Zašto je Balkan dobio korpu od EU

Postoje dva razloga zbog kojih je samit na Brdu unapred bio osuđen na propast

Slovenija je 6. oktobra ugostila samit EU – Zapadni Balkan, skup koji je bio još pre svog zvaničnog početka osuđen na fijasko. Ne samo da u zajedničku izjavu članice Evropske unije nisu htele da upišu 2030. godinu kao krajnji rok u okviru kojeg bi pet balkanskih država (plus „Kosovo“) postiglo punopravno članstvo u EU nego nisu želele da se upiše niti godina 2050.

MAJKA I MAĆEHA Odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel, kojoj u domovini tepaju Mutti (mati), zaokružila je travestiju koja se odvijala na Brdu kod Kranja, naoko pod dirigentskom palicom slovenačkog predsedavanja Uniji, licemernim objašnjenjem zašto je EU u poslednji čas odustala od 2030. kao „godine međaša“. „Crna Gora, koja je otvorila veliki broj poglavlja, možda će uskoro završiti pregovore, zato Crnogorcima ne možemo da kažemo da će ući tek 2030. Zato predlog nisam podržala, jer smatram da to (ulazak do 2030. godine – prim. aut.) ne bi bilo usklađeno sa činjenicama“, tim rečima je nemačka „majka“, kao maćeha, pokušala da ublaži činjenicu da je EU svojim prethodnim obećanjima zapravo dovela u zabludu građane koji žive u zemljama tzv. Zapadnog Balkana.
Kada se podvuče crta, iz zajedničke izjave lidera EU izbačeno je pominjanje ikakve godine kojom bi se Unija obavezala da će (čim države kandidati uspešno reše sva pretpristupna poglavlja) zaista otvoriti svoja vrata za pridošlice s Balkana.

[restrict]

NAJVEĆI GUBITNIK U celoj toj šaradi se, zanimljivo, nisu osetili prevarenima samo najviši predstavnici Srbije, BiH, Crne Gore, Makedonije i Albanije, već je u zapadnim medijima za „najvećeg gubitnika“ proglašen domaćin skupa i trenutni predsedavajući EU, slovenački premijer Janez Janša, koji je predložio i gurao ideju da upravo 2030. bude upisana u zajedničku izjavu, a sada je ispalo da je partnerima iz nekadašnje zajedničke države (plus Albaniji) prodavao lažna obećanja.
Ukratko, Sloveniji, tačnije vladajućoj garnituri sa Janšom na čelu, propalo je soliranje na celom „frontu“ jer nije prošao ni Janšin zahtev da se u izjavi EU zapiše kao obavezujuće da se potencijalne buduće članice za ulazak u Evropsku uniju moraju „obračunati sa nasleđem komunističkog režima“. Tom predlogu slovenačkog predsedništva usprotivilo se više država članica, te su zato propali Janšini vlažni snovi da će se baš na Brdu kod Kranja, nekadašnjem letnjikovcu Josipa Broza i jugoslovenske i slovenačke komunističke elite, svi, i članice i države koje nisu članice EU, zdušno ograditi od komunizma.

ŠPANSKI ULTIMATUM Samit je još uoči početka uzdrmao i španski ultimatum: premijer Španije Pedro Sančes uslovio je svoje učešće, s obzirom na to da su pozvani i predstavnici takozvanog Kosova, uklanjanjem svih simbola te srpske pokrajine koju vlada u Madridu ne priznaje za državu, izvestio je španski „Pais“. Sančes je pristao da doputuje u Ljubljanu tek pošto su organizatori garantovali da će ukloniti sva državna obeležja (zastave i simbole) „Kosova“.
Domaćini su, ipak, učinili i koncesiju Prištini tako što su uklonili sva državna obeležja i drugih učesnika, pa su svi nastupali samo pod svojim imenom i prezimenom, bez navođenja ikakve funkcije, poput „predsednik“ ili „premijer“. Podsetimo, poslednji put kada je bio lično pozvan, 2018. godine, tadašnji premijer Španije Marijano Rahoj odbio je dolazak zbog učešća Kosova. Zato su i na tom samitu, poslednjem uoči pandemije, izbegnuti simboli države Kosovo i to se, zahvaljujući stamenosti Španije, ponovo dogodilo i ovom prilikom na samitu na Brdu kod Kranja.
Španski ultimatum je u isti mah pokopao skrivene nade slovenačkog predsedavanja EU koje je u istom sastavu potpomoglo proglašenje nezavisnosti i priznanje države Kosovo februara 2008. godine. I tada je Janez Janša bio na čelu slovenačke vlade. Vlasti u Ljubljani su se uzdale da bi konkretno obećanje o datumu ulaska privolelo Beograd da „konačno prizna državu Kosovo“, što bi Janšu uzdiglo u očima njegovih mentora u Briselu i Vašingtonu.
Ali pošto je izostala ta „slatka zamka“ za Srbiju u vidu konkretizacije datuma, predstavniku Kosova Aljbinu Kurtiju nije preostalo ništa drugo nego da preko slovenačkih medija zahteva da „Unija raspodelu novca iz fondova EU mora da Srbiji uslovi poštovanjem vrednosti EU“…

DRUGI PLAN I DALEKA BUDUĆNOST Da će tema proširenja Unije na Zapadni Balkan biti gurnuta u drugi plan natuknula je već večera lidera EU, koja je uoči početka samita upriličena 5. oktobra u reprezentativnom kompleksu Brdo kod Kranja. Tokom večere su se, kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora, lomila koplja pre svega oko situacije u Avganistanu posle povlačenja američkih snaga, kao i odnosa s Pekingom, tenzija između Kine i Tajvana, a pre svega zategnutim odnosima između Pariza i Vašingtona pošto je Amerika sklapanjem sporazuma AUKUS izigrala Francusku za unosan posao s prodajom podmornica… O Zapadnom Balkanu nije prozborena gotovo ni reč!
Tako su, ukratko, neslavno prošle ili odbačene sve glavne teme susreta koji je trebalo da bude vrhunac slovenačkog predsedavanja Savetu EU. Nacrti za proširenje Unije potisnuti su ne samo u drugi plan već i u daleku budućnost, uz labava obećanja, potkrepljena otrcanim frazama iz usta vođa EU, s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i već pomenutom Mutti na čelu, sve u stilu da države Zapadnog Balkana „neće biti zaboravljene“.

PRIVRŽENOST PROŠIRENJU U istom duhu je u zajedničku deklaraciju umesto izraza „približavanje“ (država Zapadnog Balkana Uniji) upisana kozmetička smicalica o „privrženosti proširenju“, što je svojevrstan cinizam. Ta slatkorečivost, jasno, ima svoju svrhu – sprečiti države kandidate da se zapletu u nove međusobne sporove ili da, razočarane praznim obećanjima, počnu da snuju drugačiji razvoj, pri čemu ne bi uzele u obzir „interese EU“.
Nije tajna da EU želi da obezbedi na Balkanu pre svega mir, a time i otvoreno tržište za sopstvene proizvode. Stoga su lideri EU, u strahu da bi u isto dvorište, koje je sada poput „vakuuma“ na karti Evropske unije, mogli da ušetaju i preuzmu primat drugi, veliki i suparnički igrači poput Rusije, Kine i Turske, smislili šargarepu za zemlje Zapadnog Balkana, usvojivši utešni „investicioni plan za nove projekte“ težak 30 milijardi evra. Što zapravo i nije neka naročita svota, ako se zna da osam milijardi evra treba samo Srbiji i to samo za rešavanje njenih ekoloških problema, prokomentarisala je domete samita na Brdu slovenačka javna televizija.
Obećanje ubrizgavanja dodatnog novca u budžete zemalja takozvanog Zapadnog Balkana (pri čemu zapadni mediji upozoravaju da je to dvosekli mač, jer nije sigurno u čijim će džepovima te pare stvarno završiti) predstavlja pokušaj Unije da reši na prvi pogled nerešiv problem. Inflacija obećanja o članstvu u EU je u očima stanovnika svih tih država već prešla na nivo pustih obećanja, pa zato ni poslednji samit na Brdu, iako je uoči svog početka obećavao mnogo – izuzev gastronomskih užitaka, učesnicima nije ponudio ništa novo; naprotiv, mogao bi izazvati čak i „efekat hlađenja“ kod nekih zemalja kandidata, upozoravaju analitičari.
Činjenica je da šest kandidata za članstvo spada među siromašnije u Evropi. „Ukoliko bi bile sada primljene, to bi loše uticalo ne samo na njihovu privredu nego bi dovelo i do masovnih migracija na zapad EU, što nikako ne želi većina ’zapadnih’ država EU“, moglo se čuti u komentarima na protekli skup. U potrazi za rešenjem – kako prazna obećanja ne bi izgledala kao ludom radovanja, lideri EU učinili su gotovo nemoguće, učinivši ih još ispraznijim, usvajanjem još jednog obećanja: da će samit EU – Zapadni Balkan od sada pa nadalje navodno biti upriličen svake godine.
Ukoliko i ti samiti budu kao ovaj, onda nije jasno – s kakvom svrhom? Dimne zavese za žitelje koji žive u delu Evrope koji nije u EU? Da je ovogodišnji skup bio unapred osuđen na neuspeh, otkriva i nonšalantan odnos slovenačkog predsednika vlade prema toj temi. Da se Slovenija na čelu EU zaista ozbiljno pripremala za ozbiljan pomak ka članstvu u Evropskoj uniji za države Zapadnog Balkana, onda premijer Janez Janša ne bi tik uoči važnog skupa otišao u posetu britanskom kolegi Borisu Džonsonu, predsedniku vlade države koja je upravo izašla iz EU, već bi umesto u London otputovao u glavna mesta država kandidata i za svoj predlog pre svega lobirao u prestonicama najvažnijih donosilaca odluka unutar država zapadne Evrope. Problem je što Janšu na Zapadu ignorišu i nije rado viđen gost, kako zbog populističke retorike tako i „pajtanja“ s ideološkim saveznikom iz Mađarske Viktorom Orbanom, a nije zaboravljena ni nedavna afera s „non-pejperom“ u cilju novog prekrajanja granica na Balkanu.

PRIMER VELIKE BRITANIJE Zašto EU ni sada, niti u bliskoj nam budućnosti neće učiniti nikakav hvale vredan proboj u smeru primanja večitih kandidata u svoje redove, na primeru Velike Britanije objasnio je istoričar, poslanik u Evropskom parlamentu u sazivu od 2009. i ljuti pobornik bregzita Pol Natal. Natal upozorava da bi pridruživanje pet država Balkana i „Kosova“ „izmenilo sastav Evropske unije i najverovatnije izazvalo egzodus sa Istoka ka Zapadu kontinenta“. Zato „nije neobično da se neke zapadne države snažno protive toj ideji“, ocenjuje istoričar. „Dok Ursula fon der Lajen izražava nadu u otvaranje pregovora o pridruživanju sa Albanijom i Severnom Makedonijom do kraja ove godine, pojedine evropske države su suzdržanije, skeptične. Samit evropskih država bio je sazvan za 6. oktobar da bi usvojili zajedničku izjavu koja bi potvrdila ’privrženost proširenju’. Ali neke zapadne države su u poslednji tren odustale od svojih pređašnjih obećanja. U pitanju su pre svega Francuska, Holandija i Danska – države koje su svojevremeno podržavale ideju proširenja. Šta li je izmenilo njihov stav? Odgovor se krije u samo jednoj reči: bregzit. U Parizu, Amsterdamu i Kopenhagenu zabrinuti su da bregzit nije bio samo jedan, i da neće biti jedini. Prisutan je strah da bi još jedan talas istočnoevropskih migranata mogao da preokrene zapadnoevropske birače – protiv EU, i dovede do situacije u kojoj bi još više država napustilo blok. U pravu su što su zabrinuti. Smatram da se bregzit nikada ne bi dogodio da u Uniju nisu ušle Bugarska i Rumunija 2007. godine“, naglašava britanski političar i dodaje: „Iako su se glasači u Ujedinjenom Kraljevstvu odlučili da izađu iz EU zbog različitih razloga, od visokih troškova do izostanka demokratskog nadzora, samo glupan bi se usudio da tvrdi da imigracija (iz Bugarske i Rumunije) nije bila jedan od najvažnijih, uistinu ključan razlog. Moja stranka

UKIP je vodila tu agendu. Upozoravali smo da će se, čim budu ukinuta ograničenja za rad u Velikoj Britaniji, koja su istekla januara 2014, ka zapadu Evrope pokrenuti reka ljudi. Za nas je to bilo prosto ekonomsko pitanje: Zašto raditi u Bugarskoj za 500 evra mesečno ako možeš biti četiri puta više plaćen u Velikoj Britaniji? Tada smo za političare na vlasti i levo orijentisane medije bili meta podsmeha. Vlada je tvrdila da nepotrebno raspirujemo paniku i da će ih doći manje od 15.000. A onda se do 2017. godine u Velikoj Britaniji već nastanilo 413.000 Bugara i Rumuna. Nema sumnje da je upravo ta činjenica pogurala birače ka taboru bregzita. A to je upravo ono čega se boje političari u Zapadnoj Evropi da će se dogoditi ponovo.“
„Francuska, primera radi, postaje sve više evroskeptična, iz godine u godinu. To potvrđuju istraživanja javnog mnenja, kao i činjenica da nekadašnji pregovarač za bregzit Mišel Barnije sve više zvuči kao pobornik (novog) bregzita. Štaviše, Danska se sve radikalnije protivi imigraciji. Na početku meseca je Danska čak obznanila da će imigranti morati da rade za svoju socijalnu pomoć. Poslednja stvar koju priželjkuje danska vlada jeste još jedan veliki dotok imigranata, naročito onih iz siromašnijih država EU kojima članstvo omogućava slobodu kretanja“, ističe Natal.

RAT KULTURA Strah domaće radne snage da će im pridošlice s istoka Evrope oteti ili ugroziti radna mesta i egzistenciju nije, međutim, jedini razlog za suzdržanost zapadnog dela EU prema nekada toliko opevanim evrointegracijama. Britanski istoričar ocenjuje da još veća opasnost koja preti da pokopa ideju o ujedinjenoj Evropi pod zajedničkim EU krovom proističe iz „rata kultura“ koji tinja između istočnog, tradicionalnijeg dela EU koji više ceni hrišćanske vrednosti i tradicionalnu kulturu, te „liberalnog Zapada“ koji je sklon filozofiji „živi i pusti drugima da žive“.
„U ovom trenutku Zapad u EU još uvek ima većinu glasova. Ali ako dozvoli da se EU priključi još šest balkanskih državica, onda će se ravnoteža premestiti ka Istoku, brojke bi se praktično izjednačile. Poljsku i Mađarsku bi podržale države kao što je Srbija u kojoj slede slične vrednosti, a to bi izmenilo sastav bloka“, upozorava istoričar.
Ali ni „korpica“ koju su 6. oktobra na samitu u Sloveniji dobile Srbija i ostale države sa tzv. Zapadnog Balkana neće ostati bez posledica. „Sasvim je izvesno da će se balkanske države osećati prevarenima zbog ovog naprasnog obrta. Srbija, BiH, Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija mogu da se pozovu na davnih godina data obećanja da će im biti jednog dana dozvoljeno da se pridruže EU. A sada se čini da su data obećanja neostvariva zbog briga vođa zapadnih država uoči izbora, kako se dodvoriti svojim biračima. Zato bi balkanske države morale da se zapitaju, žele li sa tako prevrtljivim i licemernim ’prijateljima’ da se uopšte udruže u EU?“, opominje Natal.
Pri čemu nije neobično da on Srbiji i ostalim državama koje je EU na Brdu praktično ostavila na cedilu – uopšte i ne preporučuje ulazak u taj konglomerat država oprečnih vrednosti i politika…

[/restrict]

2 komentara

  1. Dušan Buković

    DIPLOMATSKI, EKONOMSKI, POLITIČKI, PROPAGANDNI I PSIHOLOŠŠKI RAT NATO PAKTA PROTIV SRPSKOG NARODA

    Za ostvrenje imperijalističkih NATO planova i namera u Brozovoj fabijanskoj, bundističkoj, boljševičkoj i intermarijumskoj neblagodarnoj državi Jugoslaviji, koja je tragičnih devedesetih godina HH stoleća postala eksperimentalni poligon NATO pakta, glavna smetnja im je postao naš poniženi, obespravljeni, okupirani srpski narod i nesrećni predsednik Srbije, Slobodan Milošević. On je za njih bio „balkanski kasapin“, „genocidni ekstremist“ i krivac za sve nesreće, koje su se događale na području Brozove buržoasko-najmničke, velikohrvatsko-komunističke i neblagodarne Jugoslavije u kojoj su NATO imperijalisti organizovali, usmeravali i kontrolisali terorističke strukture u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji…

    Polazeći od činjenice da su anglomerikanci stvorili plan trajnog NATO prisustva u Srbiji i bivšim jogoslovenskim republikama i pokrajinama i da je Džems Bejker, državni sekretar SAD izjavio u junu 1992. godine:

    „Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki“.

    Takođe, malo je poznat podatak koji je objavljen u memoarima engleskog agenta M16 Richard-a Tomlinson-a, da su engleski agenti stvorili plan 1992. godine da ubiju nesrećnog Slobodana Miloševića, „genocidnog ekstremistu“ – “ Tomlinson seemed to suggest as much when he recalled that M16 had come up with a plot to assassinate Serbian president Slobodan Milosevic using blinding flashes of strobing light to cause a crash in a road tunnel…

    His banned memoir, written before 1997, refers to a plot to kill the Serbian leader in a drive-by shooting, but there is no mention of blinding flashes. Tomlinson has since admitted that this idea of a Balkan plot came from a 1992 M16 memorandum, which floated the idea that a certain genocidal extremist might be assassinated in an ambush…” (Vidi: James McConnachie & Robin Tudge, The rough guide to Conspiracy theories, London, England, 2008, str. 57).

    Međutim, nije tajna, da su i danas aktivni izvesni vašingtonski imerijalisti-trijalisti kao kreatori globalnog haosa i organizatori revolucionarnih struktura u svetu i na Balkanu u HH stoleću i da rade daleko od očiju javnosti, da bi uspostavili jednu svetsku vladu pod angloameričkom hegemonijom, kojoj vojska i flota neće trebati, kako je to najavio u devetnaestom stoleću američki predsednik Grant, zato i donose srbofobične odluke u američkoj spoljnoj politici protiv svojih tradicionalnih saveznika u korist terorističkih pokreta na Balkanu i svetu – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Vidi: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).

    • unutrašnji dijalog, glas naroda

      Sa poštovanjem, D. Bukoviću, Vaš članak je vrlo konstruktivna i poučna informavija. Kao što konstatujete, Amerika i Nato u dugom vremenskom periodu imaju i sprovode geopolitički plan da usmeravaju i kontrolišu širenje Natona na svim tačkama zemljine kugle. Sada su se usmerili na Balkan, kao i Baltičkih zemalja, zna se za koje ciljeve – da proteraju rusko prisustvo, za šitenje na ruske granice.
      POSTAVLJA SE PITANJE – zašto Srbija nije vodila računa od 50-tih godina naovamo DA JAČA SRPSKI NACIONALNI I DEMOGRAFSKI IDENTITET – da se zaštiti od separatističkih tendencija, a ujedno i da smanji šanse Nato Americi da deluje agresivno na Srbiju za svoje ciljeve?
      ZAŠTO, zato jer Srbija na svojoj, teritoriji Srbiji ima četiri potencijalna separatizma, plus KiM koje se otima (predaje) od Srbije, plus pete kolone, plus optužbi za gaženje manjinskih-ljudskih prava.
      ZA RAZLIKU od monolitnih država – Slovenije na primer, koja je faktilki etnički nacionalna (za dogledno vreme), nema iznutra separatistilko-izdajnički potencijal za NATO intervenciju, kao što je to agresija na Srbiju. Ukratko. Hvala na objavi.

      2
      1

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *