Светионик – Мање познато обално јесење воће

Фејоа у цвату, фото: Н.М.

Ту и тамо искоче на фејсбуку неодољиви снимци до те мјере необичних воћки да се човјек запита ко их је створио: Холивуд или Бог? Данас нисам склон да маштам каквог су укуса „страсна воћка“ и „змајева воћка“ (укуцајте: Passion fruit и Dragon fruit), јер је мој ум спреман за непрегледну палету само плавог, с називима за све нијансе, па знам да и када су облици и укуси воћа у питању – краја заправо нема (укуцајте: Unknown fruits)

Прије непуних 30 година тадашња ми је дјевојка, а данас супруга, причала како је, док је била средњошколка и ученица интернационалне, заправо америчке школе у Бурми, јела старфрут – дугуљасту жуту воћку која пресијечена попречно изгледа као петокрака звијезда, и споља храпави дурјан – који смрди на цркотину, али је укусан веома. Тада сам мислио да ћу временом постати већи колекционар воћних укуса неголи сам постао, и да ће теже бити у подне и у поноћ одговорити која ми је воћка најдража. Највише волим јабуке, моја супруга трешње, иако је на рајској плажи Сандовеј она сламчицом пила млијеко из мачетом отвореног кокосовог ораха.
Ту и тамо искоче на фејсбуку неодољиви снимци до те мјере необичних воћки да се човјек запита ко их је створио: Холивуд или Бог? Данас нисам склон да маштам каквог су укуса „страсна воћка“ и „змајева воћка“ (укуцајте: Passion fruit и Dragon fruit), јер је мој ум спреман за непрегледну палету само плавог, с називима за све нијансе, па знам да и када су облици и укуси воћа у питању – краја заправо нема (укуцајте: Unknown fruits).
Први пут сам загуштао киви у Београду, 1990. Били су то скупи и ситни плодови увозног воћа, тада још увијек мање познатог чак и на нашем приморју. Више сам очекивао, морам да признам, од фрута који је изгледао еденски, онако флуоресцентнозелен изнутра, са све црним гранулицама сјемена. Познајем једног одомаћеног Руса који каже да се у Боку преселио између осталог и зато што обожава киви, чији један плод у Русији кошта колико килограм на обали.
Дивља наранча до Нове године украшава многе херцегновске паркове и приватне ђардине – јер су стара стабла окићена наранџастим куглама. И сви ће плодови које случајне руке са земље могу да оберу – бити обрани, осим оних на вишим гранама: или ће берачи направити сируп од дивље поморанџе, или наранчине – како се зову кандиране трачице ароматичне коре Citrus bigaradia-е.
Фортунела је воћка истовремено украсна и јестива, задуго жбунаста, из породице јужног воћа. Даје овалне плодове просјечно дуге 5 cm, с укусом између мандарине и поморанџе, и обично се једе с кором. Открио сам да је много укуснија када се ољушти, но мало је оних који би с пацијенцом љуштили фортунелу по фортунелу. Педенца је то. Работа која тражи стрпљење.
Дивљи нар расте посвуда у природи, неријетко већ између мора и тек неколико метара удаљене Јадранске магистрале – да га сви могу обрати, само да није трња. Осим лимуна, не постоји киселија воћка од дивљег нара, нити здравији сируп који се традиционално прави у пропорцији 1 литар чистог цијеђеног сока / 1 килограм шећера, те даје дјеци. Никоме није јасно зашто се у приморским кафићима и кафанама не може наручити нешто што је до те мјере аутохтоно као сок од шипка – како Бокељи зову нар, па и дивљи. Литар најпопуларнијег воћног сирупа свих времена, пуног љековитог кинина из коре, може се наћи на свим заливским пијацама. Посљедњих година кошта 5 евра.
Јапанска јабука, каки јабука или кака, Diospyros kaki, налик је јабуци, али да би се појела као јабука пуним угризом, сметају велике сјеменке унутар воћке. Обично није зрела док није мекана, до када купи уста као оскоруша. Кака расте посвуда, зачудо чак и у залеђу, по Херцеговини, чешће него по Црној Гори. Ендемични примјерци из Парка Ђурковић у заливској Јошици потказују неизведену сорту чија су азијска сјемена донијели поморци – јер та не купи уста ни док јој је плод још увијек ал денте. Сазријева у октобру. Лишће јапанске јабуке најљепше је јесење лишће на Планети Боки: и зелено и црвено и наранџасто и жуто – у истом јесењем тренутку. На њему се под појмом: хербаријум – подвизавају мали истраживачи када из вртића крену с васпитачицама да упознавају заливску природу и друштво.
Воћка жижула, Ziziphus jujuba, зрела је концем септембра и почетком октобра. Налик је већој маслини, само што није маслинастозелена него браон кад је зрела, али ју је најбоље загуштати када на себи још увијек има покоју зелену пјегу. Тада пуцају под зубима и сладе непца. Жижулу је тешко обрати стога што жбунолико дрво врви од бодљи од бодљикавог дивљег нара. Такође, ваља имати и овај опрез: жижула има најоштрију кошпицу од свих необичних медитеранских воћака, па плод није упутно давати дјеци која још не знају да зубима откоште коштицу. Жижулу или чичимак, како се још зове само на истоку Херцегновске ривијере, могуће је наћи на пијаци, али тада је у неповољној пропорцији: 30% плодова је мекано и презрело, премда има људи оба умировљена пола који ни таквим жижулама не налазе мане. Кад се жижуле нађу у некој од обалних продавница, већ су презреле. Тако је годинама.
Фејоа, Feijoa sellowiana, иако се већ може купити као садница, генерално је најнепознатија рајска воћка на нашем приморју. Поријеклом је из Јужне Америке и током десет година биће више жбун него дрво. Рађа обилато, у другој половини октобра. Гране су пуне зелених плодова мекане коре величине ораха. Већи плодови љуште се малчице дебље него кромпир, а мањи се зубима пресијеку напола и посиса се садржај. Фејое још увијек нема на пијацама. Укус јој вуче на јагоду, премда јагода није. Кухињским ножићем пререзана напола потказује крстолику унутрашњост преукусног приморског фрута.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *