У ПЕРО И У ВЕТАР – ЂЕНЕРАЛ И МАРШАЛ У ОВОМ ЧАСУ

Ђенерал се растворио у родном тлу и у све слабијем заједничком памћењу, док се Маршалови посмртни остаци чувају у маузолеју престонице. Рехабилитација је, у његовом случају, неизводљива: приспео ко зна откуда, незвани и залутали гост, он не подлеже домаћем законодавству

Пита ме, у писму, госпођа Анка, удовица капетана ЈВуО Звонимира Вучковића, како стоји ствар са рехабилитацијом команданта армије у којој се њен муж борио. Она је, са њим, у Америку избегла пре пуних седамдесет година, политика је не занима превише, али јој част вољеног човека, повезана са том рехабилитацијом, још како лежи на срцу.
Не знам шта да јој одговорим. Јесте, Виши суд у Београду је, 14. маја 2015, прогласио да је пресуда предводнику Краљевске војске правно ништавна. Осуђеном су враћена грађанска права са чиме, с обзиром на стање у коме се налази, не може ништа започети. Сам Покрет, на чијем је челу стајао и даље је на злу гласу, и Суд се у то није мешао. Блаћење Равногорског покрета, оцрњивање кољача, брадоња и гибаничара, те циљева и постигнућа Ђенералове војске било је, у другој половини 20. века, обавезан наставни предмет у свим разредима нижег, средњег и вишег школства, а лекција која се дуго понавља, и знање строго проверава, никаквом се накнадном судском одлуком не избија из главе. Један делић свести је трајно затрован, јавним мњењем управљају победници, а њих не одликују витешка широкогрудост и начелна правдољубивост. Суштинска рехабилитација поражених је неизводљива, рекло би се и непотребна, мада би се, у озбиљном суочавању са тим раздобљем прошлости дале извући неке и данас корисне поуке.
Несрећни Ђенерал је проглашен за ратног злочинца и сарадника окупатора, одговорног и за збивања изван његовог непосредног увида. У оптужници, заснованој на злонамерном упрошћавању и подметању, има и зрнаца истине. Покрет је, уистину, био недовољно активан у извођењу обимнијих војних операција, избегавао је директне сукобе са окупационим снагама, посвећен чекању тренутка коначног обрачуна, док је у неким деловима „српског света“ био у дослуху са Италијанима као мањим злом од Усташа. На процесу је све то стопљено у непровидну магму. Грађанским ратом, разбукталим у јесен 1941, борба против Немаца је потиснута у други план. Обе стране су рачунале да ће окупатор, овако или онако, једног дана отићи онамо откуда је дошао и тада ће се поставити кључно питање: ко ће запосести власт.
Други, непосредни разлог одуговлачења оружане борбе био је ценовник по коме су наплаћиване евентуалне жртве војника Трећег рајха: за једног Немца стотину Срба! То је, у Крагујевцу и Краљеву, изведено. Народ је, у запевкама, проклињао домаће узрочнике тих сурових одмазда. Вођство Ужичке републике ће се, са преживелим присталицама, убрзо повући у Босну, док ће се командант ЈВуО определити за уздржавање од опасних пустоловина. Србија је заћутала, баш као што и данас, под неоколонијалистичком окупацијом, уз мукли шкргут зуба, ћути. Аналогија може изгледати натегнута; подела улога и распоред снага су веома слични. Данашњи освајач је, као и онај из априла 1941, свој милосрдни поход почео бомбардовањем, да нас након 78 дана покори војно, економски, културно, медијски. Отео нам је седми део државне територије и завладао њоме из провидне сенке, док над остатком земље управља преко опуномоћеника, плаћеника, послушника и добровољних савезника. Замукла већина ћути, не усуђује се да помене ни име силника. Чекамо, купујемо време, као што је и вођа Равногорског покрета, у шуми, чекао. Да ли, прегажени и разоружани, сарађујемо са окупатором? Да, у мери у којој се речи сарадња даје широко, метафорично значење.
Ни вођи партизанске гериле, у Босни, борба против окупатора није била прва брига и родољубива опсесија. У сукобе је улазио кад их није могао избећи, ратовање му се свело на окршаје из нужне самоодбране. Славних седам офанзива, други обавезан предмет некадашњег школовања, биле су седам бежанија испред немачких казнених експедиција, седам потера за одметницима које је давање отпора повремено скупо коштало. Покушају договора о ненападању, изведеном на званичном састанку у Загребу, супротставио се сâм Хитлер. „Са бандитима се не преговара!“ А „бандити“ су отворено образложили циљеве своје борбе. Оставите нас на миру, имамо преча посла.
Ни Ђенерал, ни генсек који је себе прогласио за Маршала, нису, повременим аранжманима, „сарађивали“ са окупатором. Развој ситуације их је принудио да почну разликовати главно од споредног. Обрачун са Немцима, потребнији западним савезницима него њима, остављали су за крај рата. Ђенерал се надао искрцавању савезника на јадранској обали, Маршал је рачунао на подршку Кремља. Маршалу је, после капитулације Италије, упала секира у мед, а Ђенерал је изгутао.
Рат је велико зло, а грађански, братоубилачки рат, страхота над страхотама, пошаст већа од свега што спољни непријатељ може извести. То је, уз поштовање размера и промењених околности, и данас, у условима неоколонијалне окупације, око нас видљиво. Мржња, којом је затрована наша јавна сцена, има све одлике предспреме за грађански рат и спречава нас да се, у мишљењу и просуђивању, суочимо са изазивачем колективне несреће. Он је исувише јак. Лакше је војевати против домаћих конкурената у борби за освајање власти. На њих се, уосталом, може свалити и део неизрецивог беса против оних који су нас колонизовали. Њихова окупација је наоко блажа, то јест лицемернија и префриганија од немачке. Занемелима од понижења, истргнутима из главног тока сопствене историје, остало нам је да се међусобно мрзимо и отимамо за власт, макар и под будним оком страних амбасадора.
Власт па власт, данас као и увек. Припадници Краљевске војске су држали да на њу имају легално, наследно право; превратници, по сили историјске нужности и друштвеног прогреса. У тој борби, Маршал је имао среће у свему, Ђенерал ни у чему. Двоје рођене деце се нашло на страни револуционара, а сам Краљ је, у јесен 1944, био принуђен да својим верним четницима посаветује прелазак у Маршалов табор. Како да се, над таквим губитником, над толиком личном несрећом, над Ђенераловом судбином данас не сажалимо? Издајник? Ма неће бити. Да је којим случајем победио, могао је Маршала извести на суд као страног агента и сарадника окупатора, превиђајући истину да је и у његовим редовима било пожртвованих родољуба, и таква би се оптужница добро држала. Победници се, иначе, нису превише трудили у раскринкавању љотићеваца и недићеваца; главно им је било компромитовати онога ко није сарађивао са Немцима. И готово да су успели.
Ухваћен 13. марта 1946, осуђен 15. јула исте године, стрељан 17. јула. Место где је покопан остало је до дана данашњег непознато, из бојазни да не постане збориште ходочасника. Сахрањен је „негде у Србији“, из чега следује да је цела Србија његова гробница. Она је и сама, расељавањем и изумирањем, легла у ту гробницу. Настојање победника да затру сваки траг њеног историјског памћења, да јој ослабе Цркву и веру, да јој свргну монархију, потисну крсну славу и светосавску баштину, упрљају језик и писмо, делимично је приведено крају. Та славна традиција је, и иначе, била и остала туђа Великом свету. Агент Коминтерне је био ближи тзв. демократском Западу, и кад га је обмањивао: говорио је његовим језиком. Није боловао од племенске ускогрудости и сујеверних страхова. Черчил ће, као знак захвалности Стаљину, навратити воду на његову воденицу. Показало се да му је избор био видовит. Године 1948. Маршал ће бити искључен из своје идеолошке фамилије, што га неће много погодити, пошто комуниста-идеалиста никад није ни био. Уклопиће се у америчку геостратешку рачуницу и годинама ће нас убеђивати да је могуће градити социјализам помоћу обилатих капиталистичких кредита. Многи поданици ће се дивити том лукавом проналаску, а цену ће платити крајем прошлог века и још је плаћају.
Ђенерал је, у лицемерном општењу са страним моћницима био крајње неискусан. Дрзнуо се да британском изасланику саопшти шта мисли о енглеским колонизаторским навикама и обичајима или, како је рекао, о енглеској решености да гину до последњег Србина. Далеко му лепа кућа, њему и његовој православној сељачкој затуцаности. Народни Чича је, са милионском масом „синоваца“ гурнут у провалију у коју се, у модерном добу, по целом свету, урушава сељачија.
Nomen est omen. Према народном језичком осећању, Ђенералово крсно име садржало је урођену меру драгости и дражесних обећања, док је Маршалов надимак повезиван једино са титулом.
Ето, драга Анка, то је тренутно стање. Ђенерал се растворио у родном тлу и у све слабијем заједничком памћењу, док се Маршалови посмртни остаци чувају у маузолеју престонице. Рехабилитација је, у његовом случају, неизводљива: приспео ко зна откуда, незвани и залутали гост, он не подлеже домаћем законодавству.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *