Сила у служби грађана

Закон о полицији

Полиција је сувише озбиљна институција да би се закон о њој доносио брзоплето и без широке стручне и јавне дебате. Само тако би се отклониле неодговарајуће критике које су, понекад, веома политизоване и чак злонамерне

Сматра се да полиција од свог настанка има двојаку сврху – да обезбеди ред у друштвеној заједници и неометано функционисање власти. Рекло би се да заштити јавни интерес насупрот личном и приватном. Ту се долази до оне тезе о државном монополу силе који се остварује преко војске и полиције, а да би та сила била каналисана и под контролом, служе закони кроз које „сила“ остварује овлашћења и обавезе. Управо од њих зависи у којој мери ће ови елементи бити у складу с јавним интересом. Дакле, о закону је реч.
После пет година од усвајања и две измене у међувремену, Закон о полицији требало би да замени нови – Закон о унутрашњим пословима, како би се уочене грешке и проблеми исправили и одговорило на нове изазове. Што ће рећи – полиција додатно реформисала у складу са стварношћу и потребама.
И није то ништа ни ново ни неочекивано да цео посао није дошао под критичку лупу и стручне и шире јавности. Већ прва и јединствена замерка односила се на сувише кратак рок за расправу о оваквом нацрту закона. Обављена је од 30. августа до 18. септембра ове године у Нишу, Новом Саду и Београду, док је претходна јавна расправа о Закону о полицији трајала око годину дана.

[restrict]

РЕФОРМАТОР АМАДЕО ВОТКИНС У то време, знатижељу и сумње нарочито је будио специјални саветник министра унутрашњих послова Амадео Воткинс, Британац одговоран за целокупну реорганизацију МУП-а. За оне који за њега први пут чују, др Воткинс је 2000-их спровео реформу Министарства одбране и Војске Србије, где је дошао у време када је министар био Борис Тадић, а у МУП-у су стрепели да и њих не сведе, како су говорили, на церемонијалну функцију као што је, наводно, учинио с војском. Као саветник, с вероватно специјалним налозима своје државе (боље рећи МИ6), обављао је послове у Хрватској, БиХ, Србији… Данас је члан Атлантског савета Црне Горе.
Елем, овај садашњи нацрт требало је да се као закон усвоји у парламенту до краја године. Међутим, око 350 чланова упутило је лавину примедби на садржину закона. Биометријско надзирање без дозволе суда, строжа заштита и кажњавање откривања идентитета полицајца (који би, према Нацрту, уместо имена, на униформи носио шифру), коришћење појма „полиција“ искључиво уз одобрење министра… само су неке одредбе Нацрта закона о унутрашњим пословима које су у широј и стручној јавности изазвале контроверзе. Наиме, како неки тумаче, полицији се дају већа овлашћења која би могла да угрозе права и слободе грађана, што се, наводно, наслућује већ из дефиниције појма „полиција“. Важећи закон дефинише је као „начин обављања послова“, а Нацрт као „организовану снагу принуде“ која поседује тај механизам.
Оваква дефиниција корене вуче из марксистичке, „леве“ теорије државе и права и остаће загонетка колико је у њој учествовао министар, који се иначе представља левичарем, као вођа „Покрета социјалиста“.
И док се у медијима расправа захуктавала и распламсавала, уследила је изјава министра унутрашњих послова Александра Вулина да је, на молбу председника Србије Александра Вучића, повукао закон из процедуре, да би Вучић из Будимпеште (где је учествовао на скупу посвећеном демографији) изјавио да је Нацрт закона о полицији повукао из формалних разлога, због тога што је остало још шест месеци до избора и да не жели да се у том периоду усвајају тако важни закони. Вучић је српским новинарима у Будимпешти рекао да је замолио министра Вулина да повуче предложени нацрт и због тога му се, каже, извинио. Није, казао је, ни видео тај нацрт закона и не зна шта се у њему налази, наглашавајући да је ипак у питању само нацрт.
„Ово је мој лични пораз и ја ћу сносити његове последице, али и овим путем желим да упознам јавност да ћу наставити да се борим за безбедну Србију упркос агентима и њиховим финансијерима. Нацрт закона о полицији је повучен, мораћете потражити неки други разлог за крв на улицама Београда“, саопштио је министар унутрашњих послова Србије Александар Вулин.

КО КРИТИКУЈЕ НАЦРТ? Наравно да се примедбе, и основане и неосноване, могу износити у јавности, али откуда претња сукобима и крви на улици? Рекло би се да аналогију, па и претње намеће онај део критичара који има и политичке амбиције, подсећајући на прошлогодишње протесте студената због корона мера према њима када је власт хитно те мере повукла.
Не треба занемарити ни узоре из других земаља, односно саме Европе, када се стотине демонстраната сукобило с полицијом на протесту у Паризу, крајем новембра прошле године, због полицијског насиља и предлога закона који би ограничио објављивање снимака полицајаца у одређеним околностима. Медијске организације и групе за људска права које су организовале протесте у десетинама градова подигле су узбуну због новог закона, тврдећи да би могао да ограничи слободу медија, као и одговорност полиције.
Сличне примедбе се односе и на нацрт закона у Србији. Једна од кључних спорних одредби Нацрта полицији дозвољава биометријски надзор, односно омогућава приступ камерама с аутоматским препознавањем лица без судске контроле, како кажу критичари. У члану 44 Нацрта предвиђа се да полиција може да користи системе аудио и видео надзора за аутоматску детекцију лика, укључујући обраду биометријских података детектованог лика и телесних карактеристика, време и локацију.
Упућени упозоравају да Нацрт није у складу с важећим Законом о заштити података о личности. Наиме, „из овакве формулације какву сада имамо у Нацрту закона, не знамо тачно на које биометријске податке се та намеравана обрада односи. Пошто су биометријски подаци и подаци о геометрији лица, изглед дужице ока, ход, има више могућих података који спадају у категорију биометријских. Ми не знамо унапред које то податке МУП може да прикупи и да прилично задре у приватност физичких лица“, рећи ће Лела Рудић из службе Повереника за приступ информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности.
Борбом против свега новог у сектору безбедности убице и лопови ће бити мало сигурнији, а полиција и грађани ће бити много несигурнији, изјавио је министар Вулин, наводећи да су „1903. године у Београду избиле крваве демонстрације, јер је полиција донела уредбу по којој су калфе морале да у легитимацији имају фотографију. Године 2014. Закон о раду који је променио Србију дочекан је демонстрацијама и претњама побуном. Обавезно остављање отисака прстију било је нападано као кршење слобода и означено као полицијска репресија… Правно регулисање постављања камера које би препознавале лица и силуете и немерљиво помогле полицији да решава убиства и најтежа кривична дела нападнуто је од свих западних невладиних организација и њихових финансијера и налогодаваца.“
Он чак тврди да се обавештајним радом дошло до информација да је неколико страних западних обавештајних служби преко своје агентурне мреже у медијима, невладиним организацијама и политичким партијама извршило медијску припрему за организацију насилних протеста који за циљ имају дестабилизацију Србије. Њима српске главе нису битне и спремни су да их бацају у бесмисленим сукобима.
Биће да је ту много већи проблем технологија која треба да послужи у те сврхе, јер њена употреба би ионако морала бити уређена неким правилима. Ту се мисли и на правила контроле која би отклонила могућност злоупотребе, ма колико то звучало наивно и упитно.

ОПАМЕЋИВАЊЕ ГРАДОВА У јавности кружи податак да је до сада постављено преко хиљаду камера, а да је у плану да цео систем има минимум осам хиљада камера набављених само од „Хуавеја“, при томе је закон прописао да морају да се користе и камере других предузећа. Уједно се подсећа да је још 2017. године претходни министар унутрашњих послова Небојша Стефановић потписао Споразум о сарадњи с председником компаније „Хуавеј“, што би требало да допринесе модернизацији и ефикаснијем раду српске полиције.
Цела прича с камерама, у ствари, има везе с пројектом кинеске владе „Паметни градови“, који се заснивају на широкој употреби савремених информатичких и телекомуникационих технологија којима се детектују, анализирају, а затим интегришу све кључне информације везане за функционисање једног града. Циљ је да се на паметан начин одговори на потребе грађана на плану свакодневног живота.
„Паметни градови“, међутим, укључују и проблематичан систем „побољшања“ јавне безбедности који предвиђа надзор уз камере за препознавање лица, што за критичаре представља веома интрузивну технологију за приватност грађана, а самим тим намећу и ограничења за друга људска права.
Ово забрињава, пре свега, САД и друге западне земље с обзиром на ризике укључивања кинеских технологија у њихову критичну инфраструктуру; како кажу, Кина на овај начин активно промовише своја решења за „паметне градове“ у иностранству путем иницијативе „Појас и пут“.
САД су компанији „Хуавеј“ 2019. године увеле санкције, уз образложење да представља безбедносну претњу због веза с кинеском владом. Сумња се да Кини пружа приступ великим сетовима података других земаља. Америчка међународна организација „Фридом хаус“ (коју финансира влада САД) у свом извештају је Србију сврстала међу „хибридне режиме“, а као најконкретнији пример технолошког утицаја Кине навела управо „Хуавеј“ камере у Србији.
Из истих критичарских извора наводи се да наставком развоја „паметних градова“ „Хуавеј“ шири пословање у Србији, а став државе о сарадњи с овом компанијом, наводно, није промењен ни пошто се председник Вучић потписом на споразуму у Вашингтону 4. септембра 2020. обавезао да ће забранити употребу 5Г мреже која је набављена од непоузданих купаца. Иако се кинески „Хуавеј“ експлицитно не помиње у споразуму, ова компанија је под лупом САД, али и других западних земаља и међународних организација, наводно, због питања која се тичу шпијунаже и кршења људских права.
Ипак, треба се присетити Сноудена и његових тврдњи да Америка користи софтвере помоћу којих прислушкује и надзире (из сателита) цео свет. Није ли недавно откривено да су „слушали“ и тако високе личности као што је немачка канцеларка Ангела Меркел. Или по оној латинској сентенци: „Quod licet Iovi, non licet bovi“ (Што приличи Јупитеру, не приличи волу).
Управо све су то разлози да се поменутој „шкакљивој технологији“ приступа веома критички и уз низ норми и правила који би онемогућили злоупотребу, ако је то у данашње време уопште могуће.
Једна од критика је да у Нацрту стоји и да право на употребу појма „полиција“ имају МУП, Министарство одбране и полицијски синдикати, а остали субјекти само уз одобрење министра, што је изазвало комешање дела јавности који сматра да министар тиме добија овлашћење да било коју групу људи прогласи полицијом.
Овај члан је дискутабилан иако је он део ширих напора да се регулише проблем лажног легитимисања. Закон предвиђа казне за лажно представљање полицајаца, па самим тим нема потребе да се министру дају толика овлашћења да би се тај проблем решио, јер је то већ кривично дело. Што ће рећи да је потенцијал за злоупотребу таквог члана огроман, или, како кажу критичари, било би то исто као кад би министар здравља одлучивао о томе ко је доктор, а ко није.
У сенци многобројних и гласних примедби остале су оне добре стране, попут јасног одвајања улоге МУП-а у односу на Дирекцију полиције, као и јача и независнија унутрашња контрола. Међутим, ни то није довољно, рећи ће критичари, јер министар и даље има могућност да утиче на оперативни рад полиције кроз издавање обавезујућих инструкција и вршење надзора и контроле.
Све у свему, једна сложена материја, која не би смела да се „прелама преко колена“ и у одсуству много шире дебате, ма колико она понекад била и злоупотребљавана. Иначе…

[/restrict]