Светионик – Андрић и đavo

Маестрално писмен, мештар од синтаксе, познавалац свих мање проходних или сасвим непознатих путева српског језика, умјесто да попут Дучића постане прокажен од нове комунистичке власти, Андрић постаје Титова икона

Иво Андрић, каквог га знамо, није имао националности. Био је наднационалан. Прописао је на хрватском, па је напустио овај језик, или га је замијенио, свеједно, да би прихватио српски за свој коначни књижевни.
Рођен је у главном граду некадашње турске провинције Босне, у Травнику. Докторирао је на тези „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.
Маестрално писмен, мештар од синтаксе, познавалац свих мање проходних или сасвим непознатих путева српског језика, умјесто да попут Дучића постане прокажен од нове комунистичке власти, Андрић постаје Титова икона.
Делегат је, члан САНУ је, предсједник Удружења књижевника Србије је, много је тога. Прије Другог свјетског рата дипломата, самим тим био је и икона Краљевине Југославије у иностранству. Једини нобеловац с јужнословенских простора: Иво Андрић, 1892–1975.
Написао је тај наоко басну „Аска и вук“. Заправо надумну алегорију. Питање гласи: ко је у тој причи Андрић? Да ли је Андрић овчица Аска, или је он ту Вук?
Подсјетићу: Овчица Аска особена је и сваког дана све више нова, склона је трансформацијама, зато се и уписала у балетску школу. Мајка је одговара ријечима: Умјетност је несигуран позив који нит храни нит брани оног ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и тежак, а игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности, чак озлоглашена и опасна ствар. Аска, немирна и својеглава, чини најстрашнију од свих замисливих ствари: улази у густу букову шуму и тамо се губи као што би и човјек невичан Буквару изгубио се у мору букава, јер буква је слово. Утолико, један ће стар и искусан Вук намирисати Аску по животу; Вук из оваквих прича не храни се месом, него животом.
Ох, али сумња он: како је нешто тако бијело и лијепо могло залутати чак овамо и доћи му такорећи под зуб?
Обамрла од страха, овчица, умјесто да пред зубом судбине остане паралисана, чега је бивало сваки пут кад историја мијења кошуљицу – почела је пред смрћу да игра! И играла је и играла! Наученим покретима ближио се крај, па је Аска, плашећи се да Вуку не досади, уводила нове, вазда нове фигуре. Тиме је себи за драм продужавала живот. Надала се немогућем: да ће умјетношћу побиједити смрт. Аска је кренула у игру изнад школа и познатих правила, мимо чега што се учи и зна – казује Андрић, и сам у шуми, бијел од страха.
За њима је двома, за Андрићем и његовом душом, ишао матори курјак, дугогодишњи и невидљиви крвник буквално свега стада.
Крај приче је очекиван, појављују се пастири: нанишаниће они и опалити. Али ће Вук, гле, успјети да као сенка клисне у шуму. Аска је била спасена. Много пак касније, поставиће она чувени балет, прославиће се њиме; критичари и публика назваће комад „Игра са смрћу“, а који је Андрић увијек називао, кад и Аска, „Игром за живот“.
Будући нобеловац, знао је канда да свака игра са смрћу истовремено мора да буде игра за живот. А зашто тако мора? Зато што никад није постојало, нити ће га бити, школовања које само од себе може некога избацити на врх. Није да школе не уче, напротив, има их и добрих. Али…
Више се може да научи од учењака који су завјетовани тајном, од оних који држе да је гријех сакрити и ижицу.

Нису чиста посла с Андрићем Савршенства сличне природе нужно произлазе или из божанске надахнутости или исходе с друге стране. Нобеловац Томас Ман у дјелу „Доктор Фаустус“ говори о музичару Андријану Леверкину коме је сами нечастиви диктирао ноте. У једној сцени видимо Цајтблома, Леверкиновог пријатеља, како вири у Адријанову радну собу: Диктирај брже! – чује Цајтблом музичара гдје некоме невидљивоме говори. И заиста, дјела Андрићева, прије свега она написана током Другог великог рата у Београду, у Призренској 7, „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Госпођица“, не пишу се за четири године. Нобеловац Томан Ман описује у роману „Доктор Фаустус“ како музичар Андријан Леверкин продаје душу да би био најславнији међу музичарима. Леверкин зато, на врхунцу славе, умире смрћу недостојном човјека. Исто је тако, кажу, умро и Андрић. Изгубио је осјећај за језик, што ће рећи да је изгубио мисао водиљу. Задњих година изговарао је скаредности у вези с којима би и бестидник зачепио уши воском. Трезвени Андрић, идол Андрић, велики Андрић, монумент Андрић, нобеловац и човјек – пред смрт је причао, гле, упутно је рећи само: непристојности. А свака његова страница да се претресе и просије, не би псовка или опсценост једна испала. Адријан Леверкин владао је музичком сценом 24 године, колико је вирусу потребно да се, ношен церебралном осмозом, попне до мозга. Па је продају душе Томас Манов јунак платио не на мосту него на ћуприји. Можда је и Андрић. * Није ли баш Андрић тај који је у „Мосту на Жепи“ рекао гдје се висином успона мјери дубина пада? Кад човјек својом вољом приступи масонерији, тада он, био Србин или Хрват, био који год, на олтар масонерије положи Писмо. Андрић није могао ништа друго да положи осим Библије. Тим је чином постао наднационалан: нит Србин православац нит Хрват католик; нити муслиман, нити босански Јеврејин сефард. И скоро све је у књижевности био. И муслиман и Хрват католик и Србин православац. Као да зна што ће бити послије Другог великог рата – Андрић је заптивен у кући у окупираном Београду писао све вријеме на линији југословенства, на линији експерименталне наднационалности. Тако је умјетношћу спасао себи живот. Зарадио је ловор, а не вериге или омчу, што је становито чудо – јер је био краљев амбасадор. Дучић је, иако и сам амбасадор, био невидљив у читанкама; деценијама није постојао. Јер је био националан. Био је Србин. Многи, у том смислу, данас уче од Андрића. Не бити осјетно националан. Крити да си који јеси, боље бива. Јер су изнад растегнута времена од наоко интеграција; ко намирише писца националног, помишља да овај није за скуп него да је да се скуп разбије. Отуд је Андрић био потребан, отуд је странац Андрићу вазда ишао низ длаку. Човек који је доказао да одлично познаје ислам, и у вези с хришћанством православље и католичанство, јудаизам такође, човек којему разлог вјеровања није непознат, изабрао је да буде, по својој вољи, члан слободних зидара. Да верује како је наднационалност будућност човјечанства. Андрић масон, разумљиво, могао је да буде књижевна икона у Титовој Југославији. И био је. Добитник је постао Нобелове награде. Андрић је доживљаван као љевичар што му је отворило двери Стокхолма. Тамошња се хуманост кроз лијеве идеје поштује до данас – будући да Нобелов комитет у томе види заоставштину Алфреда Нобела кад и његову изворну жељу да новцем од динамита људима вазда, сад у увијек и у све векове векова, помогне. Увијек се некако врти око тога да што човјек већи таленат добије од Бога, то је више оперважен пажњом нечастивога.

Ко је учио Андрића?
Кад око њега није било никог, само ноћ, хартија и тинта, кога је било још?
Гле, нико ко није писао, ко замашније није писао, тај и не зна. Вук се, гад, пробија кроз шуму папирне или екранске бјелине, лази тај до сваког ко се након онога што школа нуди, настави да школује. И Вук вазда унапријед гушта таквога, талентованога, гдје ће још једну првобитну чедност моћи да окуси, да је оскврне и преобрати зубима у своју вучју снагу.
Јер је Вук из приче – ђаво, пардон, онај је чије се име не помиње; Вук је избјегао метак и представља сталну опасност. Никад да умјетности склоно човјечанство мирно заспе, те да каже: од данас, хвала Богу, нема више Вука.
Времена без Вука су времена изван нас, будућа она, али да би умјетник могао да коначно отпочине, ваља да уопште не игра Игру са смрћу.
И ту заправо почиње игра.
Питање је само чиме се плаћа.
Сем успона на духовне висине, све друго кошта. Постоје висине до којих људи могу. А постоје и више висине, до којих човјек може једино уз помоћ Божију, или пак уз помоћ онога чије се име не спомиње. Андрић је досегао највеће могуће висине.
Савјет је, отворено јеретичан, овај: не бавити се озбиљно књижевним занатом. Јер је писање о-па-сно!
Опасније од свих других поштених опасних занимања, од поморачког, рецимо. Ко је аматер међу писцима, боље му је да филозофски маслинари, или козари, или рибари. Нека не пише. У умјетничком смислу, и на српском језику, никакве су аматеру шансе – у шуми све силесије на Филолошком факултету у Београду, или било гдје друго, образованих књижевних вучића. Ко је професионално прописао, нека одустане и такав од писања на вријеме. Јер је писање трка на дуге стазе, откривање је то опасних богаза у шуми чији је господар онај преживјели Вук. А ако ко већ види да није он одабрао писање, него да је писање изабрало њега, тај нека буде вјерујући писац – и нека каже: и ја и моје слово – у Божије руке.

Три Андрићеве шестице У ђавољим ратним временима, уводи Андрић три шестице у књижевност. И везује их, ох језиве ли видовитости, везује их око Радисава са Уништа. Србин је тај, у роману „На Дрини ћуприја“, стално рушио градњу. Шејтан га је наговорио, ко други, рекао је приликом исљеђивања, сасвим у крви. Шејтан! Набили су Радисава на колац. Јер је стално и стално, и по свим преводима Андрића на свијету, овај обноћ рушио градњу. Као вила у пјесми. Сви у клин, Радисав је, и Радисавови, у плочу. Набили су Турци тога на колац. Силник Абидага обећао је Мерџану, Циганину, колац-крвнику, ово: Шест ти је гроша за посао, а још шест ако остане до мрака жив. Па сад гледај. На трећу је шестицу, у грошима, Мерџан, по дуготрајном цењкању, пристао кад су Радисавови дошли по то, тело. Говорили су Мерџану, човјеку без душе, како га дефинише Андрић: Добро, теби је заповјеђено да то… тело бациш, на прилику, као… псима, и ти ћеш га бацити, а шта ће послије бити од њега о том ти бригу не водиш, нити ће те ко питати за то. Е видиш, онда бисмо ми, на прилику, узели то… тело и сахранили по нашем закону, али криомице, на прилику, да жива душа не зна. И ти ћеш, на прилику, казати сутрадан да су пси, на прилику, разнијели то… тело. И никоме ништа, а теби ће бити твоје. Сељак који је преговарао, премда ијекавац, говорио је тело, јер није тијело исто што су и мошти. Мерџан је пристао на трећих шест гроша. Тиме је бројем 6 и 6 и 6 окончан посао. * Све је знао Андрић. Све је знао да опише. И љубав и смрт. Него је Дучић говорио да су три, а не двије теме, одлика велике књижевности: љубав, смрт и Бог. Андрић је о Богу слабо казивао. Будући наднационалан, пазио се. И није тиме Андрић мањи писац, да се разумијемо. Него је тиме читалачко око жалосније. Смрт као пастир, пуцнувши прстима, отјерала је од Андрића Вука. Колико ће томе бити? Четрдесет шест година од смрти? Покушали смо да установимо је ли, није ли, писац недајбоже уједен вуком у шуми времена: 1892–1975. Како год, данас се дивимо Андрићевом савршеном вербалном балету. И то називамо, по инерцији, Игром са смрћу. Андрић пак живи и увијек ће живјети, умјетничком Игром за живот. Слава му. И нека Бог прости његову грешну душу.

Карађозов портрет с Андрићевим потписом Може ли се без посљедица описати овакво једно лице, и чије је, занемарило ли да је баш Карађозово: То лице је могло да се стеже и растеже, мења и преображава, од израза крајњег гнушања и страшне претње до дубоког разумевања и искреног саучешћа. Игра очију у том лицу била је једна од великих Карађозових вештина. Лево око било је редовно готово потпуно затворено, али се између састављених трепавица осећао пажљив и као сечиво оштар поглед. А десно око било је широм отворено, крупно. Оно је живело само за себе и кретало се као неки рефлектор; могло је да изиђе до невероватне мере из своје дупље и да се исто тако брзо повуче у њу. Оно је нападало изазивало, збуњивало жртву, прикивало је у месту и продирало до у најскровитије кутове њених мисли, нада и планова. Од тога је цело лице, наказно разроко, добивало час страшан час смешан изглед гротескне маске. И није ли то, питам, скица за портрет онога чије се име не спомиње, и којему је до јагњеће крви из жиле под вратом увијек? Може ли писац описати оно што не извире непосредно из властитог искуства? Може, ако је писац осредњи. Андрићу се пак никад не види да машта, јер је понајбољи. Видио је тај Вука боље него Пинки Тита.

Да је писање шејтанска работа знао је Андрић и пре него што је Селимовић артикулисао.
Писање кад обузме, до те мјере може бити смртоносно, јер је умјетност у висини слатко и опојно воће, да се човјек више нема кад покајати. Враг спознаје привлачнији је ода ишта.
Да створим слику:
Мјесечина обасјала међу Србије и Босне. Све живо почива. Само Милан Гласинчанин, јунак, заиграо у роману „На Дрини ћуприја“ посљедњу партију карата. Са Странцем, са ђаволом.
Једна је то од најбољих партија карата у историји српске књижевности…
Одиграва се на Капији, проширеном дијелу чувеног моста. Капија је ту и симбол. Елем, до прије неку ноћ само странац што оно бијаше навратио у Устамујића хан да се прикључи партији карташа, па губио испочетка, Странац је почео и да добија, како су улози из ноћи у ноћ расли. Странац ни стар ни млад, ни ружан ни леп, Андрић ће, средњих година и средњег стаса… послован човек. Милана Гласинчанина је мучило присуство тога странца. Тих дана се иначе зарицао да више неће играти никад. Једне ноћи није пошао у хан. Али, не лези враже, како се у причи казује, ето ти Непознатог. Дошао по мјесечини чак у заселак Околишта, по Милана. И заиста, Милан откључа вратнице на башти и крену за човеком, иако се и речима и мислима и последњим напорима воље отимао тој сили која га је вукла а којој се није могао отети. Играо је Милан и играо. Губио је. Ту и тамо добици, само су повећавали укупну количину изгубљеног. Странац му је предложио да оде до куће и узме још новаца а он ће га пратити. Други пут је странац само наредио Милану да пође сам. По још. И овај опсједнут пороком, јест. Осећао је да му овај странац извлачи не само новац, дукат по дукат, него и срж из костију и крв из дамара. … Очекивао је да ће угледати сатанско лице са искеженим зубима и са очима као жеравица, али напротив, пред њим је стално стајао странчев обичан лик, са напрегнутим изразом човека који ради свој свакидашњи посао, који жури да сврши што је започео.
Милан је изгубио сав новац и све имање, дио по дио, живо по живо, да би му Странац на крају предложио таман ово: Ја дајем све што сам вечерас добио, а ти живот. Ако добијеш, све је опет твоје као што је и било, паре, мâл и земља. Ако изгубиш, ти скачи с капије у Дрину.
Милан је Андрићев, и сам Андрић, изгубио опет, и, гле, није се стрмоглавио с чувеног моста у ријеку.
Поред њега странац је чекао. И тада, одједном, закукурика петао негде… У исти мах полетеше карте, као на ветру, просу се и растури новац, заљуља се цела капија из темеља. Милан затвори очи од страха и помисли да је последњи час. Кад је поново отворио очи, видео је да је сам. Његов противник у игри прснуо је као мехур од сапунице и са њим је нестало и карата и новца с камене плоче.
Опрез! Неискусан би читалац сад помислио гдје је Андрићев јунак чудом преживио. Требало је да Милан скочи с моста и самоубије се, а није, јер је странца нестало. Два месеца је лежао у грозници и у бунилу. Мислили су да неће моћи остати. Поп Никола је долазио и свештао му масла. Читајући ове реченице, свак ко је писмен схвата да од овога не може бити рјечитијег штива. Отуд, тешко је замислити човјека, ако би био човек, који би умио писменије од Андрића. И ма колико се читалац питао како то писцу неке страшне истине полазе за пером, пита се листом и ово: како то да је баш свака Андрићева реченица граматички безгрешна?!
И Андрићева је фаустовска реченица тако, свака славна. И зато се свака налази од колијевке па до гроба, у свим уџбеницима из којих се учи рафинисани српски језик.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море