Путовање у нигдину

Најновији роман Анђелка Анушића говори о времену када се већ била догодила „Олуја“, а Крајина и Славонија су готово испражњене од Срба. Пала је још једна граница – писац је симболично назива линијом – коју су они, вазда живећи као у заседи, чували, а заправо, како његов средишњи јунак често вели, бранили себе од дојучерашњих комшија друге вере

У приликама у којима се и наши класици ређе и мање читају, питање је колико је преостала читалачка публика сачувала пажње за књижевне савременике. То питање се поготову намеће када је реч о ауторима иза којих већ стоји, остварено, обимно књижевно дело.
Анђелко Анђушић (1953) је, речено на старински начин, управо плодан и истрајан писац. Објавио је – да посегнемо за статистиком – седамнаест песничких књига, осам збирки приповедака, пет романа и неколико књига различитог жанра, почев од есеја и аутобиографске прозе до антологија. Не само обимом, посебну пажњу заслужују две његове романескне тетралогије: Гласови са Границе (2016) и С Хомером у олуји (2018). Како већ ова два наслова симболично казују, Анушићева трајна преокупација је судбина Срба Крајишника, потомака оних земљоделаца што су једном руком обделавали стечена имања, док су у другој вазда морали да држе пушку. Сеобе, још од Чарнојевића, намениле су им улогу европског предзиђа спрам Отомана.
На основу овога се дâ закључити како је Анушић начинио извесну књижевну „бразду“ која би се – као мотивски и наративни захват – могла, без икаквог дословног поређења, сматрати и разматрати као ововремена „надопуна“ Сеоба Милоша Црњанског. Није нам, међутим, познато да се таквог испитивања неко код нас латио.
Најновији Анушићев роман иде који временски „корак“ даље. Догодила се „Олуја“, Крајина и Славонија су готово испражњене од Срба. Пала је још једна граница – писац је симболично назива линијом – коју су они, вазда живећи као у заседи, чували, а заправо, како његов средишњи јунак често вели, бранили себе од дојучерашњих комшија друге вере.
Ту, од те тачке, почиње нови заплет. По доласку у Србију из завичаја изгнана породица Хрваћанин (некад именована Ерваћанин, док им, у име братства и јединства, презиме није „исправљено“), с оцем, старим партизаном и комунистом Лазаром на челу, упућена је на Косово и Метохију. Ту, у близини Ђаковице, додељени су им кућа Србина избеглог у јужну Србију и његово имање.
У новим околностима, док настоје да се снађу, преживљавају махом од помоћи Црвеног крста, с тим што се, убрзо, као и претходни власник куће, суочавају с непријатељском средином и зулумом првих комшија, извесне породице Ђерђеку. Опет ваља да се бране „из заседе“, свесни да је ту и власт (милиција) претежно у рукама иноплеменика.
Анушићева фабула се разгранава; нижу се нови заплети. Наратор, Лазарев син Вељко, ступа у везу с Фатмиром, добија две ћерке, да би предузимљива и утицајна његова невенчана супружница целу породицу хитро преселила у равну Војводину, правац у Хртковце. Поново су у туђој кући – власник је избегли Хрват – али и окружени поприличним бројем земљака из „старих крајева“.
Од даљег репродуковања Анушићеве фабуле овде ваља одустати. Споменимо само да се нижу многи догађаји: веза с Фатмиром пропада, она одводи децу на Косово; присилно мобилисани Вељков рођени брат Васиљ бива обогаљен у борби на Кошарама; с новом љубовцом Веселинком Вељко одлази пут Холандије, да би ново ухлебље пронашао као вртлар, чистач и водич паса у хотелу Билдерберг. Оном по коме је име добила тајанствена група моћника обично означена као светска влада „у сенци“. Стигао је, дакле, вечити изгнаник у близину виновника свеколиких недаћа у завичају, у Остербек крај Арнхема. Симболично у предворје Хага.
Уколико читаоцу ових редова све то зазвучи одвећ „скоковито“, да не кажемо фантазмагорично, ваља одмах напоменути да су наративна збивања ваљано мотивисана, утемељена на сплетовима убедљивих животних ситница и обрта што звуче посве уверљиво. Роман је, како се вели у краткој рецензији истакнутој на његовој корици, заиста писан једноставним језиком. Но та једноставност равна је веродостојности и животности. Анушић, у ствари, често „преводи“ речце и идиоме подсећајући како се шта називало, и како се говорило у старом крају (не запостављајући ни српску Далмацију). Утолико је и овде реч о оној једноставности сложенијој од сложености, како је ту „језичку ситуацију појаснио стари семиотичар Јуриј Лотман.
Писац, наравно, користи и друга наративна лукавства. Како његов јунак Вељко Хрваћанин није књизи склон, писмен човек, партије с ерудитним набојем наратор приписује његовом образовном и животном ментору, извесном доктору Богуновићу. Проницање у логику и менталитет иноземаца северњака, Холанђана, већ је нешто друго. Анушићев јунак то мора да доживи и проживи, да осети на властитој кожи, изнова на још једној одбрамбеној линији и граници.
Јасно је, свакако, да је у одговарајуће партије уткано и пишчево лично становиште и сазнање. Али то није учињено ни на какав нападан начин. Анушић не доцира већ приповеда, и чини то уз постојано уважавање романескних узуса.
У наративном току овог романа постоје и извесне (махом дозирано дате) сновиде партије. Оне су „ток“ подсвесног живота главнога јунака. Функционишу, покадшто, као симболичке најаве будућих збивања или као наплавине немирне савести. Некако паралелно с тим мучним сновима теку прикази пијанстава, јунакове алкохолне омаме сходно којој се и његова свест, и доживљај света изобличавају.
И нису та два „тока“ нимало случајна већ сврховита.
Када, у завршници, јунак бива потпуно насукан, сâм у нимало наклоњеној му туђини, његов једини „пријатељ“ и заумни сабеседник је измишљени Холанђанин Амстел – а заправо марка познатог пива. И то је тачка у којој се и сам јунаков лик, баш као и свеколики дотадањи живот, осипају и круне у нигдину, у бесмисао…
Другим речима, роман је поентиран тим халуцинантним приказом стања које се не може именовати другачије но као безизлаз. Што ће рећи да ни ауторова визија лутања и принудних селидби Крајишника – макар симболично дата кроз судбину једне породице – није нимало оптимистична. Заседа и живот на линији, одбрамбеној а свеједно многоструко ризичној – уосталом су кључни симболи Анушићевог романа. Творевине која, наводно, настаје тако што његов јунак-страдалник Вељко Хрваћанин своје збитије казује извесном књижевнику у перо, пошто сам није вичан да га забележи. Иако склон оваквим метакњижевним наративним играма, Анђелко Анушић у роману Живот из засједе није на њима одвише инсистирао. Оно што је од те врсте „зачина“ дато, унето је с мером, без превеликог наглашавања. Тако вазда бива када нарацију обликује рука искусног прозаисте, што Анушић белодано јесте. Али и више од тога: по семантичким засадима писац провокативан, опор, вичан обликовању имплицитних питалица и проблематизација. Оних које су умесне и књижевноестетски најбоље. Поготову када имају „дупло дно“, што је у овоме роману чест случај.