ПРЕДРАГ ПИПЕР (1950–2021) – Завештања Предрага Пипера

Говорио је: „Ако би се склањали у ћутање, у обарање главе или у немушта саопштења, или ако би подржали оно што урушава углед САНУ у српском народу па и Академију као такву, ако би подржавали оно што је у интересу отимача дела српске државе, традиције и културе, онда не би били достојни да буду чланови Српске академије, њен би назив у том случају требало променити или њу укинути, а нас распустити. Нека нас Господ уразуми“

Академик Предраг Пипер био је један од најзначајнијих српских слависта, а посебан траг оставио је у проучавању граматичке и лексичке семантике у српском, руском и другим словенским језицима. За дописног члана САНУ изабран је 2003, за редовног 2012, док је за члана Македонске академије наука и уметности (МАНУ) изабран 2015. године. Био је секретар Одељења језика и књижевности САНУ од 2013. до 2018, односно члан Председништва САНУ. Био је члан више одбора САНУ и шеф Катедре за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, те управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду. Предавао је и на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Нишу, Скопљу, Љубљани. Академик Предраг Пипер одликован је бројним наградама и признањима.
Али он није био само ово што је претходно набројано – он је, пре свега и изнад свега, био хришћански интелектуалац, ретка појава у наше дане.
Пример академика Предрага Пипера достојан је подржавања – прави интелектуалци дижу свој глас против сваке лажи и неправде, и то у тренутку кад је то неопходно да би јавност схватила шта се дешава. Јер, како у огледу „Смисао позива интелектуалца“ истиче Зоран Видојевић: „Смисао позива интелектуалца јесте у трагању за истином, живљењу у складу с њом и у њеном јавном саопштавању. Издаја тог смисла састоји се у свесном пристанку да се стварају лажне слике друштвених прилика различитим облицима злоупотребе знања и продаје за привилегије, посредну и непосредну политичку моћ.“ Својевремено је и Мило Ломпар истакао да „није довољно нешто ЗНАТИ, неопходно је и ПОНАШАТИ СЕ у складу са тим знањем“, при чему „они који се понашају трпе последице за које већина националних интелектуалаца није спремна.“
Предраг Пипер је био спреман.

СВЕШТЕНА ВРЕДНОСТ ЈЕЗИКА И ПИСМА Био је хришћанин који је знао свештену вредност језика, утемељену на Ономе Који је Реч Божија, Логос, Алфа и Омега човека и света. У свом погледу на ћирилицу указао је на битније основе нашег писма, које се не састоји од пуких графема: „Не само да су свети људи створили ћирилицу него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филолошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековине баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много.“
Управо зато, као достојни духовни потомак Солунске Браће, он се борио против новоговора глобализма.
У свом огледу „Савремени свет као предмет кризологије“, који је изложио у Матици српској две године пред упокојење, истакао је: „Злоупотреба језика једна је од највидљивијих карактеристика нашег времена. Стање друштва одувек се огледало у његовом језику и у односу друштва према језику. Чињеница да је по Оксфордском речнику 2016. године за реч године изабрана реч постистина много говори. Џорџ Орвел би данас нашао обиље нових упечатљивих примера новоговора, чија се суштина своди на прикривање истине и обмањивање јавности. Ратне паликуће се пресвлаче у миротворце, награда за мир се даје онима који воде, изазивају или подржавају ратове, бомбардовање се назива милосрђем и хуманитарном интервенцијом, цивилне жртве незаконите и неправедне војне агресије (од којих су седамдесет деветоро деца) називају се колатералном штетом, шири се поплава непрозирних и рогобатних скраћеница чија је једна од главних функција да прикрију на шта се стварно односе, вештачки се мења граматика да би се прилагодила захтевима политичке коректности, нпр. у вези са измишљеном граматичком равноправношћу мушкараца и жена итд. Они који мисле друкчије олако се проглашавају расистима, фашистима, нацистима или комунистима да би уклањање политички ’некоректних’ прошло без значајнијег отпора јавности, која, у већем делу, лако прихвата такву анестезију савести и скидање са себе одговорности за прећутно саучесништво.“
Пипер није хтео да буде саучесник лажи – ни јавни, ни прећутни.

ПРОТИВ ЏЕНДЕР ТОТАЛИТАРИЗМА Тако је Пипер годинама устајао против наказних предлога Закона о родној равноправности тамо где се, у тим предлозима, насртало на српски језик. Безакоње је, ипак, усвојено, али Пиперов отпор ће се памтити. У свом тексту о социјалним фемининативима у српском језику и другим словенским језицима још 2016. истицао је да он није само против џендер идеологије него и за логичко и језичко здравоумље: „Jезичка политика равноправности полова у области граматике понекад као да полази од погрешне тезе о мушкарцима и женама као двема супротстављеним, готово зараћеним класама. У ствари, као што је познато, то нису и не би требало да буду односи компететивности, нити класне борбе, него узајамног допуњавања и обогаћивања. Постоје и нарушавања тог принципа, али се она не смеју узимати за правило. За разлику од правне или политичке равноправности полова, која је и могућна и нужна, потпуна граматичка једнакост полова је нереална, а није ни потребна, слично као што би нереално било тражити укидање физиолошких или психолошких разлика између жена и мушкараца. Покушаји идеолошког инжењеринга у граматици, ма чиме се оправдавали, јесу опасни, и граматичари не би смели да окрећу од њих главу као од појава које не завређују научну пажњу.“
Иако је појава језичког џендер тоталитаризма изгледала маргинална, Пипер је знао ко стоји иза ње, и будио је своје колеге на опрез. Био је, наравно, у праву.

ЧИТАЊЕ КОРОНОКРАТИЈЕ Умео је, у доба коронократије, да поставља суштинска питања. Још 2020. таквим питањима је послао праве сигнале свим мислећим људима у Србији: „Слегло се врло много противречних информација из стручних или ’стручних’ извора: вирус је вештачки / није вештачки; вирус је изразито смртоносан / вирус јесте заразан, али мање смртоносан од неких других заразних и незаразних болести, маске су корисне/некорисне, вирус нестаје / не нестаје на врућини, вирус напада / не напада децу, вирус више напада / не напада мушкарце него жене, фотографије са низом мртвачких ковчега су тачне/лажне, тај и тај лек помаже / не помаже…итд. Тестови су изразито непоуздани (до 40%), а коме пресуде да је позитиван и стрпају га у ковид болницу или ковид одељење, зарадиће и оно што можда није имао; скоро све смрти приписују се ковиду (иако се обдукције не врше) мада су многи умрли од својих хроничних болести, тј. не од короне него са короном. Лек за тај вирус није нађен, али људе по болницама нечим лече. Чиме? Лече симптоме, а не узрок, па ко има довољно јак организам, тај претекне. Није срамота не знати, али је срамота и опасно је глумити свезнајуће у својој струци и тиме (свесно) слуђивати народ. То би морало бити кажњиво.
„Зашто се не дају упоредни подаци о смртности од неколико данашњих најтежих болести, с једне стране, и овог вируса, с друге? Зашто је у истом периоду прошле године (без ковида) укупна смртност била већа него ове године са ковидом и упркос чињеници да ове године многи умиру од својих хроничних болести (нпр. онколошких), јер се боје да оду на благовремени преглед, контролу или на болничко лечење? Опет случајно? Зашто се у многим земљама дају лажне, преувеличане цифре о смртности од вируса ковид 19? Ако све то није случајно, ко се труди да подстиче и распламса корономанију и зашто?“
Одговоре и даље чекамо.

ЗАВЕТНИ ПРЕДРАГ ПИПЕР Рођени Београђанин, био је, прадубином, Косовац. О њему и његовој заветности Митра Рељић је записала: „Проблем Косова и Метохије и проналажење најбољег пута за његово решење, барем у оном делу који зависи од нас самих, професор Предраг Пипер је сагледавао у контексту превазилажења општег стања духовне запуштености и губитка вредносних оријентира, те буђења успаване свести о примарним детерминантама идентитета и интегритета српског друштва. Због тога однос професора Предрага Пипера према Косову и Метохији није исцрпљиван његовим интимним преживљавањем и искреним саосећањем са напаћеним народом; његова брига редовно је праћена, у књигама, интервјуима и предавањима, јасно исказиваним ставом да је Косово у темељу српског идентитета, једна од најважнијих тачака ослонца сваке здраве личности и народа у целини. ’Докле год буде Срба за које је најдубље начело понашања садржано у савету епске мајке свом чувеном сину Боље ти је изгубити главу / Него своју изгубити душу, а таквих је, верујем, још увек највише, Косово и Метохија нису изгубљени, ма чија шапа привремено чепала по тој светој земљи’ – писао је, између осталог, Предраг Пипер.“
Нема предаје и продаје Косова.

АКАДЕМИЈА НЕ СМЕ ЋУТАТИ Зато је, поводом испада челника САНУ Владимира Костића, који је, макар вербално, покушавао да тргује Светом земљом, о Савиндану 2021. послао поруку јавности: „Будући да су такве изјаве академика Владимира Костића неспојиве с функцијом председника САНУ и да веома штете угледу САНУ, за САНУ је једино исправно решење његова оставка. За чланове САНУ изјашњавање о томе није само изјашњавање о председнику САНУ него се чланови САНУ истовремено изјашњавају и о самима себи – колико су достојни да буду чланови Српске академије наука и уметности. Ако би се склањали у ћутање, у обарање главе или у немушта саопштења, или ако би подржали оно што урушава углед САНУ у српском народу па и Академију као такву, ако би подржавали оно што је у интересу отимача дела српске државе, традиције и културе, онда не би били достојни да буду чланови Српске академије, њен би назив у том случају требало променити или њу укинути, а нас распустити. Нека нас Господ уразуми.“
Јер нема словесности без Слова, Логоса, Који је Смисао свега што постоји. Без Слова смо бесловесни.

ИЗ ЕЛЕКТРОНСКЕ ПРЕПИСКЕ Иако га никад лично нисам срео, били смо у редовној електронској преписци. Последњу поруку ми је послао када је, скупа с другим нашим јавним делатницима, потписао апел против присилног вакцинисања деце и омладине сумњивим „антиковид“ вакцинама. Било је то кратко време пре упокојења овог светлоумног и чистосрдачног Србина – витеза хришћанске одговорности: „Поштовани господине Димитријевићу, Сагласан сам да будем супотписник тог апела, мада, што више потписујем апеле (а све је било врло оправдано), можда је све мања вредност мог потписа. Видим смисао тог апела у покушају буђења јавности, која, великим делом ’сном мртвијем спава’. То са вакцинацијом је, као што знамо, ђавоља работа у дословном смислу. Другу страну аргументи не интересују. Скоро сви председници и премијери су легли на руду, нажалост и многи научници и медицински радници. К. је изгледа наметнут споља иако он у науци нема никакве референце, али има искуство у спровођењу одређене здравствене политике и препродавању скупих вакцина. Слично је и са неким другим члановима КШ. Итд. Али морамо се опирати како и колико ко може. Ја сам са здрављем нешто утањио. Ипак, да дам подршку апелу, то још могу, а даље нека нам је свима Бог на помоћи.“

Певање и мишљење о Косову и смрти

САНУ није поводом Пиперове смрти дала уобичајену читуљу у „Политици“, какву смо навикли да видимо, у истој величини и стандардизованој форми, поводом пресељена у сећање других великана који су чланови највише научне установе у Србији. Јавност очекује да САНУ објасни зашто академик Пипер није задобио тај минимум посмртне почасти куће чији је редовни и угледни члан био

Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
Иво Андрић: „Травничка хроника“

Пише Миливоје Павловић

Осим ужих лингвистичких тема, академик Предраг Пипер бавио се и отвореним друштвеним питањима, и о њима јавно износио свој одрешити став. Крајем јануара ове године снажно таласање изазвало је његово обраћање јавности поводом изјаве академика Владимира Костића, председника САНУ, о Косову и Метохији. У уверењу да се „о тако крупном питању не сме ћутати“, Пипер је закључио да су „изјаве академика Владимира Костића о КиМ неспојиве с функцијом председника САНУ и да веома штете угледу САНУ“, те је за ову установу „једино исправно решење његова оставка“.
Академик Пипер је подсетио јавност да се председник САНУ не бира само на основу његових научних или уметничких заслуга и успеха у организовању истраживачког рада „него и на основу тога колико доприноси угледу САНУ у јавности“. Потом Пипер додаје: „Да је председник Албанске академије наука рекао да Косово де јуре и де факто није део Србије, нико се овде не би томе посебно чудио. Али када то каже председник Српске академије наука, онда је то шокантно за огроман број оних који се осећају Србима, али и за друге грађане Србије. Председник САНУ то тврди упркос чињеници да су по Уставу Републике Србије Косово и Метохија део Србије, да је на снази Резолуција УН бр. 1244, да тзв. Косово није члан УН, да је 18 држава повукло признање тзв. Косова итд. На основу чега онда председник САНУ тврди то што тврди?“
У наставку академик Пипер подсећа на ранију такође спорну изјаву председника САНУ новинарима Радио Београда према којој „Србима треба неко гласно и јасно да каже да Косово де факто и де јуре није наше“. Такве изјаве су, по Пиперовом мишљењу, неморалне и угрожавају интегритет Републике Србије, а противне су „суштинском делу идентитета и интереса српског народа“. „Јер Срби су онолико Срби – пише Пипер – колико поштују свој неокрњени идентитет већински православног народа великим традицијама, у чијем је средишту и косовски завет. Без тога Срби би били само шодер за попуњавање рупа на путевима злочиначких цивилизација.“
Подршку ставовима академика Пипера и његовом захтеву за оставком председника САНУ дало је неколико академика, међу њима најпре Милован Данојлић, Матија Бећковић и Милосав Тешић.
Изневши свој став да су Косово и Метохија данас окупирани део Србије, академик Данојлић пише да академике обавезује „интелектуално поштење, са дубљим духовним увидом, са искуствима које је народу, и нама као његовом освешћенијем делу, завештала прошлост“. „Исповедање слабо артикулисаних личних расположења, сумњи и неразумевања – наставља Данојлић – које могу имати последице за Јавну Ствар, непромишљен је испад што га је наш председник себи допустио, и у чему га Извршни одбор, нажалост, подржава.“
„Придружујем се колегама Пиперу, Тешићу и Данојлићу“, написао је и обелоданио Матија Бећковић. Наш водећи песник додаје да „мишљење председника САНУ не може бити лично“ и подсећа да је неразуман став Владимира Костића о Косову и Метохији, осим полемика и петиције, „био повод за прве демонстрације у стопедесетогодишњој историји САНУ“.
Изјаве председника САНУ месецима су изазивале оштре реакције у јавности, научној и општој. Он није поднео оставку на високу дужност коју обнаша. Академик Пипер у међувремену је преминуо, и сахрањен у ужем породичном кругу. САНУ није поводом Пиперове смрти дала уобичајену читуљу у „Политици“, какву смо навикли да видимо, у истој величини и стандардизованој форми, поводом пресељена у сећање других великана који су чланови највише научне установе у Србији. Последњу такву читуљу видели смо у суботу, 18. септембра, на 25. страни „Политике“, поводом смрти академика Зорана Ђурића. Јавност очекује да САНУ објасни зашто академик Пипер није задобио тај минимум посмртне почасти куће чији је редовни и угледни члан био.