САД и њихови партнери могли да мобилишу инвестиције из пензионих фондова, компанија за животно осигурање и других институционалних инвеститора, B3W би могао бити много већи од кинеског ’Појаса и пута’“, рекао је Хилман, додајући да ће бити потребно време да се припреме исплативи пројекти, те да би испуњавање робусних стандарда квалитета могло да олакша улагања инвеститорима из приватног сектора.
Американци своју компаративну предност не виде само у мобилизацији актива из пензионих фондова и осигуравајућих друштава већ и у властитој претпоставци да су кинеске инвестиције привлачне земљама које Стејт департмент означава као земље с лошом евиденцијом људских права и високим нивоом корупције. Стога „Глас Америке“ истиче да је за Вашингтон изазов да хода по ужету између обезбеђивања флексибилности и исплативости, уз придржавање строжих стандарда људских права и животне средине.
И док администрација у овом тренутку можда неће моћи обимом улагања да се такмичи с кинеским успостављањем економског појаса дуж путева свиле, чини се да САД циљају на улагања у областима у којима је Пекинг имао проблема.

ТЕК ЈЕДАН У НИЗУ Иако је можда најсвеобухватније представљен, са задатим просторним и временским оквирима (до 2035. године), Бајденов нови план је тек један у низу сличних и до сада неуспешних америчких планова и најава повратка на инвестициону светску сцену.
Не треба ићи предалеко уназад па се сетити бившег америчког потпредседника Мајка Пенса, који је 2018. године оптужио кинеског председника Си Ђинпинга да шири кинески утицај „дипломатијом замке дуга“. Америчка развојна финансијска корпорација (ДФЦ), владина агенција која је требало да располаже са око 60 милијарди долара за подршку приватним инвестицијама у инфраструктурне пројекте широм света, није се у међувремену прославила као алтернатива кинеском „Појасу и путу“, иако је Пенс најављивао другачије.
Пре тога Американци су имали неколико најава свеобухватних улагања у Азији и шире, али од њих Пекинг до сада није болела глава. Сетимо се најаве државног секретара Мајка Помпеа, такође из 2018. године, да ће сумом од 113 милиона долара, намењених улагањима у дигиталну економију, енергетски сектор и инфраструктуру у Индо-пацифику парирати кинеским улагањима, што је на крају испало смешно.
До сада се поменута агенција није показала као одржива алтернатива за „Појас и пут“, а ДФЦ, према наводима „Гласа Америке“, тренутно тврди да има 57 текућих пројеката широм света укупне вредности око 2,5 милијарди долара.
Свако ко прати међународне односе напросто зна да је то кап у океану кинеских инвестиција које, упркос примедбама које је на њих могуће ставити, ипак нису осуђене да своје финансијске потенцијале као суву дреновину цеде из пензионих и осигуравајућих фондова. Можда би амерички стратези, пре него што нам објасне важност родних питања на финансијска улагања, могли да се позабаве том, макар за Балканце, непријатном чињеницом.
[/restrict]