Америчка хегемонија у слободном паду

ОДГАЂАЊЕ КРАЈА ИСТОРИЈЕ

Раздобље америчке хегемоније било је изузетно кратко. Америка је прилично лакомислено пропустила своју прилику за светску хегемонију. То раздобље обележили су стални ратови, чији врхунац је био „бескрајни рат против тероризма“

За поједине аналитичаре, америчко повлачење из Авганистана било је симболично проглашење мултиполарног света: ера америчке хегемоније овим је коначно и неопозиво завршена. У историјском смислу, та епоха није трајала дуго: неких тридесетак година, од 1989, од тренутка пада Берлинског зида, све до данас. За историју, то је био само „тренутак“: „униполарни моменат“, како га је назвао утицајни амерички конзервативни колумниста Чарлс Краутхамер. Заправо, раздобље америчке хегемоније било је изузетно кратко. Америка је прилично лакомислено пропустила своју прилику за светску хегемонију. То раздобље обележили су стални ратови, чији врхунац је био „бескрајни рат против тероризма“. Његову кулминацију су свакако представљали ратови (несуђеног) хегемона на Блиском истоку, посебно ратови вођени у Авганистану и Ираку, праћени гомилом „посредничких ратова“, попут рата у Сирији или Јемену. Западни медији се сада труде да сакрију стварне размере овог епског, колосалног пораза. То им, међутим, не полази сасвим за руком. Главна покретачка снага која стоји иза овог у основи империјалног пројекта је „хибрис империјалне ароганције“, који се чак и не труди да упозна обичаје, навике и схватања народа. У првом реду, овај пораз означава неуспех америчке стратегије за читав „шири Блиски исток“. Како примећује хрватски аналитичар Марио Стефанов, у Авганистану „није изгубљена само једна битка него цијели рат који се (двадесет година) водио за такозвани ’шири Блиски исток’“. Прва и очигледна последица овог пораза биће наставак америчког повлачења: Америка није изгубила само Авганистан већ и читав Блиски исток.

[restrict]

Да ли ће Америка и убудуће наставити да живи у својим „опасним илузијама“, одбијајући да прихвати да се реалност у свету, и то за релативно кратко време, суштински променила? Неке од темељних чињеница савременог света су вртоглави успон Кине и повратак Русије на глобалну сцену. Русија није (више) „регионална сила“, како нас је то убеђивао Барак Обама. Питање је да ли је то икад и била. Tа реалност, упркос америчком нарцисодином самозадовољству, значи да САД више не располажу супериорном војном силом која једноставно не налази достојног супарника у свету. У реалности, САД више нису ни једина, а ни „униполарна“ сила, која је у стању да свима диктира своја правила. Живети у илузијама може бити пријатно, али је, посебно на дужи рок, опасно, или чак погубно. То је пут којим се крећу империје у слободном паду.
Ова ситуација одбијања да се суочи стварношћу за САД повећава ризик од увлачења у нежељене конфликте и гарантује једино њихово све веће заостајање. Америчке оружане снаге данас су фактички развучене по читавом свету, али то само повећава опасност да Америка, без стварне потребе или жеље, буде увучена у „спољне ратове“. При томе, те војне снаге нису довољне да спрече евентуалне нападе и потпуно су немоћне да обезбеде стварну заштиту својих „савезника“. Америци њена „савезништва“ више нису корисна; то су пре фактори ризика, у све више узнемиреном и ускомешаном свету.

Како обезбедити опстанак САД?

Упркос све дубљем стратешком и војном неуспеху Сједињених Држава, многи амерички политичари, или чак већина, и даље верују да су Сједињене Државе неупоредива и најмоћнија војна сила. Ово констатује Дејвид Пајн, заменик директора консултативне групе Конгреса САД за нове изазове и претње (Congressional EMP Commission), у чланку који објављује Нешенел интерест.
Према Пајну, сада је крајње време да амерички лидери напусте своје идеалистичке представе о униполарном свету у којем су Сједињене Државе и даље признате као једина права суперсила. У стварности, све је потпуно другачије: тренутно, САД се суочавају и са „озбиљном претњом рата на два фронта“ – против Русије и Кине у исто време, и то у часу када и једна и друга стичу очигледну војну супериорност у низу области, попут нуклеарног, електромагнетног или сајбер оружја. Због ове „дубоке заблуде“ САД су пропустиле да изврше обнову свог нуклеарног арсенала, да створе ефикасан систем националне противракетне одбране или да систематски јачају националне енергетске мреже. Сви ови „пропусти“ имали би катастрофалне последице, упозорава Пајн, у случају изненадног напада Русије или Кине. Жели ли Америка заиста такав рат? Ако га не жели, зашто непрекидно провоцира земље као што су Русија или Кина (У Црном мору, Украјини, Јужном кинеском мору, на Тајвану итд.)?
Шта, заправо, предлаже Пајн? Америци је „очајнички потребна нова велика стратегија“, која ће, уместо у прошлост, бити усмерена ка будућности. Да би решили ову „незапамћену дилему националне безбедности и обезбедили (пуки) опстанак САД“, амерички лидери морају се прилагодити новонасталим околностима и своју доказано „застарелу и неуспешну велику стратегију“ заменити оном која боље одговара захтевима времена. Пајн ту алтернативу види у концепту „стратешког суздржавања и глобалне равнотеже снага“. У ствари, он предлаже повратак старом концепту поделе на интересне сфере, између три најмоћније светске силе – Русије, Кине и САД.
Једино таква стратегија ће, према Пајну, спасти „драгоцене америчке животе“ и ограничене војне ресурсе преусмерити на заштиту стварних виталних интереса САД. То ће, уједно, смањити ризик од „непотребног рата с америчким противницима“ који данас представљају нуклеарне велесиле и, „коначно, створити безбеднију, поузданију и мирнију ситуацију на читавој планети“.
Посебну предност ове стратегије Пајн види у томе што она, наводно, „значајно умањује жељу Русије и Кине да се међусобно уједине ради супротстављања Сједињеним Државама“.

Предлог за нову Јалту

Пајн предлаже „нову Јалту“, која би била заснована на чврстим споразумима између великих сила, на основу концепта равнотеже снага и поделе на утицајне сфере.
Тако би били смањени ризици да САД буду увучене у ратове с другим великим силама које су у стању да „америчку територију изложе нуклеарним или електромагнетним нападима“. Заузврат, САД би повукле своје војне снаге из Европе, Африке и Азије, укључујући и Блиски исток. Такође, САД би се убудуће „уздржавале“ и од инвазија на друге земље и од њихових окупација, у оквиру напора да се „изграде нове државе“. САД би задржале и сопствену сферу утицаја, укључујући читаву „западну хемисферу“, Западну Европу, Јапан, Аустралију и Нови Зеланд, који би „остали под заштитом америчког нуклеарног кишобрана“.
Руска сфера утицаја, истакнимо то више као занимљивост, обухватала би, осим бивших совјетских република, и „проблематичну“ и непослушну Србију, заједно са земљама попут Либије, Ирака или Сирије, док би Кини био препуштен Тајван, Јужно кинеско море или „око пола туцета афричких земаља које тренутно воде псеудокомунистички диктатори“. Пајн посебно наглашава: „Најбоље би било да (САД) одмах обавесте Москву и Пекинг да Америка неће интервенисати у случају било каквих сукоба око Тајвана или бивших совјетских република (које је ионако немогуће бранити), у суштини напуштајући будуће америчке војне интервенције у њиховим сферама утицаја.“
Долази ли овакав предлог прекасно или, можда, прерано? С обзиром на своју функцију и место с којег се износи ова понуда, то је „предлог за размишљање“ упућен Пекингу и Москви. У наредним месецима видећемо да ли овај предлог уопште заслужује одговор. Наравно, сфере утицаја биле би, у случају „нове Јалте“, предмет преговора. С наше стране, постављамо једно више реторичко питање: може ли се Вашингтону још веровати, да ли је он „кредибилни партнер“ који држи до своје речи и испуњава обећања?
Подела на „интересне сфере“, осим тога, не нуди ништа суштински ново. То је пре рецидив старог колонијалног стила геополитичког мишљења. Разуме ли овај аутор на одговарајући начин промене у савременом свету? Русија и Кина се у Сједињеним Државама одувек (без обзира на реалност) перципирају као „претње“: као „империјалистичке силе“ које теже експанзији, док су САД „сила која ослобађа“. („Русија и Кина имају своје сфере утицаја, признавали то или не лидери САД.“) Види ли и себе Америка данас као (нео)колонијалну силу, премда је то до сада одбијала да призна? „САД треба да се помире с тим да сфере утицаја остају основа геополитике“, сматра аутор. Али док су апетити Америке некад били глобални, сада су фактички ограничени на „сопствену интересну сферу“, и то растућом моћи Русије и Кине. Посебан добитак од повратка на стил старих империјализама аутор види у томе што би он „повећао вероватноћу трвења и неслагања између Кине и Русије“, а можда би, „током времена, довео и до разбијања њиховог савеза“.

Стратегија Бајдена без стратегије

Историја, закључује Пајн, показује да Москву и Пекинг ништа више не уједињује од кратковидих покушаја Америке да своју моћ пројектује у Источну Европу и Источну Азију, паралелно с „настојањима САД да остану једина доминантна сила у свету“. То време је, међутим, неповратно прошло. У нечему је аутор ипак у праву: „Да Америка не распаљује бес Русије и Кине – историјски односи с њима могли су се одавно поправити.“
Треба ли очигледнија потврда констатације да се „униполарни свет коначно распада пред нашим очима“ од предлога за преговоре које, с висине своје функције, износи Дејвид Пајн? Да ли је Вашингтон, осим тога, још у ситуацији да поставља своје услове? На основу чега САД полажу, рецимо, право на Латинску Америку или на Западну Европу? „Америчка хегемонија рапидно слаби“, констатује руски геополитичар Александар Дугин. „Сједињене Државе више не могу да тврде да су светски лидер, и то је сад свима јасно.“
Имају ли, у таквим условима, Сједињене Државе било какву стратегију, а поготову стратегију која одговара захтевима времена? Да ли ће се та стратегија и убудуће заснивати на старим претпоставкама о неупитној светској хегемонији, или је председник Бајден присиљен да је мења без јасног плана, од случаја до случаја?
Практични потези нове администрације, попут англосаксонског пакта АУКУС, указују да је пре у питању ово друго. Од Бајдена се очекивало да изнова ојача америчку хегемонију и да пружи још једну прилику посусталом глобализму, у знаку девизе The Build Back Better. Уместо тога, Бајден, слично свом претходнику, „озлоглашеном“ Трампу, укида и поништава старе структуре америчке хегемоније (НАТО), изазивајући бес, или барем неразумевање код својих „старих савезника“ у Европи.

У следећем броју: Путинов избор

[/restrict]