Смрт британске демократије

УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО И КОВИД

У парламенту је тог уторка седело тридесетак посланика. Председавајућa Еленор Ленг пита да ли да се гласа о продужавању ванредних мера за још шест месеци. Чују се повици да нема потребе. Председавајућa пита има ли кога да мисли да треба гласати. Чује се само један усамљени глас који је одмах угушен повицима неистомишљеника. Еленор Ленг се смеје. Закључује да нема потребе за гласањем, а усамљеном посланику поручује да му треба више од једног гласа. И тако су продужене ванредне мере. Скеч Монти Пајтона? Браћа Тротер, Дел Бој, Родни и Бојси? Нажалост, ово је реалност британског парламента и слика и прилика стања у друштву

За „Печат“ из Kембриџа Небојша Радић

Да подсетимо, овде је реч о истом оном парламенту који ту заседа још од 13. века и који је монарха Чарлса Првог осудио на смрт због издаје. Пресудом од 27. јануара 1649. године, парламентарни Високи суд правде је прогласио краља кривим зато што је „покушао да себи приграби неограничену моћ, да влада по сопственом нахођењу и тиме негира права и слободе грађана“. Већ 30. јануара исте године, испред Зграде за гозбе (Banqueting House) при Вајтхолу, у центру Лондона, секира је пала и глава Чарлса Првог се откотрљала у плетену корпу. Парламент и народ су тако јасно ставили до знања да монарх није Богом дан и да није нити може бити изнад закона. [restrict]

Добро, то за краља или краљицу је јасно, но неко ће запитати шта је, на пример, с тајкунима, с Билом Гејтсом? Је ли за њега важе закони као за друге људе или?

САМО ДА… СЕ ЖАБА СКУВА Ванредне мере у Британији су уведене марта 2020. године поводом корона пандемије. Влада је тражила додатна овлашћења на две године, али је парламент то ограничио на шест месеци с тим да се мере могу продужити уз дозволу парламента. Почело је овако: само на три недеље, само да се кривуља исправи, само да спасемо здравство, само да стигне вакцина, само да постигнемо имунитет крда, само да се седамдесет посто вакцинише, само да се седамдесет посто вакцинише и други пут, трећи пут… само да се сва деца вакцинишу, само да уведемо дигитални идентитет и пасоше за одлазак у продавницу по хлеб и млеко, само да… се жаба скува.

Дотичне ванредне мере практично криминализују грађане због неношења маски, због посете родбини и пријатељима, због одласка колима у шуму која је даље од десет километара од куће. Те мере су озакониле хапшење и изолацију било кога и било када, укључујући и децу, на неограничено време. Дале су право властима да силом узимају биолошке узорке од грађана. Чине сасвим нејасним приступ правној помоћи за грађане који се нађу у изолацији у за сад још неидентификованим установама. Захваљујући овим мерама влада може да забрани (иначе легалне) протесте и окупљања грађана. Прислушкивање и прикупљање података о грађанима је олакшано. Умањене су мере заштите против присилне хоспитализације и лечења на основу закона о менталном здрављу. Ради се, дакле, о озбиљним мерама које смањују грађанске слободе с назнакама да се овде ради о лаганом клизишту које ће нас све одвући у понор тоталитарног друштва.

Шта год да неко мисли о вирусу корона, пандемији и владиним мерама, лако је проверљива историјска чињеница да када режим приграби власт, он је више не пушта. Знамо за Хитлера, Мусолинија, Мао Цедунга, Стаљина, Франка, Пиночеа и сијасет других. Сад морамо да разумемо да се грађанске слободе и права освајају. То се једноставно не поклања и не добија на поклон. Да је могуће слободу примити на поклон, Турци изјелице Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић би својевремено можда узјахали ате па отишли лепо у Ваљево код Проте Матеје Ненадовића и уместо да посеку све виђене Србе, они би ту поред ћуприје на Колубари предали кључеве калемегданске тврђаве са све даровима свиле, кадифе, злата и дијаманата, затим би понизно молили за опроштај, па отишли сваки у по један српски манастир да се замонаше и окају своје грехе. Али није било тако. Била је сеча кнезова. Био је устанак као израз воље већине становника тадашње Србије. Зато је и успео.

У британском парламенту смо тог уторка, 19. октобра, присуствовали фарси галактичких размера, а најлепше у томе свему је што је друштво тим мерама толико претворено у фронцле да се медији, чији је наводно посао да извештавају, о томе и не изјашњавају. Business as usual, све тече по плану. Па неће ваљда ту неки посланици да се шта питају? Њихово је да раде шта им се нареди. Корона мере су продужене а начин на који је то урађено показује како се то ваљда обично и ради. Па зар је све ово била само демократска фасада?

Седници председава заменица главног председника парламента Еленор Ленг. Присутно је 30 посланика. Значи 620 није присутно. Дебата траје 90 минута. Деведесет минута да одлучимо да ли ћемо смети да одемо до продавнице или на посао. Деведесет минута да се влади дозволи неометан наставак рада на раслојавању и поларизацији друштва. Зашто само толико времена? Па влада је дозволила, уделила, поклонила, омогућила, даривала толико времена.

Да је било више посланика и више времена, да ли би одлука била другачија? С обзиром на опште стање у друштву, апсолутну диктатуру мас-медија, где влада једноумље севернокорејских пропорција, вероватно је да не. Па што се онда бунимо? Бунимо се зато што мора да постоји темељна расправа о овако важним питањима где ће сви ставови добити могућност да изразе своја мишљења, страхове и наде. То све лепо медији пренесу у јавну сферу тако да ко хоће буде информисан о раду ове важне установе и лепези мишљења и могућности. Све се лепо запише, па када историчари за пет, десет или педесет година буду то читали, могу лепо да виде ко је на којим, каквим позицијама био и зашто. Тада ће и то зашто већ бити много јасније.

ТЕОРЕТИЧАРИ СЛУЧАЈНОСТИ За све су криви теоретичари завере, вичу теоретичари случајности (историја као сплет потпуно неповезаних, ишчашених догађаја). Да постоји отворена, темељна и јавна расправа о питањима вируса корона и политичким импликацијама проглашене пандемије, на пример, не би било простора за било какве алтернативне хипотезе (теорија је потврђена хипотеза). Телевизија и новине нам сервирају у дневним дозама исти пар одабраних, очигледно политички коректних, лојалних стручњака који нам саопштавају с висине најновија научна достигнућа. Наука тако можда ради код малог Перице у вртићу. Научни скупови и часописи су места где се сучељавају различита мишљења базирана на доказима, подацима, анализама с јасним методолошком профилом. Наука је бојно поље у непрестаном превирању. Ово што нама сервирају на Би-Би-Сију, Скај њузу, Си-Ен-Ену или у Гардијану, Телеграфу, Дејли мејлу, то је пропаганда која произлази из једне идеолошке матрице чији се јасни обриси све више назиру.

Колико је јавни дискурс метастазирао а политичка сцена обесмишљена и све то претворено у папазјанију, нека послужи следећи пример. После свега горенаведеног, неколико дана касније вођа опозиције у парламенту, лабуриста Кир Стармер, креће у вербални крсташки рат против онлајн-платформе за размену порука. Смета му Телеграм, апликација слична Твитеру . Људи ту „шерују“ грозне садржаје и томе мора да се стане на пут. Нормално, за разлику од Јутјуба, Твитера и Фејсбука који су производи калифорнијске Силицијумске долине (ЦИА?) и који уредно блокирају сваки непожељан садржај примењујући идеолошке критеријуме, Телеграм је производ и власништво једног Руса који тренутно оперише из Дубаија. Сервис Павела Дурова тренутно има око 500 милиона корисника широм планете. Гореописана сцена из Парламента је брзо направила круг око света управо захваљујући овом сервису. И још само да додамо да се пре неки дан појавио Телеграм (исто име) у верзији Мајкрософта. Заштитни знак је готово идентичан оригиналу и очигледно дизајниран да збуни кориснике.

Ето, дакле, једног лепог пресека ситуације. Парламент фаличан, медији сведени на сирову пропаганду, Бил Гејтс (страни држављанин) на интимној пословној вечери док вођа опозиције тражи да се стави под надзор једина преостала нецензурисана платформа јавног говора. Онда се неким чудом појављује фирма истог оног Гејтса са сопственом верзијом те исте платформе.

Не верујемо да је Телеграм био предмет разговора Бориса Џонсона и Гејтса, ситно је то за њих. Такве ствари обавља лојална опозиција (контрадикторно звучи, али…) и гомила служби, што тајних што полутајних, али свакако специјализованих за ратовање у домену информација. Бил Гејтс је после ионако требало да иде на пријем код краљице Елизабете где њих десетак стоји на црвеном тепиху и чека да се рукују са старицом од 95 година. Нико не носи маску, примећујемо. Ох, баш су шаљиви и неопрезни! Мора да су сви вакцинисани. Али сад је утврђено да се и вакцинисани разбољевају? Да, али мање, кажу. Нема мање кад имаш 95 година. Чему тај спектакл на црвеном тепиху онда?

Но о чему су онда чаврљали премијер и филантроп? То нећемо сазнати из медија, нормално. Пишу о некој инвестицији од 400 милиона нечега. Ситнице. Британија је резервисала 400 милиона вакцина. По цени од неких 20 долара комад. То је баш добар посао. А тек смо почели с тим боцкањем.

С обзиром на то да вакцинисани могу да се заразе и пренесу корону, поставља се питање, чему те вакцине? Но то је очигледно сасвим погрешно постављено питање које би, сигурни смо, наишло на Билов нескривени презир према овој слабашној, антипословној логици. Прави одговор је да ако две већ не раде, треба и трећа. Тако је. Можда и четврта, али је логика, пословна бар, сасвим јасна. Филантроп је мајстор за пословне моделе. Можда је чак тражио објашњење зашто је само 60% Британаца примило две вакцине. А они што су демонстрирали против њега вероватно то нису радили због лошег компјутерског софтвера његове фирме или филантропије. Биће да су то радили зато што су преко Телеграма (рецимо) обавештени да постоје сервиси који региструју негативне последице од вакцинације. У Британији се тај сервис зове Yellow Card, у Америци VAERS а у Европској унији Eudravigilance. Подаци су јавни и доступни на њиховим сајтовима. У Америци од последица (око) вакцинације преминуло је 17.000, у Британији 1.700 у Европи 26.000. Истраживање које су радили научници Харварда и које је узело у обзир последњих неколико деценија показује да негативне последице вакцинација пријављује тек око један до највише десет посто становника. То онда значи да у Америци можда има бар десет пута 17.000 смртних случајева повезаних с вакцинацијом. Чудно. Ово су владини подаци. Теорија завере? Не би било лоше да се то јавно и у детаље расправи уз учешће широке лепезе доктора и научника. Док тај дан не дође, да ми видимо да некако цензуришемо тај смутни Телеграм.

КАД БАНКАР И ЗЕЛЕНАШ РЕШАВАЈУ ЗДРАВСТВО Истовремено, у новинама читамо да се доброћудни Бил Гејтс сусрео и са Саџидом Џавидом, британским министром здравља. Причали су о ефективном лечењу и вакцинама за читаву лепезу различитих болести. Џавид је банкар. Бил је зеленаш. И њих двојица решавају проблеме здравства? И то је та наука о којој причају? Превентивна вакцинација свих против свега. Звучи као одличан business plan. Сјајан, чак. Ови доктори с њиховим старомодним лечењима и лековима само сметају, масовна превентивна вакцинација је много боља опција.

У међувремену, влада тог истог Џонсона је изашла у јавност с два плана оригиналних назива за борбу против короне: план А и план Б. План Б је резервни наводно, и он предвиђа увођење дигиталних легитимација. Да подсетимо, Британци немају личне карте нити обавезу да са собом носе било какав документ за легитимисање. Тога овде никада није било и људи су осетљиви на то питање. Не воле легитимације које их асоцирају на тоталитаристичке режиме попут фашизма, комунизма, нацизма… не воле. То што не воли народ, међутим, једна је ствар и сигурно, на основу гореописане ситуације, мање важна. Много је важније то што традиционалнији део Конзервативне партије која је на власти исто тако не симпатише ту идеју. Та борба се дакле води заиста далеко од очију јавности, по клубовима за џентлмене, велелепним сеоским имањима, по вечерама у замковима. Можда за трпезом са по неким америчким филантропом који је случајно свратио на вечеру.

Иначе, будућност је светла. Крајем новембра нас чека конференција о климатским променама у Глазгову. На основу досад виђеног, можемо да претпоставимо да је тема скупа подношење извештаја о вакцинацијама и увођењу дигиталних пропусница (идентитета) па онда одмах даље на планирање наставка рада на ограничавању слобода кретања и говора под фирмом борбе против климатских промена. Аустралијски Мелбурн је у последњих годину дана био закључан неких 270 дана. У наредних неколико година вероватно ће бити још барем толико закључаних дана. Па што да не би кад смо сви лепо видели да ради?

Сетимо се само једног детаља с последњег сличног самита Г7 одржаног у Корнволу јуна ове године. Тамо су се Британци и Американци договорили да Аустралијанцима „поклоне“ атомске подморнице. Французи који су имали уговор с Аустралијанцима о продаји подморница а који је сада тиме поништен сазнали су за то с конференције за медије пет месеци касније. Ми, јавност, нисмо у ништа бољем положају од Француза, кад већ нема ни парламента ни медија. Сазнаћемо шта нам се спрема… једног дана, на сопственој кожи.

Наш омиљени радио-програм је независан. Финансира се донацијама слушалаца а води га и све око њега ради Ричи Ален, Ирац који живи северно од Манчестера, у Солфорду. Ричи је прошле недеље, готово тужним гласом најавио: They are coming to get me, I know – долазе по мене, знам. Узеће му сву опрему, плаши се, и забранити емитовање. Шта то Ричи Ален погрешно ради? Поставља питања. Разговара. Онда поставља још питања. Јавно. На радију.

Парламент ћути, претворио се у водвиљ. Опозиција комична а политичке борбе се воде далеко од очију парламентараца и јавности. Власници страног капитала улазе кроз велику капију у резиденцију премијера и у Бакингемску палату. Медији кажу да преговарају о инвестицијама и будућности здравства у овој земљи. Организација за Глобалну приватну и јавну сарадњу (GPPP – Global Public-Private Partnership) преко Међународног монетарног фонда и Међувладиним панелом за климатске промене (IPCC – The Intergovernmental Panel on Climate Change) одређује смернице а партнери сарађују како би осигурали имплементацију договора. То се данас зове Међународни систем базиран на правилима (international rules based system). Обратимо пажњу, систем је заснован на правилима, не на закону. Правила неко доноси како му тактички одговара, док су правне норме и акта међународне стратешке одреднице. Је ли то светска недемократска влада у настајању?

ДОДАТА ВРЕДНОСТ Како видимо, глобалне корпорације и трендови удруживања оперишу на наднационалном нивоу. Компаније као што су Мајкрософт Била Гејтса и Епл (Apple) вреде свака око два билиона долара, што је већа вредност од 96% земаља света и већа од земаља попут Италије, Русије, Бразила, Канаде или Јужне Кореје. Да подсетимо, Бразил, на пример, има око 200 милиона становника а Русија је територијално највећа земља света. Немачка (3,8 билиона) и Британија (2,8) нису далеко испред одмакле, само је питање дана када ће и њих ови мастодонти престићи (и прогутати?).

Елем, државе, односно њихови руководиоци и администрације добијају из међународних, глобалистичких центара упутства за извршење задатака. У време највеће кризе у Британији од Другог светског рата наовамо, у тренутку када је парламент у кризи, горенаведени зеленаш уговара инвестиционе планове с премијером Џонсоном и министром здравља. План Б, ново закључавање и увођење ковид пасоша су пред нама. Утисак је да је то све већ негде одлучено, да се последње борбе воде у оквиру владајуће партије, али да ће глобалистички тренд свакако превагнути. Или можда неко још мисли да су Трудо у Канади, Арденова на Новом Зеланду, Драги у Италији (председница српске владе Брнабић?) који су сви увели такве пасоше – толико забринути за здравље и душевно спокојство својих грађана. Не, утисак је да сви они извршавају задатке а да Борис Џонсон овде само вреба погодан тренутак да на мала врата уведе исте те мере и погубне друштвене поделе.

Неко би могао да примети да је једна од основних врлина демократског уређења та што бирачко тело на изборима кажњава непопуларне одлуке. Тако би требало да буде и то ће нам Џонсон и остали свакако рећи. Стварност је, међутим, нешто другачија. Под један, сваке изборе прати једнострана и заглушујућа медијска кампања. Ко има више пара тај прави већу буку и добија изборе. Извршиоци задатака глобалних корпорација ту имају лепу предност. Видимо то из садашње ситуације. Независни медији, слободни проток информација на интернету су и довели до брегзита и победе Трампа на изборима. То се више не сме догодити тако да ће наредни избори протећи у строго контролисаном окружењу. Уосталом, још увек се сећамо бесомучне антисемитске демонизације вође лабуриста Џеремија Корбина на последњим изборима.

Под два, политичари се све чешће и регрутују из корпорација. Они том пословном свету и тој култури припадају. Када, на пример, поменути министар здравља Саџид Џавид одради свој посао у влади, њега избори више слабо и занимају. Он ће се лепо вратити у корпоративни банкарски сектор одакле је и дошао. Ту га чека огроман новац као заслужена награда за прегалачки рад у влади. То се овде зове revolving door, пивот врата, само улазиш и излазиш.

Ако је то дакле тако, ако се важне одлуке доносе у финансијској, глобалистичкој стратосфери, далеко изнад глава нас и наших демократских, парламентарних представника, онда бизарна сцена из парламента коју смо описали на почетку овог чланка заиста реално представља функцију те установе. Је ли пацијент већ преминуо или још даје знаке живота? Да видимо шта шездесетак милиона грађана има на то да каже.

Вода је упорна. Увек нађе пукотину у камену.           [/restrict]