Специјалци на Балкану

Да ли ће британске Гурке на Космету и МИ6 с Бајденовим „специјалцима за Балкан“ бити нова ноћна мора за Србе и Србију?

Kао што се питамо зашто су чувене британске специјалне јединице Гурке изненада стигле на „Косово“, тешко је разумети и зашто одједном, сасвим неочекивано, британска МИ6 преузима иницијативу од својих братских америчких обавештајних служби у погледу планирања и реализације прљавих операција хибридног рата према Србији. То није баш уобичајено јер иако су Британци све време присутни на „Косову“, ипак су Американци водили игру, па им је много лакше и да наставе тамо где су стали. [restrict]

ЈЕДИНСТВЕН ОБАВЕШТАЈНИ СИСТЕМ Могући одговор лежи у томе што САД мењају глобалну стратегију, и у новим проценама ситуације приоритет у погледу угрожавања америчких интереса дају Кини, уместо традиционално Русији. На основу тога најважнији простор америчког сучељавања с примарним противником неће више бити Европа, него Индопацифички регион. Зато и долази до значајног премештања војних потенцијала, па тако и обавештајних.

Постоји и други разлог зашто баш МИ6. Амерички и британски обавештајни системи одувек су били братски и чврсто увезани, где брзом разменом података избегавају преклапања у раду и штеде обавештајне ресурсе. Зато увек препотентни Американци само Британце сматрају себи равнима, и имају инсталиране сталне одсеке за међусобну сарадњу и координацију. С обзиром на то да ствари тако функционишу деценијама, не би било погрешно гледати их као јединствен обавештајни систем, где је појава Британаца заједно с Американцима, или уместо њих, сасвим нормална и уобичајена. Обично се појављују тамо где је прљаве акције потребно врхунски прикрити, као што се сада дешава на „Косову“.

КУРТИЈЕВ ПРОМАШАЈ Међутим, и Британци могу да погреше, јер упустити се у перфидну хибридну комбинаторику са приштинским премијером Аљбином Куртијем а очекивати врхунску тајност – није баш разумно. Он нема баш нимало смисла за таква наступања, тако да су их српске тајне службе одмах провалиле.

Треба запазити да су Гурке на „Косово“ стигле тек након потпуног краха Куртијеве оружане акције изласка на административну линију у вези с регистарским таблицама. С обзиром на то да је била тако траљава и контрапродуктивна на свим пољима – политичким, дипломатским и војним – вероватно је ту акцију, на миг са Запада, планирао сам Курти, како би повећао свој рејтинг пред локалне изборе.

Ситуација је након тога постала толико повољна за Србију да се нешто хитно морало предузети, па је сасвим могуће да су се Британци тек тада укључили. Подржали су политичког мртваца (Куртија) и направили план нове хибридне операције, која је тек започела и чије ћемо ефекте још дуго осећати. Тако је нова акција снага „Росу“ (овога пута хибридна британска), иако је била крајње насилна, приказана као „легална операција успостављања законитости на целој територији Косова“.

ПСИХОЛОШКА ПОДРШКА Влада мишљење да су британске Гурке пребачене на „Косово“ да би, пресвучени и маскирани, заједно са „Росу“, учествовали у терору против српског становништва на северу Косова, и да као чувена немилосрдна војна формација изазову допунски психолошки ефекат како би се покренуо нови егзодус Срба. Као да приштинске формације нису довољно задојене мржњом и нису способне да се оружјем обрачунају с голоруким српским становништвом. И као да Албанци нису спремни да пуцају рафалима по голоруком становништву, а они то једва чекају и ту им не треба ничија помоћ. Присуство преобучених Гурки би одмах одала њихова конституција – високи су просечно 165 цм.

Разлог што су Британци довели Гурке, иако их њихово присуство демаскира, нису Срби, него Албанци. Приликом оружане интервенције на административним линијама приштинске формације су биле практично одсечене, и да су то Срби хтели, потпуно блокиране. Министар унутрашњих послова Србије Александар Вулин више пута је рекао нешто што је уплашило Албанце – „да су Срби стварно хтели сукоб, ни један припадник ’Росу’ се не би жив вратио са севера Косова“. Приштински паравојници знали су да је то истина, били су уплашени и била им је потребна психолошка подршка да би кренули у сличну војну авантуру.

Могућност интервенције Србије да заштити свој народ на северу Косова постала је сасвим реална, тако да су Британци морали гарантовати припадницима „Росу“ да ће их заштитити ако дођу у смртну опасност. И Албанци знају ко су Гурке и да ће без дилеме ући у међупростор и направити „тампон-зону“ према српским формацијама како би им омогућили да се извуку. При томе, Британци би једва дочекали да српске формације ударе по Гуркама, као припадницима КФОР-а. За Гуркама нико у Британији не би заплакао а то би отворило лепезу могућности нове хибридне комбинаторике на штету Србије.

УЧЕНИЦИ МАДЛЕН ОЛБРАЈТ И РИЧАРДА ХОЛБРУКА Код разматрања промене америчке глобалне стратегије нас наравно највише интересује њихова нова стратегија за Балкан. Оно што се може наслутити и проценити нимало није пријатно.

Овога пута, администрација председника Џозефа Бајдена закључила је да није довољно дати нове инструкције којима ће дефинисати своју нову политику за Балкан него су одлучили да промене и кључне личности које ће је проводити. Већ и то што се овога пута мења, такорећи, комплетна балканска дипломатска гарнитура сугерише да ће промене бити заиста велике.

Личности које долазе нама су, у негативном смислу, добро познате још из деведесетих година. Сви редом су антисрпски расположени и, ако употребе свој класични начин решавања проблема на Балкану, онда су Србија и Република Српска у великој опасности. Њихови механизми у комуникацији са Србима су притисци, претње, уцене и ултимативни захтеви, и мале су шансе да су они у стању да наступе другачије. Пре ће бити да су због таквих особина и начина рада и изабрани за предстојећу балканску мисију. Све су то прекаљене дипломате енергичног наступа, који Балкан познају као свој џеп и сви говоре српски језик.

Габријел Ескобар, досадашњи заменик амбасадора САД у Србији, постављен је на функцију изасланика Стејт департмента за „Западни Балкан“. Сматрају га за доброг познаваоца Балкана, јер је и пре дужности заменика амбасадора службовао у Београду као отправник послова америчке амбасаде. После петооктобарских промена, након што су САД поново отвориле амбасаду, био је шеф политичког одељења. Добро познаје ситуацију у Републици Српској и Црној Гори јер је од 1998. до 2001. био шеф кабинета високог представника у Бањалуци, а затим заменик шефа дипломатског тима у Подгорици.

Администрација председника Џозефа Бајдена закључила је да није довољно дати нове инструкције којима ће дефинисати своју нову политику за Балкан него су одлучили да промене и кључне личности које ће је спроводити. Зато сад и долазе Габријел Ескобар и Кристофер Хил

Нови амбасадор у Србији биће Кристофер Хил, за кога је Бајден проценио да би могао брзо решити проблеме на КиМ. Седамдесетих година започео је своју дипломатску каријеру у Београду. Био је близак сарадник Ричарда Холбрука, члан његовог тима и учесник преговора у Дејтону и Рамбујеу. Затим специјални изасланик за „Косово“ од 1998. до 1999. године и амбасадор САД у Македонији. Док неки његови сународници Србију виде „на линији ватре“, он већ у наслову својих мемоара каже нешто слично: „Осматрачница – живот на првим линијама америчке дипломатије“.

Нови „амбасадор“ у Приштини биће Џефри Ховенијер, који долази из Турске где је био заменик шефа мисије при амбасади САД. С разлогом га зову „специјалац за Балкан“ јер је радио у амбасадама у Грчкој, Хрватској, Турској, и готово да нема државе на „Западном Балкану“ у чија дешавања није био укључен. Био је учесник преговора у Рамбујеу као члан тима Мартија Ахтисарија. Помагао је поновно отварање амбасаде САД у Београду и био шеф привремене канцеларије САД у јужној Србији одакле је надгледао оружану побуну Албанаца у „Прешевској долини“. Чије интересе је заступао види се по томе што га је 2018. одликовао Хашим Тачи поводом 10. годишњице самопроглашења независности „Косова“. Већ сада у својим изјавама каже да ће бити усредсређен на међусобно признање „Косова“ и Србије.

Још две личности су веома битне за будућа дешавања на Балкану. Први је дипломатски ветеран Мајкл Марфи, нови амбасадор САД у БиХ. Тренутно је заменик помоћника државног секретара САД за европска и азијска питања. Био је политички саветник у амбасади САД у Сарајеву од 2006. до 2009, и у Приштини као заменик шефа мисије САД од 2009. до 2012. године. Други је Џејмс О’Брајан, координатор за политику санкција америчког Стејт департмента. Био је кључни човек за састављање Дејтонског споразума и Устава БиХ као његовог анекса. Од 1989. до 2001. био је виши саветник државне секретарке САД Мадлен Олбрајт, први заменик директора за планирање политике и председников изасланик за Балкан. У владама Била Клинтона од 1993. до 2001. радио је у Стејт департменту с фокусом на бившу Југославију. Тренутно је на функцији потпредседника међународне саветодавне групе „Олбрајт–Стоунбриџ“.

Ова звучна имена изабрала је Бајденова администрација да би убрзано решила нагомилане проблеме на Балкану, као преко потребан успех у серији америчких пораза и промашаја. Зато нема дилеме да ће они бити немилосрдни према свакоме ко се не уклопи у америчке интересе, а ко ће то бити, није тешко проценити – Срби и Србија. Све су то не само сарадници него и ученици немилосрдних моћника какви су били Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук. Тада су Србију бацили на колена и врло је вероватно да с истим намерама долазе и данас. Међу њима су стручњаци за подривање малих држава, провоцирање сукоба, притиске, уцене, санкције и споразуме под притиском, али и они који су високостручни за међународне правне смицалице и „папирнате“ преваре. Ако ико зна како се то ради, они знају. Тако да у овом тренутку није сасвим јасно да ли је за Србију опасније провоцирање новог оружаног сукоба, или унапред смишљена перфидна подвала с новим резолуцијама. Могуће је да понуде Србији нешто примамљиво, али двосмислено, што ће они тумачити и спроводити у пракси. Међутим, ваљда смо и ми нешто научили и знамо да они класичну превару називају „двосмисленом креативношћу у дипломатији“. 

НАЈВЕЋА ХИБРИДНА ОПЕРАЦИЈА Далеко од тога да ће америчке обавештајне службе појачаним ангажовањем британске МИ6 на КиМ и у БиХ бити у другом плану. Сви новопостављени амбасадори и изасланици САД на Балкану су веома вични и искусни у руковођењу деловима ЦИА кроз своје дипломатске мисије. Неки имају искуства и у обавештајним комбинацијама и акцијама на самом Балкану, наравно против Срба и Србије, и нема никакве шансе да се и у будућим активностима одрекну моћних полуга шпијунаже и јаке агентуре која је одавно формирана и увек мотивисана да ради против интереса своје земље.

Не зна се да ли су снаге које упорно и координирано раде на подривању Србије јаче изнутра или извана. Ту је Џејмс О’Брајан који ће, ако буде потребно, пронаћи разлоге и осмислити санкције само да се изазове нестабилност и напетост у Србији. Циљ је само један и заједнички – насилна промена власти и довођење западних послушника какви су већ једном уништили све што су могли, наравно, по инструкцијама страних саветника, од војске и обавештајно-безбедносних служби до привреде и економије. Јер само тада, у таквој ситуацији наћи ће се неко да потпише „споразуме“ које ће О’Брајан срочити. Џефри Ховенијер би тада могао да оствари своју тежњу због које и долази на Балкан, да се Србија и њена јужна покрајина међусобно признају, док Мајкл Марфи буде координирао акције на уништењу Републике Српске.

Док Приштина самостално или по инструкцијама прети новим војним акцијама, морамо бити рационални. То су њихови заједнички планови који су, по свему судећи, брзоплето направљени и нису засновани на реалној процени ситуације. Овога пута имамо не само снаге и средства да се снажно супротставимо него и горка и тешка искуства која нам говоре како ћемо проћи ако поново попустимо. А у отпору насиљу и наметању решења имамо и подршку две светске силе, Русије и Кине…  [/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *