Психограми

Амбасадори земаља Квинте – пет најјачих држава Запада, у Србију стижу наоружани наполеоновским комплексима моћи, ароганције и „ја комплексима“, чији је пак логични учинак настојање да утичу на овдашње прилике у мери потребној да се оправда њихова титула „незваничних управитеља“ наше земље. Разуме се да екселенције спроводе политику и налоге својих влада, али њихов лични карактерни печат најчешће не ремети подразумевајуће уверење да су, као газде у земљи српској, управо они „своји на своме“. Речено посебно важи за поклисаре који нам долазе из Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства.
Најава да ће на дужност у Београду ускоро ступити нови амбасадор САД (амерички председник номиновао је Кристофера Хила за ту дужност) као да је била својеврстан окидач за проактивно оглашавање неколико његових претходника које је Вашингтон у минуле две деценије запошљавао у српској престоници. Деловало је као да они својим циљаним медијским „драмским прологом“ на јавној сцени размештају реквизите за велики наступ колеге. У минулој недељи стога су се огласили Вилијам Монтгомери (амбасадор у Србији 2000–2004), Мајкл Кирби (амбасадор 2012–2016) и Ентони Годфри (садашњи амбасадор од октобра 2019). Кристоферу Хилу посвећујемо пажњу у броју пред вама, а на овом месту интересовање усмеравамо на садржај који су, њему у сусрет, колеге означиле као обавезујући „план рада“, именујући балканска минска поља, и „отворена питања“. Уз подсећање на појединости о српском националном психограму (у америчкој перцепцији), ту се нашао и психолошких кроки водећих српских политичара, такође у одговарајућем тумачењу ових дипломата и аналитичара западних обавештајних служби.
Рекосмо – екселенције јесу ходајући психограми (душевни билтени) колективног Вашингтона, огрезлог у убеђењу у своје од Бога даривано право да владају народима и одређују питања опстанка држава, њихову геополитичку судбину, чак и величину територија „запоседнутих“ држава. Све то потврдило се и у меком медијском ћаскању поменутих говорника, чије су поруке биле стратешке, политичке и – претеће. Показало се да када је о Србији реч, „оно“ с територијом бива питање свих питања. Јер Америка данас, као и у протеклим деценијама, не одустаје од свог опсесивног, за њена шира геополитичка надгорњавања с Русијом – насушно важног, убеђења да Србији треба одузети 15 одсто територије!
Поменутим трагом, одлазећи амбасадор Годфри, у шармантном маниру лаке опроштајне конверзације, за београдски штампани дневник наводи како сматра да „сада постоји довољно политичке воље да се пронађе решење у вези с проблемом Косова и Метохије, као и да је изазов да оно буде дуготрајно, али да не може бити наметнуто са стране већ да мора да произађе из договора Београда и Приштине“. Око модуса „договора“ и „дуготрајног решења“ пожељних за овог дипломату и остале америчке високе службенике, Срби немају недоумице, као што их немају ни око директних порука које у свом иступању наводи Мајкл Кирби. Дипломата за чијег је овдашњег мандата Србија називана и „Кирбистан“, за „Глас Америке“ каже: „Председник САД Џозеф Бајден је много година слушао како Срби говоре да ће урадити одређене ствари. Међутим, нису урадили то што су обећали. Ово је прилика да се то постигне. Администрација је озбиљна, и ви се уозбиљите или смо завршили.“
Како је овде реч и о својеврсном укрштању супротстављених психограма – као психолошког оквира за одређивање мере (не)слободе српског народа с једне, и ослабљеног, но и даље агресивног и значајног капацитета америчке моћи с друге стране, парадигматична је и ова Кирбијева напомена: „Годинама имамо посла са председником Вучићем. Ја сам у Србију дошао пре него што је он постао премијер. Затим је постао премијер, а потом председник. Он је дао одређена обећања у Белој кући тадашњем потпредседнику Бајдену која није испунио. Можда је време да их испуни.“
Може се, према Кирбију, закључити да ће Србија, милом или силом, а претежно – силом, доспети у „прилику да испуни оно што је обећала, а није учинила“, што пак долазак „искусног“ Хила безмало гарантује! Спектар изневерених обећања се наслућује, као што се јасно уочава да је оно најзначајније везано за будућност насилно отцепљене српске територије.
Међутим, својеврсну опрезност, а никако преурањени тријумфализам, саветује највиспренији у овој велепосланичкој тројци – Вилијам Монтгомери. Говорећи о проблему „нефункционалне државе БиХ“, дакле само посредно циљајући тему свих тема за америчке интересе на Балкану – Србију и њено сламање, Монтгомери је (за ХРТ) окарактерисао сукоб Хрвата и Муслимана у БиХ као „огромну грешку“, због које су „Хрвати изгубили наклоност света“. Такође, као „трагичну грешку и неправду“, из које се морају извући поуке, назначио је и то што у Дејтону није створен трећи – хрватски ентитет.
Благовремено увиђање могућности грешке важно је и Годфрију. Уочавајући као могући проблем за офанзивног колегу Хила – ситуацију као што је „српско русофилство“, и с њим повезану (у његовом излагању не и наглашену) компликацију поводом супротстављања Русије америчким намерама у „довршавању недовршеног посла на Балкану“, Годфри саопштава свој „утисак“: „Срби нису толики русофили каквим их представљају, већ су одлучили да буду део Европске уније, а није сигурно да ли Русија дели амерички и европски циљ да подржи Србију да уђе у ЕУ.“ Верујемо да коментар овог исказа није потребан, као и да је овај господин показао више виспрености, проговарајући, у наставку, о српском колективном бићу: „Први амерички дипломата у Београду Јуџин Скајлер добро је описао српски менталитет када је пре 140 година рекао да су Срби ’искрени, директни и конзервативан народ’, што је и данас у великој мери тачно.“ Овај дипломата такође наводи да је „најкориснији савет који је добио о Србији и Србима, то да буде отворен и искрен зато што Срби имају детектор за глупости и фолирање, односно да знају када је неко неискрен“.
Чини се да је поменуто признање о „изоштреном националном чулу“ за манипулације открило и због чега се наведене претње, упозорења и провокације, сва та психолошка поигравања и преигравања у дипломатским порукама упућеним нашој јавности, овде дочекују с резервом, несимпатијама и равнодушношћу. Најава некакве нове линије ватре под будним надзирањем новог шефа амбасаде САД, и с прозора његове осматрачнице на Дедињу, оставља другачији утисак од очигледно жељеног – убедљивог и претећег.
Стварно убојити коментар овог амбасадорског кокетирања с претњама стиже (не)очекивано и управо из Америке, где угледни гласови апелују да би у Вашингтону требало да се отрезне и учине радикалан обрт у свом наступу према свету. Како променити психограм и владајућу психолошку парадигму, колективној вашингтонској адреси саветује Даг Бендоу, познати конзервативац и оштри критичар америчких неолиберала са Кејто института, чије речи преносе „Факти“. Бендоу, наиме, констатује: „Америчко друштво је болесно, али и даље покушавају да га уједине, стварајући му – заједничког непријатеља. Дође ли до распада САД – за њима ће мало ко зажалити. То свакако неће бити ни Русија, ни већина земаља Блиског истока, српски део Балкана, многи у Африци, Јужној Америци… За Америку спас може бити само умерена спољна политика и одустајање од хегемонистичких амбиција.“
Из српске перспективе, ово је спасоносно размишљање. Не само за Србију.

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog, glas naroda

    Psihogrami: vrlo poučan, konstrukivan i informativan članak

    Ambasadori zemalja kvinte – pet najjačih država Zapada, u Srbiji stižu naoružani političkim instrukcijama (za ubedjivanje i ucenjivanje, čak i gore od toga) od svojih vlada – da se konačno reši-završi kosovsko pitanje, naravno po Briselskom sporazumu, i van toga nametnutih zahteva Kosova i obaveza Srbije.
    ZATO SU Amerikanci u startu potpisivanja Briselskog sporazuma 2013 godine govorili da je sporazum nepovratan proces, zacementirana stvar, iz sledećih razloga:
    1. Kosovo po Brisel. sporazumu dobilo sve atribute države, sa integrisanom administrativnom linijom u carinsku državnu granicu (zaokružen teritorijalni integritet Kosova): Tehnićki sporazum “Integrisano upravljanje prelazima”, tačka 7.: uzeto u obzir različita gledišta strana (Kosova i Srbije) po pitanju statusa Kosova: Jedna strana (Kosovo) prepoznaje liniju kao granicu, druga strana (Srbija) je prepoznaje kao administrativnu liniju(!) – na svim utvrdjenim carinasko-graničnim punktovima(!) po konceptu EU: IBM? Šta to znači, albancima-šiptarima se predaje srpska teritorija KiM sa “pravom” da administrativnu liniju tretiraju kao “integrisanu državnu granicu” prema Srbiji (po tom osnovu su slali do zuba naoružane specijalce “Rosu” na granicu Jarinje i Brnjak da maltretiraju, biju i pucaju na Srbe oko vozačkih tablica, znači dato im je pravo sa Zapada)?
    – A Srbima iz centralne Srbije je dato pravo po Briselskom sporazumu “da govore” kako je to i dalje administrativna linija (perfidna obmana da se zamajavaju, da se ne dosete da su prevareni).
    2. Srbija (Dačić-Vučić) u startu 2013 godine parafirala i prihvatila sporazum da se sprovede implementira u “dijalogu” po svim tačkama-odredbama (bez debate-rasprave u skupštini, neinformisana javnost) koje do danas traje;
    3. Americi-Zapadu se žuri da iskoriste Vučića pred izbore dok je još na vlasti, verovatno i dalje, jer smatraju da jedino ON može istorijski da završi da se otme KiM od Srbije? Naravno, “dijalog” će napakovati da su Beograd i Priština (Srbija i Kosovo) “kompromisom” ostvarili “normalizaciju odnosa” i potpisivanja pravnoobavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma – za punopravno članstvo Kosovaa u UN. A Srbiji će omogućiti pravo da teorijski smatratretira KiM svojom Južnom pokrainom.
    4. Postoje indicije da će Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) poslužiti kao alibi da na kraju briselskog procesa (kao) Albanci daju-formiraju srbima ZSO sa statutom rada po zakonima i ustavu Kosova – kao kompromis – da se se završi kosovsko pitanje: Albancima teritorija KiM – Srbima pravo da žive na Kosovu(!)? …

  2. Tоплица

    Признање Вама на конкретности, и жалење што се непосреднијим темама и дилемама не позабаве аутори свих наших СМИ. Много смо шупљи и бушни. Ако би се само Запад питао, сутра би могли да нас отпишу и забораве, а ми неометано да нестанемо.
    Немамо ми снаге да се рвемо са овим противницима у овој арени ! Треба да схватимо да нас још толеришу, не због респекта према нама него према онима који за то нису ! Тамо и да тражимо своју шансу ! И да чекамо колико треба. То ће и бити искушавање Ђаволово али победити се мора !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *