Тупа клешта НАТО сателита

Зашто геостратешки потреси не иду наруку подривачима Србије?

Недавна посета немачке канцеларке Ангеле Меркел Београду изазвала је велику нервозу у неким државама нашег окружења, јер је протумачена као подршка Србији и српском председнику. То што је подржала српску економску иницијативу „Отворени Балкан“, а први пут није отворено подржала „Косово“, изазвало је праву панику не само у Приштини него и у Хрватској, те појединим круговима у Црној Гори и бошњачком делу БиХ.

УГРОЖЕН ОПСТАНАК АЛИЈАНСЕ Схватили су да од јединства у деструктивном наступу према Србији више нема ништа – ни када су у питању западне силе, ни када су у питању балкански сателити НАТО-а; Северна Македонија и Албанија ушле су у „Отворени Балкан“, на време су се престројиле и дале предност својим економским проблемима, тако да оне у овом тренутку нису заинтересоване за подривање Србије него за заједнички економски развој. То је значајно ослабило деструктивну снагу окружења, па нове ударе које не прате светски медији Србија с лакоћом подноси.
Не ради се више само о нејединству у НАТО-у него је опстанак алијансе у питању, где неке државе из нашег окружења полако схватају да своје стратешке циљеве (на рачун Србије и српског корпуса) неће остварити.
Тај војни савез је одавно изгубио смисао постојања, још распадом супарничког Варшавског уговора, и још од тада се вештачки одржава у животу разним подвалама које говоре о угрожености Европе. Серија агресија и интервенција против независних држава којом су правдали његово постојање још више је нарушила његов углед и јединство.
Неспоразум и фактички разлаз с Турском као једном од његових најзначајнијих чланица забрињавајуће га је ослабио. Срамно изгубљени двадесетогодишњи рат у Авганистану је осрамотио и, такорећи, докусурио алијансу.

[restrict]

ШАМАР ЕВРОПИ Промена америчке војне стратегије је сасвим видљива – враћа се једином правом и поузданом партнеру, Великој Британији, док другима више не верује (баш као ни они њима). Основали су нови војни савез, АУКУС, сада против Кине, у који су, рекло би се, на силу угурали Аустралију и ударили нови шамар „незахвалној“ Европи коју су толико деценија бранили ни од кога.
Посебно су понизили Француску, отимајући јој готов посао и баснословни новац од 40 милијарди долара за производњу 12 подморница за аустралијску војску (по неким проценама, чак 90 милијарди ако се урачунају резервни делови и одржавање). Француски председник Емануел Макрон је, спасавајући свој образ и част Француске, повукао амбасадоре из САД и Аустралије, а онда, као да је пренаглио, након разговора са својим америчким колегом Џозефом Бајденом вратио амбасадора у Вашингтон. Али не треба се заваравати да је сада све у реду – ништа ту није у реду и неће бити што се НАТО-а тиче. Некоректан потез према Француској отворио је очи свим чланицама пакта у Европи.

НЕРВОЗА У ПРИШТИНИ Зато је присутна нервоза у Приштини и неким државама Балкана – проценили су да се нешто хитно мора учинити док НАТО, овакав какав јесте, још постоји.
Наравно, знају они да се НАТО неће распасти преко ноћи и да пре тога може учинити још много зла, и зато подижу велику прашину и галаму како би привукли пажњу западних моћника и подстакли ново ангажовање управо на Балкану.
Нову америчку стратегију, која још није званично промовисана али свима је јасно да постоји, још увек није могуће детаљно сагледати а да се при томе не направе озбиљне грешке. Јер Бајден најављује „повратак дипломатије у средиште америчке спољне политике“, а то једино може да значи да политика силе није дала очекиване резултате. Та констатација и опаска „Америка пре свега“ забринули су европске лидере, који све чешће причају о некаквој европској војсци. У тој војсци, као и у ЕУ, знају то балкански сателити, о свему ће се питати Немачка. А ето, немачке фирме отварају фабрике у Србији, Ангела Меркел подржава Србију и њене иницијативе, и по свему судећи то ће се наставити и након њеног одласка.

ЖЕЉЕ НАТО САТЕЛИТА Тежње подривача Србије нису економске и нису у складу с 21. веком, па су, дајући им приоритет, уназадили цео регион.
Приштина жели независно „Косово“ без Срба, па ако може још и „Прешевску долину“. Црна Гора Мила Ђукановића има државу, али им је сада „од животне важности“ да је очисте од Срба и приграбе имовину СПЦ у Црној Гори. Бошњачки део БиХ жели укидање РС и унитарну државу у којој се само Бошњаци питају, па ако буде могло, и Санџак. Након тога ће је исламизовати у складу са ставовима СДА Бакира Изетбеговића. Хрвати су Србе етнички почистили, а сада раде на томе да у Хрватској избришу и српско име. Прекрстиће Србе у Хрвате православне вере, што неће бити тешко јер нема ко да им се супростави. Оно што ће бити тешко наметнула је усташка емиграција која сада из сенке управља Хрватском – да границе Хрватске буду што ближе границама Павелићеве НДХ. Значи, треба прећи Саву према РС и Дунав према Србији, што без НАТО-а неће бити могуће.
Ни оно о чему сањају остали лидери НАТО сателита на Балкану не може се остварити без пропагандне машинерије Запада и војне машинерије алијансе, и зато оволика нервоза и паника изазвана питањем да ли ће пакт уопште опстати. Ни до сада они своје циљеве нису остваривали сами, него је сва мудрост била да их уклопе у НАТО планове овладавања Балканом. Једина могућност им је да ту тактику наставе, користећи нове историјске погодности.
Сада очекују да ће НАТО, решавајући своје проблеме, уклонити препреке које и њима стоје на путу да остваре своје амбиције – уништиће Републику Српску и Србију поново бацити на колена као што се то десило у периоду после 5. октобра.

НОВА САТАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ Први корак је нова сатанизација Србије. Други корак је – посвађати Србе на Балкану тако што ће свака групација бранити само свој интерес, не схватајући да ће на крају сви доживети катастрофу. Идеја је добро смишљена, одлично испланирана и још боље координирана, тако да је одмах постало јасно да није поникла на Балкану него у кухињама хибридних дејстава моћних западних обавештајних служби.
У питању су две чељусти клешта којима треба ломити српски отпор, наравно уз помоћ Запада и НАТО-а, где је једна ручка клешта у Бриселу, а друга у Вашингтону.
Прва чељуст је сатанизација кроз оптужбе за геноцид, које морају бити тешке и неприкосновене, без допуштења да се о њима и расправља, а камоли да се оспоравају.
Хибридни планери били су убеђени да ће та немогућа ситуација, када немате могућности да се браните од лажних оптужби, натерати Србе да свако спасава себе и оптужује друге да су криви, а када до свађа и сукоба међу Србима дође, непријатељ им и није потребан. Зато су најпре осуђене неке политичке личности и генерали који су командовали Војском Републике Српске, уз подвалу да други Срби, као ни Србија, с тиме немају везе.
Друга замишљена фаза прљавог плана била је да се осуди Војска Републике Српске, трећа да се осуди РС и прикаже као геноцидна творевина коју треба укинути, а у четвртој фази нашла би се (или измислила) веза са Србијом и свим Србима на Балкану. На крају би сви Срби постали једина на свету геноцидна нација против које је све дозвољено, од понижавања и дискриминације до насиља.
Друга чељуст тих клешта је трансформација Косовских безбедносних снага у „војску Косова“. Није ова „војска“ замишљена као сила која треба да овлада „Косовом“ и обезбеди потпуну независност ове лажне државе него да дрским нападима на голоруко српско становништво упорно провоцира Србију, да би је пре или касније увукла у конфликт с КФОР-ом и сукоб с НАТО-ом. Читав план је одлично кренуо, да би неколико догађаја пореметило и довело у питање његову реализацију.

НЕРЕАЛНИ ПЛАНОВИ Прво, нико није могао предвидети да ће „Инцков закон“ о забрани негирања геноцида у Сребреници, уместо да их посвађа, ујединити Србе. Нико до сада није тако ујединио Србе као високи представник за БиХ Валентин Инцко, иако су му намере биле сасвим супротне. Већ ту се јавила дилема да ли ће пре пући клешта или јединствена српска одбрана од лажних осуда и оптужби за геноцид.
Затим се појавила економска иницијатива „Отворени Балкан“, којој су се, препознавши своју шансу, придружиле Северна Македонија и Албанија. Тако је, уместо разбијања српског јединства, дошло до разбијања балканске антисрпске завере.
Након тога дошло је до глобалног потреса у виду повлачења НАТО снага из Авганистана, што је изазвало поремећај свих војних и хибридних планова и операција према Србији. Поставило се озбиљно питање: има ли ко да држи ручице клешта којима треба притискати Србе и Србију, тако да је антисрпску хистерију привремено организовала Хрватска, користећи дезоријентисаност Мила Ђукановића који је приликом посете тој земљи стварно деловао изгубљено у времену и простору. А некако истовремено, као да је тражила најпогоднији тренутак, у званичну посету је дошла Ангела Меркел са својом неизреченом али потпуно јасном подршком Србији.
Таман када су мрзитељи Срба и Србије на Балкану помислили да су се стекле историјске околности да заокруже своје стратешке циљеве и када су им се они чинили надохват руке, тренд се окренуо и све је пошло у супротном смеру.
Наравно да су планери знали да су се и глобалне околности промениле, и да је због чврстих веза Србије с Русијом и Кином њен геостратешки положај ојачан. Међутим, да је перфидни план успео да нас посвађа, разједини и економски ослаби, нико са стране не би могао да нам помогне, па ни велике силе какве су Русија и Кина. Подривачи Србије покушали су све што су могли и нису успели, тако да ће морати да сачекају нову историјску прилику.
Видело се то већ по краху Ђукановићеве политике. Он је као повод за изазивање немира и насилних демонстрација искористио устоличење митрополита Јоаникија у манастиру на Цетињу. То је одмах препознато као перфидни покушај државног удара.
И друга његова идеја била је неприхватљива, и очито се ни она није допала Западу – насиље над верском институцијом, без обзира на то што је Ђукановић претходно лажно оптужио СПЦ да је инфраструктура за ширење руског малигног утицаја. Није добио западну подршку, и на крају је морао да је тражи у Хрватској. Наравно, тамо подршка није изостала, али му није ни помогла да оствари циљ.
Нешто слично дешава се и на КиМ. Сада сви балкански подривачи Србије виде неразумне потезе тамошњег премијера Аљбина Куртија као једину шансу да се реализација хибридног плана настави. Из Брисела нема подршке, али нема ни осуде насиља, што је карактеристично понашање у ситуацијама када знају да агресију Приштине тајно подстичу америчке и/или британске обавештајне службе. Наравно да ће им и немачки БНД тајно дати подршку, тим пре што Ангела Меркел одлази с места канцелара.

ПОДРШКА ИЗ БЕОГРАДА Ако занемаримо тајна роварења, једино где балкански подривачи Србије имају јавну бланко подршку јесу политичко-тајкунске групације и западна агентура у Србији, „антисрби по занимању“ који деценијама лагодно живе од антисрпства. Јер антисрпско деловање у Србији се одувек добро плаћало, а ко им плаћа сада, ми ћемо, по обичају, сазнати за двадесетак година. Невероватно али истинито, они подржавају у овој ситуацији и Мила Ђукановића и Зорана Милановића и Аљбина Куртија док пљују и нападају Србију. Док Аљбин Курти терорише Србе на северу Косова и доводи нас на ивицу рата, његова супруга уз помоћ невладиних организација у Србији у Београду свечано промовише своју књигу.
Није ни то проблем, зато што се и тиме показује снага и стабилност Србије која се једина труди да одржи мир и стабилност. А подривачи мисле да им само тотални сукоб и хаос доносе корист. Остаје да се надамо да НАТО није машинерија коју његови балкански сателити могу да злоупотребе за своје опасне циљеве, које су тако лепо међусобно договорили и ускладили на рачун Србије и српског корпуса на Балкану.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *